O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku
Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.
Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku
Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.
Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.
Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.
Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.
Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.
U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.
Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.
Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!
Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.
Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…
Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.
Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.
Srećan ti rodjendan deda!
Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!
Iv Sovica 