Iv Sovica

Featured

Zapalili štalu da ugreju kravu

Kada su ostavljeni babi i dedi na brigu i čuvanje, moja dva brata su bili bebe od tek nekoliko meseci. Roditelje je čekao arbajt u Nemačkoj, tu za bebe nije bilo mesta. Baba je bila presrećna, imala je tada tek četrdeset tri godine, to joj je bilo kao drugo materinstvo. Ovo je bilo idealno rešenje, jedan veliki magarac koji se odavno otrgao kontroli otišao je u beli svet, a umesto njega dobila je dva slatka mala nejaka stvora da se o njima brine. Kao da joj se ispunila neostvarena želja da ima još dece.

Baba i deda su puno radili, ali kažu da im nije teško padalo i da su uvek imali vremena za decu. Međutim, nije baš sve uvek bilo tako idealno.

*   *   *

Iako je 21. vek, i živimo u sred Evrope, u mom rodnom selu još uvek svaki dan prođe stampedo krava dvaput dnevno.

Poprilična atrakcija za sve strance.

photoIdu u rano jutro, slivaju se ulicama poput rečica dok ne dostignu kritičnu masu tu negde kod moje kuće, skoro na izlazu iz sela. Tada liče na podivljali talas koji ne mogu ukrotiti psi čuvari niti ljudi koji izađu ispred svojih kuća u pokušaju da zaštite travnjake i mladice voća ili ukrasnog drveća. Sve to prati tutnjanje mnoštva nogu, mukanje iz mnogo grla, lajanje pasa, i psovanje čobana. Tako isto i uveče, kada se vraćaju kući.

Ako je leto i zemlja suva, dok one protrčavaju digne se oblak prašne koji se nadvije nad kućama. Još je gore ako padne kiša, tada njihovi papci izrovare zemlju i nanesu je na asfaltirani put, pa se moj kraj preobrati u jednu veliku kaljugu. O nagaznim minama koje ispuštaju dok hodaju da ne govorim. Uzalud se meštani hvale činjenicom da su im ama baš sve ulice u selu asfaltirane, ponekad se asfalt jedva razaznaje od blata.

Ne može čovek ni da se ljuti na krave, kad ih vidi onako blatnjave i umorne kako se tužnih očiju vuku ka kući. Interesantna stvar je da svaka od njih zna svoj put kući, pa se reka krava osipa kako napreduje dalje ka selu, jer svaka krava samo skrene u svoje dvorište kada do njega dođe. Ljudi koji imaju krave ne dočekuju ih ispred kuće, samo otvore širom kapiju u vreme kad se one vraćaju.

Elem, sedamdesetih, kada su bebe stigle, najprirodnija stvar je bila da se jednoglasno odluči da se kupi jedna krava. Hteli su da u kući uvek ima mleka, s obzirom da imaju malu decu. Krava je tokom zelenog dela godine verovatno svakodnevno išla na ispašu sa ostalim seoskim kravama, a tokom zime kulirala u štali. Štala je bila opasana uvezanim snopovima suvih kukurznih stabljika, takozvanom ku’ruzovinom (kukuruz – ku’ruz).image

*   *   *

Kada su braća imala 4 godine, zima je bila hladnija malo nego ova sad što je, sneg je bio pao, ali se nije otapao. Baba je bila na poslu, a deda je čuvao decu. Dobro ih je obukao, umotao u šalove i kape i pustio na sneg u dvorište. Zašto ih nije nadgledao, ne znam.

Kao što rekoh krava je bila u štali, i braća su to znala. Kao što svi znamo, štale se obično ne greju, a tamo gde nema grejanja, mora da je hladno. Jadna krava, nema ni kapu ni šal ni rukavice, a i noge su joj gole. Trebalo bi je ugrejati. Jedan je dobio ideju, drugi se odšunjao u letnju kuhinju. Vratio se ponosan što je našao šibice. braća3Videli su puno puta kako se loži vatra, najmanji problem je bio upaliti jednu. Čučnuli su i krenuli da pale kukuruzovinu. Kad je vatrica počela da se razbuktava i toplina širi, bili su presrećni, uspeli su!

U trenutku kad je deda izašao iz kuće vatra je već buktala. Potrčao je ka crevu za vodu koje je zakačeno za dvorišnu česmu, ali u njemu se smrzla preostala voda i bilo je beskorisno. Počeo je da doziva u pomoć. Pritekao je prvi komšija, Straja, sa kojim tad baba i deda “nisu govorili”. Doleteo je i doneo svoje crevo i natakao ga na česmu, voda je potekla. Za to vreme je deda nekakvom metalnom šipkom odvajao kukuruzovinu od zidova štale i rušio je na sneg pored. Uspeli su da zaustave širenje vatre i koliko toliko saniraju posledice.

Sva sreća da pokojni Straja nije bio u fazonu: da komšiji crkne krava.

*   *   *

Iako je preživela grejanje, kada sam ja bila mala krave već odavno više nije bilo. Umesto nje imali smo kozu, zvala se Brena :)

Ali je ostao čuveni vic:

– Komšija je l’ ti puši krava?

– Ne.

– E, onda ti gori štala!

4 Comments
Featured

Bakuta u novom ruhu

Bejah u prazničnoj kupovini pre neki dan, te kupih za babu malo veću količinu slatkiša no inače. Ona voli slatko, kao i ja, i ja uživam u biranju šta ću da joj kupim, čime ću je obradovati. U malo kojoj kupovini uživam kao u tom biranju slatkiša za svoju babu, gledam da ne kupujem uvek isto, obraćam pažnju da slatkiši budu mekani, jer jedini zubi koje ima su neki veštaci koji joj baš i ne pašu, pa da se ne muči. I uvek donesem voće, nema voća koje ona ne voli.

Kupih tada i dve kese za paketiće burazerovoj deci, neke s Deda Mrazom, pahuljama i jelkom, ali se ubrzo ispostavilo da nisu dovoljno velike. Hm, imam slatkiše, još neke sitnice za ličnu higijenu, i dve suvišne kese za paketiće. Mogla bih babi paketić da napravim! Biće to verovatno prvi novogodišnji paketić u njenom životu, u 86. godini.

Ne može se reći da je baba imala nekakvo detinjstvo. Odrastala je u velikoj nemaštini, otac je napustio nju i njenu majku, otišao da radi u Francusku i nestao bez traga. Njih dve same, kraj sa krajem. Onda je došao rat, zbegovi, pa posleratna beda… Zapravo nije imala nikad ono bezbrižno detinjstvo, detinjstvo u kom je mažena i pažena, paketić sigurno u životu nije dobila, bar ne takav u šarenoj novogodišnjoj kesi, s mašnom, a ni poklona se kasnije u životu nije baš nadobijala, koliko mi je poznato.

Već neko vreme unazad podseća me ona pomalo na veliko sedokoso dobroćudno dete. Često menja raspoloženja, očas posla prasne u smeh ili se rasplače kad joj bude žao sebe, a voli da se smeje i šali, i sad, kao i uvek, i lako iz plača predje u smeh – a kada se smeje, sve se ori, i smeju joj je oči :)
Zaboravna je, kapriciozna ponekad, ali joj apsolutno ništa ne zameram, nema šanse da se na nju naljutim.

Pomalo me grize savest što je u domu. Prošle godine, govoreći mi po ko zna koji put da želi u dom, rekla mi je ovako: “Znam ja da meni u domu neće nikada biti kao u svojoj kući, ali ne mogu više da podnosim samoću. Bolest i starost nekako guram, ali samoću ne mogu, trebaju mi ljudi, treba mi da pričam sa nekim. Željna sam društva i razgovora.” Onda je dodala: “Vidiš da nikoga ovde više nema, sve je to pomrlo, ovi što još nisu – nikuda iz kuće ne mogu, bolesni kao i ja. Jedina osoba koju vidjam svaki dan je snajka, nekad svrate Borka ili Rada, i to je sve. Sve se to odrodilo, brate moj. Po ceo dan sam sama, ne mogu više.”

Kako je to strašno, svi bliski prijatelji već su pod zemljom, a oni koji su živi, toliko su bolesni, da ne izlaze iz kuće. Tu su članovi porodice koji te posećuju, ali veliku većinu vremena si sam. Sam sa svojom starošću i svojom bolešću. Sam sa svojim mislima. Sa televizorom koji radi po ceo dan da bi zagušio prodorni zvuk samoće. Sam. Dosta ti je svega i nadaš se smrti, ali ona te uporno zaobilazi. Sve je iza tebe. Predivan ti je dan kad te ništa ne boli, a to je retko.

A nekad se svake zime po kućama igrao tablić, sve su to žene koje su nadživele svoje muževe, skupe se, puše cigare, skuva se kafa, možda naspe i rakijica u onu malu čašicu, i kada misle da ih niko ne čuje psuju kao kočijaši, umirući od smeha, uživajući u svom javašluku i kaubojštini.

Kuća u kojoj je baba živela je prazna, prazna i hladna, neobično mi je doći u njenu praznu sobu, spavati tamo a da nje nema, kao da je umrla, sve nekako čudno, prazno odzvanja. A onda se setim da je u domu, i da ću je već koliko sutra videti, pa me to obraduje, kao da mi je data druga šansa da je bolje upoznam i više se sa njom izdružim, pa jedva čekam da svane i da odem da je zagrlim i izljubim, da joj kazem: “Gde si, debela moja!” i promrsim njenu još uvek bujnu belu kosu, da je držim za ruku dok se kikoćemo kao devojčice, ljuštim mandarinu kao što je ona nekad meni, ili da ogovaramo malkice odsutne članove familije.

Otakako je u domu, družimo se češće nego pre.
Dešavalo se ranije da je u svojoj jurnjavi i žurbi jedva vidim. Znam da je ona tu, soba do moje, uvek je tu, samo joj se na brzinu javim, samo da završim još ovo i ono pa ću onda kod nje, i na kraju ne stignem da joj posvetim vreme. A trebalo je nekada i snage za susret sa njom, ako je bila u bolovima ili loše raspoložena, bilo je teško slušati njene jadikovke, na većinu njih nisam imala nikakvu repliku, osim uzdaha raznih vrsta. Znale smo mi ponekad da zaglavimo do kasnih sati pričajući, ali to je bio pre izuzetak nego pravilo. Sad gledam da svaki put posedim par sati kod nje, da se ispričam što više, i da je oraspoložim što više.

Ona uvek kaže: “Niko nema unuke kao ja.”, a ja se mislim: Bogami, koliko si mi puta razvijala pitu s krompirom samo da bih nešto jela, koliko smo godina spavale zajedno u krevetu, a posle i u sobi, iako smo se gurale, jer nisam volela da spavam sama, koliko si puta dežurala kraj mog kreveta dok sam gorela od temperature, stavljala mi na ruke i noge čarape potopljene u rakiju i čekala da mi padne temperatura, pa da odeš da spavaš na sat-dva.

Pa naravno da niko nema unuke kao ti, nije to za džabe, sve si ti to zaslužila draga moja. Nikada te nećemo uspeti paziti ni upola onoliko dobro koliko si ti nas.

Portir reče ocu mom da niko nema toliko poseta kao njegova majka. Naravno i njen rodjeni sin je češće vidja i više priča sa njom nego dok mu je bila pri ruci, u susednoj kući.
Kao da smo odjednom svi postali svesni da je ovo poslednji voz što se tiče vidjanja s njom.

Toliko se prolepšala otkako je u domu da je fotografišem maltene svaki put. Ne mogu da je se nagledam. Na slikama nastalim u njenim poslednjim mesecima kod kuće lice joj je umorno, sivo, njena bujna kosa uglavnom raščupana od ležanja. Nekad je danima znala ležati u krevetu, lekovi protiv bolova ili nisu pomagali ili su je umrtvljivali, nije bila ni za šta. Žalila se na bolove i na sudbu kletu sto je dedu uzela pre nje, a deda je (po njenim rečima) kad je otišao, poneo sa sobom i njeno zdravlje.

Sada se podmladila, lep joj je ten, kosa uvek sredjena, bolje hoda, redovno pije lekove, zadovoljnija je vidno, pa ipak, u dubini sebe, osećam grižu savesti što je tamo. Sama je, okružena nekim drugim ljudima, a ne svojom porodicom. Iako govorim sebi da joj je realno bolje tamo, vidi se na njoj da joj je bolje, ipak taj neki crv kopa u meni skoro stalno.
Iako kažem sebi: Šta bi da je kod kuće sama, šta da opet padne, ko će je podići? A šta ako se slomi prilikom pada, a niko je ne nadje do ujutru?, ipak mi to nešto ne da mira.

Zamolila me da joj kupim neki lep džemperak, da ima za doček Nove godine, biće neka proslava u domu.
“Eh, dok sam ja bila živa,” kaže baba, “kako sam ja umela da se veselim! Volela sam pesmu i veselje više nego išta!” Istina je to, zapravo je ona svojevremeno bila jedno vedro i veselo čeljade. Jako je volela sve vrste proslava, svadbe, rodjendane… Slave se u njeno vreme nisu slavile, ali ona i to bi, samo da je deda dozvoljavao, sve samo da se veseli, dobro jede, i da se porodica okupi. Poslednjih godina je Nove godine dočekivala sama, pa se sad jako raduje ovoj medju ljudima. Prisustvovale su ona i njena cimerka kićenju jelke na njihovom spratu, sad je dobila i paketić od mene, pa me je zamolila da joj kupim taj džemperak, ne mora da bude ne znam kakav, ali da je nov, hoće da bude doterana za doček. Tako mi bilo drago kad sam videla da se nečem raduje, i da nešto čeka, a da to nije smrt ili naš dolazak.

Danas je svratila moja prijateljica da je pozdravi, moja baba je lik iz njenog detinjstva, kao što je i njena baba bila lik iz mog. Reče mi nakon što smo izašle iz njene sobe: “Blago tebi što imas živu babu, ja bih baš volela da je bar jedna od mojih baba živa.”
U trenutku se se osetih tako srećnom, vec dugo vremena se osećam srećnom, kad pomislim da mi je baba još uvek živa. Njena prazna soba u našoj kući me redovno podseća na njen skori odlazak, i uvek osetim ogromnu zahvalnost što imam još malo vremena koje mogu da provedem s njom.

Jako ju je zabavio paketić koji sam joj donela, smejala se u nekoliko navrata, svaki put kad ga pogleda prasne u smeh, i ja sa njom, mislim da nas je ceo sprat čuo. Imam utisak da joj se više dopala ideja o novogodišnjem paketiću, nego sama njegova sadržina. To je bilo jedno oneobičavanje koje ume jako da osveži svakodnevnicu. Volim kad se smejemo zajedno.

7 Comments
Featured

Socijalno

dominos1

Sedim na tvrdoj neudobnoj klupi i gledam u sat. Sedam i četrdeset osam, šalteri za nezaposlene još nisu počeli sa radom.

Dosadilo mi više i da gledam ljude oko sebe, i da bacam pogled na šaltere.

Zašto još ne počinju sa radom?!

Vadim telefon i ukucavam u njega utiske. Rezimiram dotadašni dan.

Preporučili su mi da budem ispred bar pola sata pre otvaranja ako mislim da tog dana dođem na red. Stižem oko sedam i stajem na kraj reda koji već uveliko postoji. Za dvadeset minuta mog čekanja ljudi su se gomilali, gurali, i uspeli potpuno da sabiju one koji su prvo došli. Ranoranioci koji su mislili da su nadmudrili ostale tako što su došli prvi sada su priljubljeni uz vrata zgrade, u klinču. Ispred njih hladno muzgavo neljubazno staklo, iza njih besna rulja koja ih zakucava na vrata.

Vrata, koja se otvaraju krilima ka spolja, ne mogu da se otvore. Čovek (obezbeđenje ili portir, u svakom slučaju neko zaposlen tu) na vratima urla na ljude, vređa one najbliže mu, u pokušaju da ih natera da se pomere unazad. Ljudi se malo povlače, tek toliko da se vrata s mukom otvore.

Vrata se otvaraju, masa me gura unutra. Oko mene laktovi, leđa, ramena, stopala i kolena. Osećam nalet adrenalina dok stiskam svoju torbu i borim se da ostanem na nogama. Samo da ne padnem! Samo da ne padnem! Ako padnem, pregaziće me stampedo.

Nakon što smo upali unutra, prvobitno rasuti po holu kao krompiri istrešeni iz džaka, stajemo opet u red. Na pultu u holu kažeš da li si zaposlen ili ne, pa ti daju karton sa brojem za odgovarajući šalter. Gledam u taj kartončić u svojoj ruci, primetim da sam dobila broj za pogrešan šalter. Vratim se da čoveku kažem da mi treba broj za šalter za nezaposlene. Kao iz topa namrgođeno zareža: “Nisi mi dobro rekla!”.

Jeste druškane, mislim se ja, veća je verovatnoća da ja ne znam da li sam zaposlena ili ne, nego da me ti nisi dobro čuo. Ali ne odgovaram mu, samo se osmehnem i uzmem novi broj.

Slušalice stavljam odmah, muzika me odvaja od žamora koji odiše tenzijom. Kakvo je blago muzika!

Ispred mene trinaest ljudi, računam brzo ću stići na red, ima tri šaltera. Ah, naivna ja, evo tek u deset do osam proradiše dva…

Dolazim na šalter deset minuta posle osam. Dok čekam da mi teta šalteruša odradi šta treba posmatram je. Po godinama bi mogla da mi bude majka, lepe pepeljasto plave boje kose, lepi nokti i ruke, sat. Fin opšti utisak. Daje mi overenu knjižicu. Zahvaljujem i uzimam je. Pravim jedan korak kao da ću poći, a onda se okrenem ka njoj:

“Samo još nešto…”

Podizanje glave sa papira i njen pogled podignutih obrva.

“Dopada mi se Vaša boja kose”, rekoh, “i lepo Vam stoji”.

Osmeh joj se razli licem: “Hvala!”

Eto, pomislih vraćajući slušalice na uši, rekla sam šta mislim, a nju je to tako vidno obradovalo. Sad će biti bolje raspoložena za nekog ko je posle mene na redu :)

Taj sledeći neko će možda zbog neočekivane ljubaznosti s one strane šaltera raspoložen izaći odatle, pa će biti ljubazan prema nekom trećem, i tako kao talas, kao domine, od početka ka kraju dana. Neko će možda staviti na jastuk glavu s osmehom.

Odšetah do grada i zbog dobrog vladanja i uspešno obavljenog posla nagradih sebe knjigom o svemiru.

Eh, pravi sam rob potrošačkog društva, svoj osmeh sam kupila još tog jutra u knjižari. Ipak, to me ne brine – dok pijem kafu u bašti obasjanoj suncem, njuškam i listam novu knjigu, uživam u tom prolaznom savršenom trenutku, kada izgleda kao da je sve dobro, i kao da je sve onako kako treba da bude.

3 Comments
Featured

O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku

Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.

Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.

Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.

Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.

Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.

U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.

Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.

Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!

Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.

Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…

Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.

Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.

Srećan ti rodjendan deda!

Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!

6 Comments
July 25, 2022

Prevazilaženje straha od vožnje

Ljudi polažu vožnju iz najrazličitijih motiva. Moj motiv da položim vožnju bio je – da imam vozačku dozvolu za ne daj bože situacije. Nekom recimo pozli, da mogu da ga odbacim u bolnicu.

I tako sam ja položila vožnju, ali bila sam puna trauma, jer imala sam instruktora koji se derao na mene, vikao mi da požurim, dam gas, stalno kritikovao (znači ništa podrška, niti poštovanje mog tempa učenja i mog temperamenta) plakala sam nakon njegovog izliva besa kad sam prvi put radila polukružno i zakačila bankinu. Posle polaganja sela prvi put s ćaletom u auto, odvezli se do Tise, on me smorio komentarima kako treba da vozim, da parkiram (samo kritika, sve u najboljoj nameri naravno, da ćera što pre savlada vožnju). Ta vožnja mi je bila toliko naporna i neprijatna da sam nakon toga donela odluku da neću voziti dok ne budem imala svoj auto.

Deset godina kasnije, ja i dalje bez auta. Živim u širem centru Novog Sada, realno ne treba mi. Kod mojih na selo idem busom, eventualno taksijem. Kada roditelji krenu da se razboljevaju (jer, jel, ide starost i to je neki normalan sled stvari), počinjem da provodim pola svog vremena na selu, jer eto neko treba o njima da se brine, i život mi postaje stalno vukljanje torbi i rančeva i kesa i cegera, i bol u kičmi i vratu, i nerviranje zbog prevoza i gužve i muzike i celog procesa putovanja. Taksi/bus do glavne, pa bus/linijski taksi, pa me neko čeka u Zru, pa idemo u Elemir. I to isto kad se vraćam. I tako mesecima. Smučilo mi se. Rešila sam da moramo kupiti auto, kakav-takav, i moram početi da vozim, ovako se više ne može živeti.

Tadašnji partner u fazonu “ne treba nam auto”, imamo dovoljno para, idi taksijem. Neću taksijem, želim da bez dogovaranja sa bilo kim sednem u kola kad ja hoću i idem gde hoću. Nemam energije za učtiva ćaskanja, neraspoložena sam, glava mi je prepuna porodičnih problema, želim da ćutim i stignem od tačke A do tačke B.

U tom periodu sam inače išla na neke radionice crtanja fraktala, učesnice su bile mahom psihološkinje, i to su žene koje su mi pružile ogromnu podršku da istrajem u nameri da kupimo auto.

Takođe i drugarica iz detinjstva: em mi je dala ideju koji auto, em me je odvezla kod naše komšinice instruktorke da malo s njom vozim pre nego što auto i stigne. Instruktorka je bila jedan mnogo kul lik, žena zmaj, bukvalno da ti bude uzor. Prema meni je bila blaga i puna razumevanja.

Ovo spominjem zbog važnosti podrške, u tom periodu bila sam vrlo nesigurna, i podrška je bila presudna za moju istrajnost.

Stigne auto, polovan, ali lep kao nov, iz Nemačke. I odmah tenzija vezana za njega. Pazi kako ga voziš, pazi da ga ne ogrebeš, ne kvrcneš, pazi, pazi, pazi. Ja sam htela neki stari auto zbog kog ne bih strepela od takvih stvari, ali tadašnji partner je smatrao da moramo kupiti ispravan pouzdan auto a ne neku krntiju kako sam ja zamislila (hvala mu za to, onda ga nisam razumela, ali sad mi je sve jasno).

Izguglala sam ko je dobar instruktor u Novom Sadu i uzela časove kod njega. Bio je to jedan divan smiren čovek, potpuno drugačiji od mog prvog histeričnog instruktora vožnje. Dakle, našla sam iskusnog čoveka punog razumevanja, da s njim prođem gradsku vožnju i uparkiravanje. Šteta što on nije bio moj prvi instruktor, sigurna sam da bi mi vožnja postala manje stresna i strašna.

I tako sam počela da vozim do svog sela, a po Novom Sadu samo ustaljenom rutom do drugog kraja grada gde sam išla na neka predavanja. Sedala sam u auto puna straha, sa lupanjem srca, svaka vožnja bila je izvor ogromnog stresa. Ali sam uporno nastavljala da vozim, nadajući se da će vremenom prestati. Godinu i po dana kasnije, ja i dalje osećam strah kad sednem u kola. Svi koji se voze sa mnom sole mi pamet: vozi ovako, onako, ubrzaj, uspori, vozi više levo, više desno, sa bratom kad sednem on se toliko unezvereno osvrće oko sebe očigledno uplašen za naše živote i daje mi toliko uputstava da mi digne još veću tenziju pa mi se auto ugasi dvaput za kratku gradsku vožnjicu.

I tad prelomim. Odem kod psihoterapeuta. 10 seansi je bilo dovoljno da me “prepravi”. 

Prvo, otkrila sam koje su to misli koje me čine konstantno nesigurnom. Našla sam im “kontre” koje su imale smisla, bile logične i tačne, i koje sam postepeno usvojila umesto unutrašnjeg samogovora koji me je onesposobljavao.

Primer: neka bezazlena greška u saobraćaju, a ja pomislim: Glupačo, kako si tako nesposobna! Umesto toga zamenim je sa: Ok je pogrešiti, svi greše, vremenom ćeš naučiti.

Zatim insistiranje da vozim svakodnevno, i kad mi se ne vozi, i kad mislim da su relacije tako strašne da neću umeti. I veoma važno za mene, kojoj je uvek bio problem da postavim granice ljudima koje volim – davanje dozvole od strane terapeuta da kažem ostalima koji su sa mnom u autu da ućute. Ili nek se ne voze il nek ćute. Nek reaguju samo ako primete da ih životno ugrožavam. Možda je ružno reći, ali to zapušavanje usta svima koji se voze sa mnom bilo je najslađi deo svega što sam na terapiji naučila 😂

Terapeutkinja mi je dala vrlo konkretna uputstva šta da radim i kako da razmišljam, tj. kako da promenim obrasce mišljenja koji su mi pravili problem.

Strah je ostao samo kao prvi impuls kad sednem u auto, i nestajao bi tokom vožnje. Dešavalo se čak da uživam dok vozim, makar ove međugradske rute.

A onda sam počela da odlazim u Beograd, noćnu moru svakog poštenog vojvođanskog vozača. Prvo sam vozila samo do ulaza u Bg. Na pumpi me je čekao momak i ostavljao je tamo svoj auto, a sedao u moj i vozio nas do odredišta. Sledeći put bih vozila malo dublje u Bg, a on bi me sačekao na isključenju sa autoputa i uskočio u auto da me zameni. Naredni put je uskočio ali na mesto suvozača. Uletao je kao pomoć taman kada bi anksioznost postajala nepodnošljiva.

Kada se radi desenzitizacija (proces u kom se ljudi postepeno navikavaju da se suočavaju sa izvorima straha/fobijama, i na taj način se trajno smanjuje/nestaje fobija ili strah) jako je važno da se to radi postupno, da se postupno (ali uporno) izlažemo onome što nas plaši. Jednako kao stručna pomoć važna je i podrška najbližih. Da razumeju naš strah, da su tu kad nam trebaju, da poštuju naš tempo. Ja sam imala sreće da sve to imam. Tada nisam znala ono što sad znam, da bi strah u potpunosti nestao, potrebno je i godinu dana (ponekad i dve) stalnog rada i truda u pravcu prevazilaženja. Mali koraci, dva napred jedan nazad ako treba. Bila sam veoma nestrpljiva da se oslobodim straha, nisam znala koliko je to dug proces. Naslućivala sam značaj malih koraka i postupnosti, i delovala po tom principu, ali ipak mi je bila potrebna stručna pomoć plus podrška okoline da bih postala slobodan čovek. 

Već neko vreme unazad ne mogu da zamislim život bez auta, da mi je neko rekao da ću dotle dogurati ne bih mu verovala 😂

Leave a comment
January 23, 2016

Predrag Stojadinović: BAUK ZVANI SEKULARNOST

Source: Predrag Stojadinović: BAUK ZVANI SEKULARNOST

Leave a comment
December 24, 2015

(M)učiteljica

Da sam kao dete crtala učiteljicu, sigurno bih je nacrtala s abnormalno velikim šakama. Psiholozi bi se pitali zašto su u moje učiteljice tako velike šake, a odgovor bi bio jednostavan: iz istog razloga iz kog su u priči o Crvenkapi baki veliki zubi. Kad umesto očekivanog odgovora neko izrekne neku glupost – ona podigne ruku u visini grudi, pomalo zanjiše njome kroz vazduh i pretećim tonom poviče: “Je l’ vidiš ti ovu šaku? Kad te opaučim njome ima sve zvezde da prebrojiš!”

Koliko sam samo puta čula tu rečenicu: “Je l’ vidiš ti ovu moju šaku?” To nije bila prazna pretnja, imala je šaku i nije se ustručavala da je upotrebi.

Na licu bih joj nacrtala hladne plavo-sive oči, a iznad nosa dve duboke uzdužne bore na čelu, od večito smrknutog izraza lica. Sedu talasastu gustu kosu do ramena. Ramena malo kockasta, a suknja dužine do ispod kolena.
Bila je uvek u kompletu sako-suknja, isključivo pastelnih boja. Pričalo se da nosi ravne, kao muške cipele, jer ima stopalo broj 46, i ne može naći ženski model te veličine.

Nikakvih ukrasa na njoj, šminke, niti nakita. Bilo je nešto strogo i vojničko u njenoj pojavi. Čak joj je i korak bio takav, odsečan kao u generala.

Meni je sva izgledala kao preteća planina koja se kreće kroz razred, ili razljućeni Zevs koji bije munjama iz pogleda. Zaista je bila poput nekog boga gromovnika: lako je bilo razljutiti je, a kad se razljuti bila je vrlo nezgodna. Grmela je škola od njenog pravedničkog gneva. Iako je glavna ulica u selu vojvodjanski široka, njeno urlanje na đake se čulo do pošte preko puta škole.

Imala je godina, bila pred penzijom, mi smo joj bili poslednja generacija, iz priče smo znali da je bila jednako kruta i opasna i kad je predavala našim roditeljima, godine je nisu nimalo omekšale.

Bojali smo je se, s razlogom. Neki od nas su je i voleli, možda i to s razlogom, a možda smo samo mislili da se učiteljica mora voleti, jer najposle, kakva god bila, ponekad je odavala utisak da joj je ipak stalo do nas, i pokušavala je da nas nauči nečemu.

Što se tiče pomoćnih sredstava u nastavi, i tu se pokazivao njen asketski duh – bilo ih je vrlo malo, i samo ono najpotrebnije. Na primer, imali smo štap u učionici, zvali smo ga Pokazivač. Štap bi obično napravio nečiji deda ili otac, jer je imao ograničen rok trajanja. Iako je uglavnom služio da se njime pokažu na karti sveta ili Jugoslavije mesta koje rukom nismo mogli dohvatiti (Suboticu na primer), dešavalo se i to da se slomi prilikom šibanja nekog učenika. Jednom se pokazivač slomio na Andrejevim ledjima, umesto rudnika u Zenici siromah je pokazao neku tačku u Sloveniji. Udarala ga je pokazivačem dok nije pukao na pola, ali nije joj bilo dosta što ga je tukla, nego je za kaznu morao baš on da donese novi.

Kada je Miladin u pismenom sastavu napisao Ciganin malim slovom umesto velikim, za kaznu ga je izvela na tablu i naterala da ceo dan stoji i piše: “Ja sam crn ko Cigan”. Inače je Miladin tamnokos, tamnook, možda i malo tamnije puti, pa je to iskoristila kao zgodnu pošalicu. Mi ostali smo imali časove ali nismo koristili tablu, kao da jadni Miladin ne postoji.

Vrlo jednostavno i efektno je rešavala retke sukobe medju decom. Nismo smeli nikad da se “tužakamo”, to je mrzela iznad svega, ali bila je jedna situacija gde je konflikt bilo nemoguće sakriti.

Dragan je Milošu u toku odmora zalepio žvaku u kosu, iz besa, prilikom svađe.

Kada je učiteljica došla na čas i domarširala do Miloša, makazama je isekla onu žvaku, ostavivši popriličnu rupu na mestu gde je bila. Zatim je prišla Draganu i zalepila tu istu žvaku njemu u kosu. Dobro ju je utrljala, da se pošteno zalepi. Rekla mu je: “Sad ima ostatak dana da nosiš ovu žvaku u kosi za kaznu, i da je odneseš posle kući, pa kad te roditelji pitaju, ispričaj im ko ti je i zbog čega zalepio.”

Treba li reći da se slična situacija u razredu nije ponovila?

Negovala je duh naroda i narodnosti bivše nam zemlje. Na muzičkom smo uvek pevali iste pesme: Biljana je pevala (gle čuda) Biljana platno beleše, koju ju je naučila, po nalogu učiteljice, baba Makedonka. Andrej je pevao neku Slovačku pesmu, Jelena Dalmatinsku, a svi zajedno himnu: Višnjičica rod rodila. U cilju da nam poštedi roditelje nepotrebnih troškova za instrumente, tražila je od nas da donesemo od kuće odsečene drške od metle, da nam to budu udaraljke. Mnogi od nas su, imajući samo takozvane metle korovnjače kod kuće, kupovali prave metle sa dugom drškom – kao da se u Hogvortsu spremamo za kvidič, a ne za čas muzičkog.

Kad sam već kod kvidiča, fizičko smo imali jednom mesečno. Umesto fizičkog smo imali dodatni čas matematike ili srpskog. Meni je to bilo super, volela sam i matematiku i srpski, a fizičko mi je bila noćna mora. Uvek i samo smo igrali graničara (izmedju dve vatre) a ja loptu nisam znala ni da uhvatim ni da bacim. Zato bi me nazivala smotanom, stavila da sedim na klupi, i na kraju godine dala četvorku. Po završetku osnovne nisam mogla biti vukovac jer sam u četvrtom imala zaključenu četvorku iz fizičkog. Nikada nikome nije poklonila ocenu. A mene je, da tako kažem, još i volela: nije me nikad tukla, osim na fizičkom nije me ni ponižavala, bila je dobra sa mojom babom.

U prvom osnovne pošalju mene sa školom na more. Baba učiteljici naglasi da pripazi da ja jedem dok sam tamo, jer sam mršava kao glista i more će da me iscrpi.

Išli smo u Promajnu, neko socijala letovalište. Jedan tipičan obrok tamo: žilavo meso i neslan pirinač. Počela da jedem, ne ide, muka mi, kad zagrizem meso, krene refleks za povraćanje. Učiteljica me spazi, dođe, sedne kod mene za sto i kaže mi: “Nećeš ustati odatle dok sve ne pojedeš, sedeću s tobom dok ne vidim prazan tanjir. Imam vremena celo popodne tu da sedim s tobom.” Ja brljam po tanjiru, sala sve praznija, dok nismo ostale potpuno same, oko nas samo poslužiteljke raspremaju stolove.
Kad sam videla da ne odustaje, natrpam sadržinu tanjira u usta, deo progutam, odmaknem stolicu i izjurim napolje, zadržavajući hranu da ne izleti napolje. Povraćanje me stiglo kod prve žardinjere kraj ulaznih vrata. Mislim da me nije videla. Posle sam sedala sa jednom ješnom drugaricom kojoj sam krišom prebacivala u tanjir sav višak s mog.

U školi, iako užina zvanično nije bila obavezna, morali smo da je uzimamo. Rekla je roditeljima da ona ne prihvata ne, da se novac za to mora naći, da neće da joj neko bude gladan na času. Užina se najčešće sastojala iz hleba, margarina, i koluta neke smrdljive salame. Proveravala je korpu nakon obroka da nije neko bacio užinu, pa smo ponekad pakovali ono što nismo mogli pojesti u list od sveske i nosili kući. Moja torba je sva smrdela na salamu, a knjige su mi bile zamašćene.

Interesantna stvar je da, iako je bila takva kakva je bila, nije uspela da mi smuči učenje – jedva sam čekala septembar, bila željna znanja i volela školu.

Na kraju četvrtog razreda skupili smo novac od kog je jedno dete kupilo neku keramičku figuru za učiteljicu, da joj ostane kao uspomena na naše odeljenje. Kada ju je raspakovala povikala je: “Ta šta ste mi ovo kupili, šta će ovo meni, šta ste se trošili kad sam rekla da se ne kupuje ništa!” I nije ponela tu figuru kući, ostala je u školi, kao neprijatno podsećanje na poslednji učiteljicin ispad. Sada mi nije jasno kako se nije udostojila makar toliko da se pretvara da uzme tu figuru, makar taj poslednji dan, makar je bacila kad dođe kući. Kako je moguće da je bila baš toliko bez ikakvog osećaja, toliko nesocijalizovana, s obzirom da je radila u školi ceo radni vek.

Kada smo završavali osmi pozvali smo je na matursko veče, odbila nas je govoreći: “Ne pada mi na pamet da dolazim, ja sam se sa vama oprostila pre četiri godine.” To je bilo poslednje i konačno odbijanje.

Kada mislim o njoj, ne znam šta da mislim, zbog nje mi dođe smešno kad čujem zbog čega se danas roditelji žale na učitelje.

Naši roditelji su bez izuzetka znali kako se ponaša prema deci, ali niko nije reagovao. Bila je takva kakva je, i olakšavala im je posao. Nisu morali da nas teraju da radimo domaći, jer smo ga radili i sami, bez ičijeg ubeđivanja. Znali smo, ako ne uradimo domaći, ako ne dođemo spremni na čas, dobićemo jedan, bićemo nazivani magarčinama, gluperdama, a neki će dobiti i batine.

Ljudi oko mene uglavnom smatraju da danas deca imaju više prava nego što im treba, a ja se sa njima ne slažem – treba da imaju prava, neko ih mora zaštititi. Volela bih da smo mi imali ikakva prava, da se neko, iko, makar malo zauzeo za nas. Ali ne, svi su ćutali, školski kolektiv, roditelji, selo.

Pitamo se često kako je moguće da nam takve budale vode državu, već decenijama, iako svi znamo ko su, kakvi su i šta zapravo rade. Ovo je jedan od odgovora: generacije su od malih nogu učene da budu poslušne, da ćute i trpe autoritet ma kakav on bio.

 

Leave a comment
November 13, 2015

Bolje da ljulja

image

Sedimo u dvorištu staračkog doma, izašle smo da uhvatimo malo blagog jesenjeg dana. Baba sedi u kolicima, licem okrenuta ka suncu, a ja na klupici nasuprot njoj. Pod guzicu sam stavila njen džemper, na njeno insistiranje, da se ne pre’ladim. Buraz je doneo kafu s automata u prizemlju i dao joj cigaretu. Ostala je bez svojih, pa smo poslale njega do prodavnice i apoteke, a mi ostale malo nasamo. Ponela sam joj album sa tek izrađenim slikama, čim je dovršila kafu uzela ga je u ruke. I kod kuće je sakupljala slike, gledala ih često, izgleda da sam od nje pokupila sklonost ka skladištenju uspomena.

Smeje se gledajući sebe na fotografijama: izabrala sam da izradim one na kojima se osmehuje, gde je u bojama koje joj lepo stoje.

“Al sam zinula na ovoj slici, ko krava!” Smeje se sama sebi i svom seljačkom komentaru, sve dok joj suze od smeha ne poteku. Na toj slici gde je “zinula kao krava” zapravo se kida od smeha, usta joj jesu otvorena, ali izgleda mladoliko i lepo, a i frizura je sveže nameštena, znam da joj je to izuzetno važno – da ima frizuru. Znam da joj se slika ustvari dopada.

“Ko bi rekao da ovâ ima osamdeset i kusur godina”, govori za sebe na slici gde puši cigaru s vrlo važnim stavom, kao da je glavni baja.

Prevrće strane: “Je li ovo Nenad?”

“Nije baba, to sam ja.”
Nenad inače ima duplo više kila nego ja, užasnuta sam činjenicom da nas je pobrkala. Neverovatno, ne razlikuje mene i Nenada, kao: ne vidi, a na slikama gde je ona vidi i modricu na ruci od vađenja krvi :)

Marka hvali, kaže: “Uh baš je dobar, pravi momak, dobro si izabrala!”

Vidi moju drugaricu na nekoj slici pa pita: “Ovo si ti?”

“To je Bojana, baba! Ona ima tamnu kosu, ti kao da ne vidiš da sam ja plava, nisam smeđa već nekoliko godina!”

Onda se na trenutak zamisli pa me upita iznenada: “A Marko voli plavuše?”

“Pa ne baš.”

“A nemoj onda…”

“Ma, ne, hoću da kažem – nije mu bitna boja kose…”

“Pa šta mu je bitno?”

“Bitno mu je da nisam jako mršava i da imam sve zube.” (misleći na lep osmeh) :D

“A, pa i deda je voleo da je žena jaka, dobra, što ono kažu – da vâlja a ne da žulja.”

“Misliš, da ljulja, a ne da žulja?”

“Da, to, pa svaki muškarac to voli!” :)

U to naiđe jedna od sestara, žena koja je radila do pre nekog vremena na babinom spratu, ali je prebačena u skroz drugu zgradu. Ona srdačno izljubi babu. Pomislih kako je to žena koja verovatno voli svoj posao, voli ljude, blago onima oko nje. Razmeniše koju reč na brzaka, nekoliko lascivnih pošalica i rastaše u kikotanju i veselju. “Al je to dobra žena!”, komentariše baba.

Naglas se priseća kako ju je ona terala da jede kad je bila bolesna:
“Sve mi sitno seckala kao za malo dijete.”

Draga mi je ta babina kombinacija ekavice i ijekavice, neku reč ovako neku onako, to su ostaci Bosne, koje ni sve decenije Vojvodine nisu mogle izbrisati.

“Sedne kraj mene, pa me hrani, zalogaj po zalogaj, kaže, neće ustati dok ja sve ne pojedem, i ja šta ću, žvaćem i gutam, a ne ideee… Jela sam radi nje, iako nijesam imala apetita ama ni malo.”

“Ha! To ti se vraća za sve ono što si me prutom terala da jedem kad sam bila mala”, našalih se.

Nas dve smo stalno ratovale oko hrane, to nam je bio glavni izvor sukoba kad sam išla u zabavište i u niže razrede osnovne. Bila sam mršava i interesovalo me sve osim hrane, a babu nije interesovalo što nisam gladna i što mi se ništa ne jede. Vrbov prut je radio po potrebi, najčešće samo kao pretnja.

Odmahuje glavom: “Pa morala sam, da ne ostaneš kržljava. Da si ostala kržljava ne bi te Marko hteo, ipak i on voli masnije.”

Leave a comment
November 4, 2015

Štucanje

deda

Pogledah sinoć jedan mađarski film, Štucanje, od režisera višepoznate Taksidermije. Maltene sam se uzalud mučila da nađem prevod, film nema ni jedan jedini dijalog (niti mu treba). Jedino na početku stoji objašnjenje o događajima u njemu, i ono je bilo stvarno važno da bih uhvatila nit.

Iako radnja filma izgleda kao da se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka, zapravo je priča o nečemu što se dešavalo posle Prvog svetskog rata.

Naime, u jednom mađarskom selu kraj Tise postojala je žena koja je izdvajala arsenik iz vode (negde sam našla da je u vodi iskuvavala one lepljive trake za muve, koje su sadržavale arsenik) i prodavala ga meštanima, koji su ga koristili za trovanje nepoželjnih članova porodice.

Žena se zvala Julija. U selo je došla 1911., muža nije imala, odnosno nije se znalo gde je.

U selu bez lekara Julija je spontano preuzela njegovu ulogu, imala je očigledno dovoljno znanja iz hemije i narodne medicine za vršenje abortusa, bila je nekoliko puta i zatvarana zbog toga. Ipak, iako je imala posla sa zakonom trovanja su verovatno dugo ostala pod tepihom jer je imala rođaka sveštenika koji je potpisivao izveštaje o smrtima.

Stradali su uglavnom muževi nasilnici, alkoholičari, neradnici, a bilo je i slučajnih trovanja. Izveštaji se ne slažu o broju nastradalih, Vikipedija spominje oko tristo ubistava. Ubistva su se dešavala od kraja Prvog svetskog rata pa do 1929., kada su zbog sumnji tela ekshumirana i pronađen arsenik u njima.

Guglanjem saznadoh da je onaj iz priče dobropoznati mišomor ustvari arsenik, te sam iščitala simptome akutnog i hroničnog trovanja. Ljudi u filmu kašljucaju, u krupnom kadru na momente je prikazana plavičasta boja kože, ne bih to znala protumačiti bez prethodnog malog upoznavanja sa arsenikom.

U filmu dijaloga nema, ali zvukova ima, raznih zvukova koji dočaravaju dešavanja i stanja, film je sve samo ne nem. Od mukanja, blejanja, klaparanja točkova bicikla, škripanja vrata, zveckanja posuđa, zujanja insekata, brujanja traktora, do zvuka krticinog kopanja i udaranja motikom u zemlju…

deda ispred kuće

Na samom početku vidimo dedu koji izlazi iz jedne od onih zemljanih kuća, kakvih smo i mi imali na selima pregršt. Kuća je prekrivena slamnatim krovom, najlonima zaštićenim od prokišnjavanja. Deda jednom rukom zatvara vrata, i vidimo zarđalu šarku i staru pocrnelu kvaku na drvenim vratima. Vrata su ona trošna s vidljivim čvorovima na drvetu, podsećaju na mnoga seoska vrata na starim kućama koje sam viđala kao dete. U drugoj starac ruci drži štap za hodanje i kanticu za mleko, onu neku metalnu, sličnu kantici kakvu smo i mi imali nekada, dok smo donosili svaki dan mleko od žene koja je držala krave.

kantica

Deda je obučen u iznošene stvari zemljanih tonova, ima pitomo bezubo lice i štuca.

Kraj dede prolazi čovek koji tera krmka negde u komšiluk na parenje, životinja ide polako, a on za njom sve sa štapom. Dok se svinje pare, kamera prati čoveka i ženu, vlasnicu krmače, kako stoje jedno kraj drugog i zadovoljno se smeškaju – biće prasića i mesa dogodine.

Kamera zatim izoštrava prostor iza njih, gde u nekakvoj letnjoj kuhinji starija žena u crnom, sa naočarima debelih crnih okviria, nešto bućka i presipa u bočice. Prisetim se da su je prikazali u nekoj prethodnoj sceni kako bere đurđevak na livadi, setim se da i za njega kažu da je otrovan. Svi detalji u prostoru oko žene su mi poznati, šarena mušema na stolu, plehano posuđe, malo olupani lončić, u filmu sve izgleda onako kako ja pamtim selo kod nas, osamdesetih.

Gledajući živote malih običnih ljudi kakvi smo i mi sami, prosto je neverovatno videti da, dok teče najobičnija svakodnevnica, u pozadini se dešavaju ta strašna trovanja. Ljudi koji jako liče na ljude koje poznajemo rade seoske i kućne poslove, rade na njivi, pecaju, vrcaju med, ali kroz kratke scene se uvek provlači neka zloslutna bočica u fioci, žena koja od druge žene kupuje zamotuljak i plaća joj pozamašan iznos, ili neki iznenadni pad u sred šetnje i sahrana nakon toga. Sanduk se do groblja odvozi na nekom traktorčetu.

sahrana

Baba, koja liči na mnoge babe iz mog komšiluka, sprema ručak za ukućane, porodica je za stolom. U kuhinji pravi neku paštetu/kašicu za svog muža, u koju sipne i par kapi čarobne tečnosti iz male staklene bočice. Kasnije, u dvorištu, devojčica, njena unuka, iz te posude skuplja ostatke i daje maci, a i sama lizne malo da proba. Scenu umiruće mace sam premotala.

Tokom filma pratimo nekoliko likova od kojih neki umiru, ali i pandura koji počinje da sumnja. Pandur vozi neko terensko vozilo koje me jako podseća na staru Jugoslaviju – radnja bi kompletno mogla da se odvija u Vojvodini.

Postoji nekoliko priča koje govore o tome kako je počelo da se sumnja da se u selu nešto dešava. Meni se najviše dopala ona koja kaže da je u redakciju lokalnih novina stiglo nepotpisano pismo koje govori o ubistvima. U pismu se optužuje jedna osoba, ona kasnije pri ispitivanju upire prstom u drugu, koja na ispitivanju odaje još jednu, a ta još jednu, dok se karte potpuno ne otvore.

Suđenje koje se potom odvijalo nazvano je u ondašnjim novinama suđenjem veka. Optuženo je nekoliko desetina ljudi. Svi koji su osuđeni su dobili višegodišnje kazne zatvora, a dve osobe su osuđene na smrtnu kaznu.

New Picture (12)

Leave a comment
October 24, 2015

Provalnici

Beše to prošle zime, ostala sam te večeri sama kod kuće, i jedva zaspala. Nisam navikla biti sama u stanu.

Budim se posle nekog vremena, čujem korake. Možda sanjam. Protrljam oči. Naćulim uši da procenim da ne dolaze ipak od spolja: ne, definitivno po stanu. Pogledam mog cicka, leži na krevetu kod mojih nogu, u polumraku vidim da je i on digao glavu, osluškuje. Koraci nisu tihi. Možda se M vratio kući s izlaska. Ne smem da viknem da ga dozovem, šta ako nije on?  Napipam telefon i  pozovem ga. Zvoni negde, ali ne u stanu. Užas. Javlja se, čujem buku u pozadini. Govori : Halo, halo!, ali ja ne smem ništa da kažem. Prekidam vezu. Srce počne ubrzano da mi lupa, osećam da bije u ušima. Šta ako su provalnici? Šta da radim? Da se pravim da spavam? Šta ako dodju u sobu?

Sednem na krevet, ne mogu ja da mirujem. Pažljivo ustanem, i krenem da se šunjam. Izlazim iz sobe, u hodniku sam, idem ka središnjem delu stana, gde su dnevna i trpezarija. Zvuk dolazi iz kuhinje. Zajedno sa mnom ide i mačak, i on se šunja, hoda onako malo spušteno, telo bliže podu, rep mu je veći no obično, polako i pažljivo spušta šapice na parket. Ja se ugledam na njega, da i ja budem tako tiha, spretna  i elegantna u šunjanju. Šunjamo se tako nas dvoje,  ali bose noge mi se lepe za pod, i čuje se neki šljapav zvuk kad ih odlepljujem da napravim korak. Proklinjem sebe i svoju pamet, mislila sam da sam lukava što nisam obula papuče, kao: bosa ću biti tiša, kad ono umesto tišine izdajnički zvuk koji bi čuo svako osim ovih bučnih lopova.  Eh, znala sam da će mi se kad tad osvetiti što sam, kad sam bila mala, mnogo čitala one braćine plave Ninđa romane, u kojima opasni ratnici hodaju bosi, spretni i nečujni poput mačaka.

Mrak je moj prijatelj, i slični fazoni.

Usput se pitam šta ću kad se sretnem s provalnicima, čime da ih opaučim, da ih onesposobim.

U to stižem do dnevne sobe. Zvuk se iznenada iz kuhinje prebacuje ka njoj. Pretrnula sam. Kao da neko nešto lomi. Srce će mi iskočiti iz grudi.

Zverajući okolo pogledam ka krovnom prozoru.

Komšinica.

image

Razaznajem joj uši i glavu i čujem mjauk. Uto se začuje još gora buka i odnegde ispada i komšija, tupnuvši na staklo prozora. Oboje se dernjaju. Počnem da se smejem.

image

Pucanje i koraci koje sam čula – to je bilo lomljenje smrznutog snega na krovu. Nismo se videli dva dana otkako je pao sneg, i oni su verovatno iskoristili prvu priliku kad su pušteni napolje da dodju da me vide (tj. da jedu, al volim ja malo tako sebe da lažem da nije zbog granula nego je zbog mene).

Otvorim nekako prozor, puca jer je bio okovan ledom. Mačkama noge ne vidim od snega, upale su do stomaka, vazduh napolju je oštar, malo ih pomazim na brzinu i dam im hranu. Jedu halapljivo.

Srce usporava svoj ritam, smirujem se lagano, moj cicko i ja se vraćamo ponovo u krevet. Pišem M-u poruku da je sve u redu, samo sam malo od komšija mislila da su provalnici :)

.

5 Comments
October 17, 2015

Muzika kao štit

image

Kad sam kretala na koncert prebirala sam stvari koje ću poneti. Uvek gledam da ponesem što manje stvari, jer mrzim kad mi od torbe otpada rame, a opet, što sam starija sve više mi stvari treba.

To je ona stara priča: kad imaš 14 godina samo staviš ono malo para u džep od farmerica i to je to, sa 17 ti već treba minijaturna torbica tek da stane kutija cigara, upaljač i ruž (novac i dalje u zadnjem džepu). Sa dvadeset su tu već naočari za sunce ako je sunce, kišobran ako je kiša, ruž, labelo, ključevi, novčanik. Vremenom se prikradu i papirne ili vlažne maramice, a kod fanatika poput mene može se naći i konac za zube (za slučaj da klopam negde napolju), veštačke suze, kutija za sočiva (ako me sočiva počnu žuljati da mogu da ih skinem) – stvarčice bukvalno za sve što bi me moglo zadesiti :) Naravno tu je i telefon, u mojoj torbi od dvadesete otprilike, on je najvažniji od svih pobrojanih stvari.

Ustvari skoro pa najvažniji.

Ima jedna mala stvar koja je jednako važna – njegovo visočanstvo mp3 plejer.

Od drugog osnovne sam uglavnom imala neku spravicu za slušanje muzike, ali nije oduvek bio mp3 plejer. Evolucija je išla prirodnim tokom. Vokmen, pa cd plejer, pa mp3. Ne koristim telefon za slušanje muzike jer on nema dovoljno memorije da primi sve albume. Volim da imam sve uz sebe, jer nikad ne znam šta će mi se slušati.

Muzika mi je užasno bitna, popravlja mi raspoloženje i daje potpuno drugu dimenziju stvarnosti, ali postoji još jedan razlog zbog kog je uvek tu taj mp3 plejer.

On je moj štit.

Danas sam putovala na koncert s Marijom, znala sam da ću imati s kim da pričam usput, pa sam se mislila da li da ga ostavim kod kuće. Vagala sam kratko, ali zdrav razum mi je rekao da ga ipak ponesem…

Nakon baš lepe opuštene večeri i koncerta Apocalyptice ukrcavamo se u bus kojim smo i došle, to je organizovan prevoz iz Novog Sada. Malo smo usput pokisle ali srećne ulazimo u bus. Neko je već na našim sedištima pa mi sedamo na neko drugo mesto, ne znajući da zapravo sedamo ispred dva kretena.
To su ljudi koji su bili isto na koncertu, ali nekog sasvim drugog benda, mi ih ne poznajemo. Već nakon dva minuta sedenja ispred njih počeo je stomak da mi se prevrće od bljuvotina koje su pričali.

U jednom trenutku jedan od njih je postao baš jako neprijatan, u svojim mizoginim komentarima aludirao nešto i na nas dve. Baš me uznemirio, iako ničim nisam pokazala to.
Razmišljala sam kako da rešim situaciju. Treba putovati s njima za vratom narednih sat, sat i po. Ako pitam vođu puta da nas prebaci negde napred, to bi značilo da neko mora ustati da nam ustupi mesto. U busu bi nastalo komešanje, pijani lik bi se možda totalno razjario i možda bih samo situaciju napravila gorom. Šta mogu da uradim? Da se svađam? Ne treba se svađati s pijanim ljudima. Da im odgovorim nešto? Koji smisao? Pa oni i žele samo pažnju. Čak su i tolike kukavice da se ne obraćaju direktno, nego onako, komentarišu kao za sebe, ali dovoljno glasno da budu sigurni da mi čujemo.

Marija kaže da će da spava, ignorisaće ih, a ja onda lepo izvadim slušalice, stavim ih na uši, pustim muziku, malo pojačam taman da ne čujem njihove odbojne pijane glasove, i isključim se. Kao da sam ga gumicom obrisala. I mir.

I tako zapravo ceo život.

Smara me muzika negde, stavim slušalice i pustim svoju.

Smara me taksista, ja stavim slušalice.

Idem u kupovinu i neću da me zaustavljaju promoterke, stavim slušalice.

Glupan iza mene laprda i priča grozote, stavim slušalice.

Muzika kao bedem.

Ako te neko napada samo verbalno, ne moraš da mu pridaješ pažnju, dovoljno je da mu isključiš ton.

Živele slušalice! Živela muzika! Ne samo da je donosilac velike radosti i uživanja, već je jedna savršena ograda koja te brani od svega.

Ubrzo me je muzika smirila, uzela sam telefon da kuckam o ovom neprijatnom iskustvu, taman da ga pretvorim u priču za blog. U busu se svetlo ugasilo, Marija je zadremala, a utihnuli su i smarači iza nas.
Sve je nekako došlo na svoje mesto.

7 Comments
October 2, 2015

Ne treba kesa

image

Nekada sam u prodavnicama uzimala kese, kad smo M i ja tek počeli da svijamo gnezdo – mislila sam da ću im naći svrhu. Slagala sam ih prvo u jednu kesu u špajzu, pa one lepše u fioku, pa odvajala velike i male. One najobičnije koristila sam za smeće. Kada je kesa u špajzu zamenjena većom, a fioka se napunila, shvatila sam da ne proizvodim toliko smeća koliko dobijam kesa. Taman tad sam dobila od drugara tri reklamne platnene kese (pa još crne!), i rešila da mi jedna od njih uvek bude u torbi. Podsetila sam sebe na moju mamu.
Ona oduvek imala u torbi jedan “novčanik”, koji kad se otvori, iz njega se, poput padobrana, raširi platnena kesa.
Od nje sam dobila prve poduke o čuvanju okoline. Naravno, nije nekakav ekološki fanatik, samo radi onoliko koliko je u njenoj moći. Ne samo što ona sama ne baca smeće okolo, nego je i ljude oko sebe naučila da ne rade to. Uvek sam se pitala kako joj se dâ da ide oko kuće i skuplja smeće koje su drugi ljudi ostavili iza sebe. Papiri od sladoleda, kese, omoti od žvaka… Ne mrzi je, stavi rukavice, izađe napolje i pokupi. Nikada je nisam čula da se ljuti na te ljude (kao što ja umem da se naljutim na bacače smeća), jednostavno uradi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Sada kad ne može više to da radi, zamoli mene da uradim umesto nje. Ne odustaje :)

Juče sam otišla u prodavnicu, a u rancu mi naravno platnena kesa. Ispred prodavnice na policama voće i povrće. Uzela sam dve banane, dve narandže i upakovani paradajz koji se ne meri. Ušla u prodavnicu držeći sve to u rukama, prilazeći vagi za merenje. Kad sam bila na metar od vage, prodavačica koja je bila tu iskolači oči na mene i prodera se: “A kese?! Gde su kese?! Zašto nisi uzela kese?! KAKAV JE TO NAČIN!”. Ton je bio toliko neprijatan i arogantan da sam odgovorila samo:
“Ja ne koristim kese.”
To sam rekla smireno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Ja ne koristim kese.

Pošto u džepu od torbe skoro uvek imam neku od tih svojih platnenih kesa, kao papagaj svaki dan ponavljam: “Ne treba kesa.”
U početku sam se trudila da svima objasnim zašto neću kesu, bukvalno sam se pravdala, a onda sam na fejsu videla stranicu koja se zove jednostavno: Ne treba kesa. Odmah sam prisvojila tu jednostavnu rečenicu, i manula se pravdanja. Samo se osmehnem i izgovorim to.

Ovi iz komšiluka već znaju, ali sa ostalim prodavcima se bukvalno moram ubeđivati.

Često mi kažu: “Ali besplatne su!”

Na to odgovorim: “To mi je nebitno.”

O ljudi moji, govno da vam daju i kažu besplatno je, da li biste ga uzeli?!

Ko je tu lud?

image

1 Comment
September 30, 2015

“Možda sam i ja nekad ZzZz zavideo”

image

Zavist je za mene jedna vrlo strana emocija, nema baš puno situacija u kojima sam je osetila. Takođe, jednako nejasna mi je zavist i kod drugih ljudi, i dugo mi je trebalo da naučim da je prepoznajem. Naučila sam to tako što su mi prijatelji ukazivali na nju, kako se manifestuje, zbog čega se javlja, ali uvek mi je ostala velika misterija, kao i sujeta.

Kao što rekoh, retke su situacije u kojima sam osetila zavist, ali jedne se osobito dobro sećam.

Dragojla je diplomirala. Bila sam srećna što su joj se ispiti završili i muke studiranja iza nje, jer svi smo sa njom propatili poslednja dva ispita. Narednih nekoliko dana su joj ljudi čestitali, sa puno divljenja pričali o završenom faksu, i ja sam osetila neprijatan ubod nečega.

Zaprepastila me neprijatnost emocije. Šta je dovraga to? Osećala sam se kao da nije fer što je ona završila književnost, a ja eto nisam. Ona nije ništa bolja od mene, mislila sam, čak je možda i površnija u nekim stvarima, a eto sad ispade da je bolja od mene, i ljudi joj se dive. Mislim, čemu se dovraga dive, to je samo književnost, to može završiti svako ko voli da čita, a znam neke koji su je završili a ni sami ne znaju kako, malo sreća malo bezobrazluk.

Iznenađena sopstvenom malodušnošću počela sam da tražim uzroke svoje zavisti. Da, verovala ja ili ne, to je bila zavist, konačno sam je osetila, ni sanjala nisam da je to tako uznemirujuće osećanje. Krenula sam u potragu za korenom problema.

Zašto to nisam osetila kad je Ljubica završila faks? Ona je takođe moja bliska, celoživotna prijateljica. Na njenom diplomskom sam mislila da će mi grudni koš eksplodirati od nekog osećanja ispunjenosti, sreće i ponosa. Mislim da sam u jednom trenutku i zaplakala krišom, od ganuća. Imala sam osećaj, a to sam joj i rekla, kao kad roditelj izvede dete na pravi put, kao da ga je uspešno doveo do tačke kada može da ga porine u život.

Bila sam njen prvi pacijent još u srednjoj školi, iako nismo bile svesne da sam upravo to – pacijent, dok je ona bila dvadesetčetvoročasovna psihološka pomoć. Sa sigurnošću mogu tvrditi sa me je samo njena umešnost sačuvala od samoubistva. Ona je prirodan talenat koji se školovanjem samo nadogradio. Bila sam ponosna na nju zbog više stvari. Napustila je elektrotehniku koju je upisala da udovolji ocu, a način na koji je to uradila jako mi se dopao: tek nakon što je dobila tri desetke i time obezbedila da ne može niko da joj kaže da je napustila faks jer nije bila sposobna za njega, upisala je ono što je stvarno želela – psihologiju. Bila je hrabra, znala je šta želi i išla je mudro ka tome. Osim toga, uz nju sam pročitala svu njenu literaturu za studije, potpuno sam učestovala u njenom školovanju.

Sada znam, obično zavidimo onima sa kojima osećamo da smo slični: u prenesenom smislu – komšijama. Zato zavidan čovek želi da komšiji crkne krava. Komšije su oni ljudi koji nas podsećaju na nas same, koje doživljavamo sličnima sebi, ali imaju nešto što mi nemamo. To može biti nešto banalno i materijalno, poput patika ili automobila, ali i potpuno duhovno, kao što je smirenost, dobrota, plemenitost.

Postojalo je dosta sličnosti između mene i Dragojle, ali jedna je bila specifična. Upisala sam književnost nakon srednje škole, a naredne godine je i ona. Obe smo bile knjiški moljci i gutale knjige otkako znam za sebe i nju, obe smo pisale za svoju dušu, i obe smo bile jednako neambiciozne i sanjari.

Već na kraju prve godine rekla sam roditeljima da ja to ne planiram da studiram, da neću da ih lažem da učim i dajem ispite, kada me studiranje zapravo ne interesuje. Hoću malo vremena da vidim ko sam i šta želim, ionako sam književnost upisala jer me ništa drugo nije zanimalo. Od mene se očekivalo da upišem nešto, a to je bilo najmanje zlo. Dragojla je takodje napustila književnost nakon prve godine. Htela je da radi, da ima svoj novac, da ide na žurke i bude slobodna. Ubrzo je otputovala u Crnu Goru da radi. Kada se vratila izrazila je želju da se vrati na faks, samo smer da promeni. Pošto se bila ispisala s faksa (vrlo ozbiljno je napustila faks, kao i ja), sada je opet polagala prijemni i upisala se ponovo kao da se upisuje prvi put. Svi su mislili da je luda, računajući tu mene, njenu majku i verovatno sve najbliže. Ipak, iako možda nije bila student generacije, i radila je u Izbi jedan deo vremena, dala je svaku godinu u roku.

Za to vreme ja sam upisala višu, pa visoku, pa faks, ispalo sveukupno 5 godina školovanja i doškolavanja, a pri tom nisam studirala ono što sam zaista želela – psihologiju, ili istoriju umetnosti. Lakše mi je bilo da idem utabanom stazom nego da sve prevrnem i krenem za onim što mi zaista miluje dušu.

Dakle, kada sam osetila neprijatnu emociju koju sam prepoznala kao zavist, prvo sam se veoma iznenadila, to je bilo nešto potpuno novo za mene. Bilo je poražavajuće, i ponižavajuće, i nedostojno mene. Osim toga, bilo je iracionalno, toga sam bila svesna, i znala sam da moram da dobro izracionalizujem stvari da to isteram na čistac.

Posle takvih emocija vezanih za jednog prijatelja, kako je moguće da za drugog, sa kojim sa jednako bliska i prošla sito i rešeto, osetim ovo? Zar je moguće, šta sa mnom nije u redu?!

Rekla sam sebi: Dobro, šta sad ti hoćeš? Hoćeš možda TI diplomu s književnosti, jesi li možda TI spremila sve te ispite? Da li ti misliš da si bolja od nje? Zašto to misliš, na osnovu čega? Ako si bolja, zašto se nisi potrudila? Dragojla je, za razliku od tebe, bila hrabra, išla je za onim što ona misli da treba, i bila je vredna, i naravno da zaslužuje svaki uspeh i divljenje. Treba da se ugledaš na nju, od nje treba da učiš kako da ploviš kroz život. Treba da budeš srećna što osobu poput nje imaš u životu.

Nije trebalo mnogo ovakvog razgovora sa sobom – kada sam vratila film, setila se svega kroz šta je prošla, uz to se podsetila koliko sam podrške tokom života ja dobila od nje. Onda sam pomislila na to koliko je hrabra, i koliko je puta uradila stvari o kojima ja mogu samo da sanjam, koliko me čuvala tokom godina i probijala led u svemu.

Napustila me zavist, a nadošao ponos, i zahvalnost, što imam takvog prijatelja.

Nisam joj nikada rekla za tu svoju epizodu. Iako smo delile toliko toga, ovo nisam mogla, bilo me sramota. Tek sada shvatam koliko je to sve ljudski, to nije imalo veze s tim volim li je ili ne. Mogla sam joj reći, možda bi nas to još više zbližilo, možda bi ona nešto slično rekla meni, i to bi se izrodilo u još jedan most koji nas povezuje.

Moraćemo to pretresti, verujem da nikad nije kasno ;)

p.s.

evo linka za one koji žele da malo bolje upoznaju ovu opaku neman

http://www.olicentar.rs/index.php/biblioteka/clanci-iz-medija/165-o-zavisti

image

Leave a comment
September 24, 2015

Agnostik

image

Stojim u redu na kasi u lokalnoj prodavnici, kad ugledam poznat lik kako se osmehuje. Grozničavo razmišljam ko bi to mogao biti. Samo da mi se ne obrati pre nego što se setim ko je.

– Heeej, kako si? – govori ona. – Sećaš li se ti mene?

– Naravno. – pokušavam da zvučim samouvereno, iako nemam pojma. Onda se setim. – Ti si radila poslednji popis stanovništva u mom kraju.

FLEŠBEK
oktobar 2011.

Skidam sa neta primerak papira sa pitanjima iz popisa, i popunjavam ga potpuno, tako da ga popisivačica može samo prepisati, ne moram da ustajem kad ona dođe. M će tad svakako biti budan, daće joj i svoje i moje podatke, ako ne bude znao sve detalje o meni, pogledaće s tog papira. U odeljak za religiju upisujem čitkim slovima: agnostik.

M uzima papire i iščitava ih.

– Šta ti je bre ovo, agnostik? – pita me.

– Pa, agnostici su ljudi koji ne poriču mogućnost postojanja boga, ali s druge strane smatraju da ako ga i ima, mi ga ne možemo spoznati. Reč potiče iz grčkog jezika: a gnosis. Gnosis je saznanje, a a prefiks koji ukazuje na nemogućnost istog. Ne znam jesam li ti baš lepo sad objasnila, ali to je u principu to. Znači mislim da možda postoji neki tamo entitet, sila, štagod, a možda i ne postoji, u principu me se ne tiče jer i ako je ima njenu pravu prirodu ne možemo spoznati.

– Aaa, pa to sam onda i ja. Samo, ne znam da li je to veroispovest.

– Pa nije veroispovest, više kao stav, da naglasiš samo da nisi ni vernik ni ateista. Ti si ono što ateisti preziru čak i više nego vernike ;) Ali imam pravo da to navedem, i to ću uraditi, jer je to prosto istina.

– Misliš da će hteti to da upiše?

– Ima da upiše.

image

Naredno jutro čujem interfon, vrata, tih razgovor da me ne probude. Popisivačica je tu i uredno beleži šta joj M govori. Lenjo se teglim u krevetu neko vreme kad začujem njen malo povišeni glas upitne intonacije.

– Agnostik?

– Agnostik – potvrđuje M malo tišim glasom.

– Agnostik?! – opet će ona, sad još malo glasnije. – Pa šta je to, prvi put čujem za to, to ne postoji!

Već sam na nogama kod te reči, i izlećem iz sobe kao furija, u pidžami, čupava i neumivena, i govorim gromoglasno još sa vrata, kao da upravo saopštavam jednu od deset božijih zapovesti:

– Postoji, postoji! Ako mi ne veruješ, pročitaću ti definiciju iz Klajnovog rečnika ili Rečnika Matice srpske.

Odmah krećem ka polici s knjigama. Gledaju me pomalo začuđeno.
– Evo, vidi, lepo piše: agnostik je… – čitam definiciju.
Devojka upisuje za nju novu reč.
– Eto, svakog dana nešto novo naučiš – kaže uz širok osmeh.

SADAŠNJOST

prodavnica

– A ti ono beše imaš završen fakultet, radiš li, ima li ikakvih novosti? – ispituje me.

Odgovaram što površnije mogu.

– E, a ona tvoja drugarica, ne mogu joj se setiti imena, kako je ona?

Razmišljam ko nam je zajednički prijatelj, koga sam joj mogla spominjati, i zašto bi me pitala za tu osobu. Glava prazna k’o olizan tanjir, pojma nemam za koga me pita.

– Ma znaš, momak joj je s Naselja, radila u apoteci…

– Pa jedino možda Jana, ali odakle ti znaš Janu?

DRUGI FLEŠBEK
oktobar 2011.

kod Jane

– E, bila i nama popisivačica – priča Jana onim svojim veselim glasom – Kad me pitala za veroispovest ja joj rekoh: “Agnostik.”
“Hej,” kaže popisivačica, “imala sam još jednog agnostika u ovoj ulici!”
“Je l’ u broju tom i tom možda?”, pita Jana.
Jako se iznenadila: “Kako znaš?!”
“A, pa to je Iv, moja prijateljica.”
“Jao jeste, ahahaha, ne mogu da verujem!” :D

Tako nas je drugarica popisivačica zapamtila kao agnostike iz komšiluka.

image

Leave a comment
%d bloggers like this: