Iv Sovica

Month: November, 2014

O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku

Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.

Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.

Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.

Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.

Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.

U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.

Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.

Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!

Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.

Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…

Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.

Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.

Srećan ti rodjendan deda!

Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!

From: Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo

Pošto sam zaboravila da ponesem nešto za čitanje u busu, pretresem knjige koje imam u pdf-u, da vidim šta ima. To su neke knjige koje mi već sto godina stoje na listi za čitanje, a nikako da dođu na red. Nađem Umeće ljubavi i, pošto ju je baš skoro neko u razgovoru pominjao, uzmem da je čitam.

Evo šta kaže From o zaljubljenosti:

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile usamljene, izolovane, nevoljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto.

Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočarenje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stepenu njihove predjašnje usamljenosti.

O ljubavi:

Da ljubav sadrži brigu, najočitije se ogleda u brizi majke za njeno dete. Nikako nas ne bi mogla uveriti da voli svoje dete ako bismo videli da se ne brine za njega, da propušta da ga hrani, kupa, da mu osigura fizičku udobnost. A nas se dojmi njena ljubav ako vidimo da se brine za dete. Tako je i što se tiče ljubavi za životinje ili cveće. Kad bi nam neka žena rekla da voli cveće a kad bismo videli da ga zaboravlja zalivati, ne bismo verovali u njenu »ljubav« prema cveću. Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo. Gde te aktivne zaokupljenosti nedostaje, nema ljubavi.

O davanju:

U području materijalnog davati znači biti bogat. Nije bogat onaj ko ima mnogo, već onaj ko daje mnogo. Sakupljač koji je uznemiren da nešto ne izgubi jeste, izraženo rečnikom psihologije, siromašan, osiromašen čovjek — bez obzira koliko ima. Bogat je svako ko je sposoban da daje. On doživljava sebe kao onoga koji može od sebe preneti drugima: Jedino čovek lišen svega što ne spada u puko preživljavanje ne bi bio sposoban da uživa u činu davanja materijalnih dobara.

erich-fromm-66468

Pojma nisam imala da je From takva laganica, da o važnim stvarima piše tako jednostavno i pitko. Ne znam ni sama otkud mi taj utisak, ali uvek mi je on zvučao kao neki smarač. Nasuprot mom pogrešnom predubedjenju knjiga mi je jako prijala, te je privedoh kraju sve čitajući dok smo čekali na granici.
Iznenadilo me je koliko je “aktuelan”, u smislu da stvari kojima se bavi su i dalje aktuelni problemi društva i pojedinaca, kao da je knjigu napisao juče.

Dobar je From, treba poslušati šta ima da kaže. Što se mene tiče, definitivno tražim još nešto njegovo da pročitam.

Za početak, evo meni i vama malog privjua jedne njegove knjige čiji je već i sam naslov fenomenalan – Anatomija ljudske destruktivnosti.

http://kljucnekosti.wordpress.com/2014/11/18/e-fromm-narcisoidnost-vode/

Da li je ćutanje baš uvek zlato?

Izuzetno sam besna. Evo već nekoliko sati mi je želudac zgrčen kao čvarak, od muke i nervoze koju ne mogu da izbacim. Nema mi druge, pisati moram.

Večeras je, dok smo sedeli pored fontane, do mog društva došao jedan mio pas. Njuškao nas je i mazio se, bio je stvarno pitom i dobar. Moj drugar (u daljem tekstu Pera) je izjavio kako razmišlja da ga gurne u fontanu. Na pamet mi nije palo da je ozbiljan. Čovek ima skoro 30 godina.

Nakon minut milovanja psa, iznenada ga je gurnuo u fontanu. Napolju je hladno (mi smo u jaknama), u fontani još hladnije.  Pas panično pokušava da izadje iz fontane ali klizi i zidovi su previsoki za njega. Potpuno je mokar i van sebe. Neki momak priskače i vadi ga, iako je i Pera na moj zahtev krenuo da ga izvadi. Pas beži dok za njm ostaje trag vode. Ostala sam u šoku.

wet_dog

– Zašto si to uradio?! – pitam ga zaprepašćeno.

– Ma nije to ništa – kaže on.

– Kako nije ništa, zašto si to uradio sirotom psu, jbt, vidiš kako je hladno.

– Ma šta hladno, nije njemu hladno.

– Jesi ti normalan, i da nije hladno gde ćeš gurnuti psa u fontanu?

– Ma daj šta ti znaš, ja VOLIM pse.

– Ako ih voliš zašto si to uradio?!!

– Ja sam sa psima proveo više vremena nego ti, znam ja kako sa njima, znam ja šta oni vole.

– Hoćeš da kažeš da je psu ovo prijalo? Jbt, je l’ vidiš kako je hladno, a i da je leto, zašto bi uradio takvu stvar?

– Ali ja volim pse, ja bih sad njega osušio peškirom i odveo kući da spavam s njim u krevetu. (???)

Ubacuje se Perin drugar, koji je do tada ćutao:

– Ma šta se sekiraš za psa, neće njemu biti ništa, voli on to, to je ulični pas.

– Hoćeš da kažeš da bi ti baš voleo evo sad da te neko gurne u fontanu i da moraš da budeš napolju na hladnoći u mokroj garderobi na tebi dok se ne osuši sama od sebe?

– Ma ti si stvarno jako osetljiva.

– Izvini, to nije tvoj problem, da li sam ja osetljiva. (i pomislih, i koji si ti k…c da procenjuješ da li sam ja osetljiva, prvi put me u životu vidiš)

Znači, nije problem u njima, problem je u meni što sam ja OSETLJIVA.

Diskusija je dalje krenula u više besmislenih pravaca (na primer, kako ja mogu da budem sigurna u to da bacanje u vodu psu nije prijalo), pa sam je prekinula tako što sam najavila svoj odlazak sa mesta dešavanja da bih mogla negde na miru da se saberem. Od momenta kad je pas bio bačen u vodu zaboleo me je stomak i nije prestajao, a srce mi je lupalo kao da je lično meni život u opasnosti. Razgovor nije doprinosio smirivanju.

Zašto sve ovo pišem?

Prvo, već danima razmišljam o svim onim zlim komentarima koje čitam na netu (počevši od onih tipa: “Ma nek je silovana, bolje nije ni zaslužila”, pa do onih upućenih mom poznaniku, članu jednog benda : “Svirate 15 godina i ništa niste uradili, vas niko ne sluša, prestanite da svirate!” ) Ni sanjala nisam da ima toliko zlobe, ludila, zatucanosti i gluposti na ovom svetu. Ali uvek misliš: Ma to su neki drugi ljudi, sreća pa sam se okružila ok ljudima. I kad čitaš o zlostavljačima životinja, i zlostavljačima ljudi, i raznim kretenizmima koje ljudi čine, uvek misliš da su to neki drugi ljudi. Istna je da su monstrumi medju nama. Na to me je podsetio članak jedne devojke koja napisa pre neki dan: ti komentari nad kojim se zgražavamo, to su naši prijatelji, momci, braća, očevi, komšinice s kojima pijemo kafu i prodavačice sa kojima ćaskamo. Valjda me je i zato potresao ovaj slučaj sa psom, ovaj momak je bio jedan od onih “normalnih” (kao onaj “normalan” što (ups!) zadavi zimus svoju bivšu devojku).

Drugo, pročitah danas status moje prijateljice s fejsa:

We must always take sides. Neutrality helps the oppressor, never the victim. Silence encourages the tormentor – never the tormented. (Elie Wiesel)

To mi je bacilo novu sliku na stvari. Nisam nekakav aktivistički tip i ne ulazim u fajtove. Ali zaista, ako ćutimo i gledamo svoja posla, da li je to zaista neutralnost, ili je ipak pomaganje onom ko čini zlo? Prećutkivanjem mi odobravamo.

Više neću ćutati.

I odbaciću sve osobe u svom životu koje se ne ponašaju kao ljudi, bez obzira što ih volim, ili što su moji.  Bar toliku sankciju mogu da im udarim.

Kada nestane struje

Kada sam bila dete, dešavalo se dosta često, za vreme nekog nevremena, ili malo veće kišurine, da nestane struje. Seoski problemi. Ne znam da li je tako bilo u svim manjim mestima, ali tako je bilo kod nas. Zajedno sa strujom nestajalo je i vode, jer su se gasile pumpe za vodu. Nemaš struje, nemaš vode, noć je – niko normalan se ne bi radovao ovoj situaciji. Osim mene. O kako sam bila srećna tad! To je bilo jedino vreme kada se moja porodica okupljala i razgovarala.

Kod nas nije postojala institucija porodičnog ručka, svako je jeo kad stigne u trčanju za svojim planovima, pa čak ni to vreme nije postojalo za razgovore. Kako su se ostali ukućani smejali mojim uzvicima sreće kad nestane struje, a meni ništa nije bilo lepše nego kad mi, okupljeni oko sveće kao oko toplog ognjišta, sedimo i raspredamo o prohujalim vremenima, dok se iščudjavamo glasnom dobovanju kiše i osluškujemo zavijanje vetra.

Sećam se, prostorija osvetljena tako slabašno da su ćoškovi još uvek u mraku a senke nam igraju po licima, sedim šćućurena pored mame ili tate i slušam priče o njihovom detinjstvu, dedine priče iz rata, o tome kako su se baba i deda upoznali, o braćinim ludorijama koje su se dešavale daleko pre mog rodjenja. Kakav osećaj topline i povezanosti, nas medjusobno, i nas nekad i sad.

Kako se uopšte setih tih prelepih večeri? Valjda me pokrenulo nešto što sam videla na fejsu, naravno. Znam i šta, sad ću da nadjem da postavim.

Nadjoh! Evo ga:

1623249_1110446132398056_6801070477320856070_n

U poslednje vreme primećujem da ljudi baš puno pričaju o nekakvoj otudjenosti zbog mobilnih telefona, kompjutera, ali moj je utisak da je otudjenost postojala mnogo pre sve te tehnike. I ranije su ljudi nalazili načina da se zatvore u svoje svetove. Kada se samo setim svih začaranih buljenja u televizor koje sam imala prilike da vidim kada kod nekog svratim. Čitave porodice pretvorene u zombije.

Kod nas u kući nije bilo tako, nismo imali pristup televizoru, osim ako u programu vidimo da ima nešto baš za nas, decu. Menjanje kanala u nedogled ili lenjo buljenje u jednu tačku dok kao gledaš tv kod nas nije postojalo, mama je imala stav prema televizoru i, o da, nije se libila da ga iznese.

Zato smo gutali knjige. Neselektivno, sve do čega smo mogli doći. Prvo pročitaš skoro sve iz svoje kućne biblioteke, pa predješ na komšijsku. U kući sam ili čitala, ili crtala, u svakom slučaju aktivnosti koje radiš sam, bez upliva drugih ljudi. Bez obzira što kod nas nije bilo fanatičnog buljenja u tv, otudjenost je takodje postojala, da nije, pa ne bih se toliko radovala tom nestanku struje.

S druge strane, sećam se kako smo u sedmom i osmom razredu nas nekoliko bliskih drugarica razmenjivale pisma. Iako smo skoro sve išle u isti razred i vidjale se svakodnevno, iako je postojao telefon, gotovo svaki dan smo jedne drugima pisale pisamca ili pisma. Predavale smo ih jedna drugoj kad se vidimo u školi. Nekima koji si znali za taj naš običaj to je izgledalo neobično, ali mora biti da su postojale potrebe za komunikacijom koje su na taj način zadovoljavane. Nije to šala, svaki dan toliko pisati. Sada bismo verovatno visile na fejsu po ceo dan, i isto tako pisale, pisale, pisale…

Prijatelji su i onda, kao i sada, popunjavali emocionalne praznine koje porodica nije uspevala da ispuni.

Dopadaju mi se nove tehnologije, olakšavaju sve ono što smo svakako kao deca radili. Naravno, ne postoji ni jedna stvar koja nema negativne strane, ali nisu smartfoni ajfoni i ostala čuda kriva za otudjenost. Ona je samo čine vidljivijom. Suština je ostala ista. Jesmo otudjeni. Imamo potrebu za komunikacijom da bismo se te otudjenosti otresli.
Stoga posežemo za onim što nam je dostupno: telefonima, kompjuterima. Ne znam stvarno šta je tu toliko šokantno, pa se iščudjavate svaki dan.

Halloween

10352996_10204367708245798_881211227526217114_na1

Vidim ovih dana, najaktivnije su dve struje na fejsbuku. Oni koji kače svoje slike sa halloween maskenbala, i hejteri koji ne mogu da se načude zašto to ljudi rade. Hejteri nariču ovako po svojim statusima: O zašto smo pobogu preuzeli nešto tako debilno od glupih Amerikanaca? Zar mi Srbi nemamo svoje divne slave koje možemo da slavimo, zašto bismo proslavljali taj satanistički praznik? Zašto bi se odrasle osobe oblačile u kostime i pravile budale od sebe?

Pa dragi hejteri, odakle da počnem sa objašnjenjem?

Setite se, maskenbali postoje otkako je sveta i veka, ne pod tim imenom, ali postoje. Prvobitno su ljudi stavljali na sebe životinjske glave, kože, mazali se bojama i igrali u religijske svrhe. Kada je hrišćanstvo potisnulo paganizam karnevali i svečanosti pod maskama služili da se ljudi oslobode svakodnevnih društvenih stega, tu jednu noć društvene norme su prestajale da postoje. Od drevnih vremena do danas ljudi nastavljaju da nalaze razloge da se bar jednom godišnje maskiraju i provode.

Svako od nas u sebi nosi jedno dete (i odraslu osobu, i roditelja, ali sad ne bih o tom). Dete u nama želi da se igra, da se opusti, da bude slobodno. Najlakše je biti slobodan kada si pod maskom. Osim toga, ljudima je potrebno da se malo odmore od samih sebe, da budu neko ili nešto drugo. Zašto je toliko teško to shvatiti?

Prvi put sam bila na jednom maskenbalu tek pre nekoliko godina. Oduševila me je neposrednost ljudi, lakoća kojom se stupa u komunikaciju, prave poznanstva. Ove godine nisam imala volje da se maskiram, ali nisam želela da propustim jedno od retkih večeri u godini kada su ljudi ono što jesu, ili žele da budu, nesputani nametnutim pravilima ponašanja.

Kako je izgledao moj 31. oktobar?

U toku dana nalazim se na kafi sa prijateljicom koja mi donosi nekoliko maski, da izaberem koju bih nosila. Uzimam jednu, ali kada je donesem kući shvatim da ću verovatno vrlo kratko da je nosim na licu, a ostatak večeri neću znati šta sa njom, i samo će me smarati da je nosim u ruci ili mislim gde je.

U poslednji čas iskopavam iz ladice stara vampirska sociva, ogrlicu iz gotičarske faze, oblačim crnu haljinu i navlačim čipkaste rukavice. Sasvim sam pristojna vampirica. Mogu da prodjem. Šteta što u gradu nema ultraljubičatih neonki, moja sočiva svetle u mraku ako do njih dopire uv svetlost. Sa očima koje svetle u mraku bila bih vampir nad vampirima, vrhovna vampirica, da ne kažem – vrh.
Atmosfera u gradu je sjajna. Iako su ljudi otkačeni, oseća se neki svečani štimung, podseća me na novogodišnje veče. Prohladno je, ali grad je pun i ljudi su veseli.

Setih se da Halloween i potiče od Samhaina, keltske nove godine. Ako se dobro sećam, Kelti su verovali da se tu noć prolaz izmedju dva sveta otvara i mrtvi hode zemljom. Ljudi se maskiraju da zaplaše i oteraju zle duhove, tako neka priča.

Dok hodamo divimo se i čudimo maskama drugih ljudi. Kakva kreativnost! Kakva genijalnost! Trebalo se toga dosetiti! Trebalo je osmišljeno sprovesti u delo, napraviti sve te fantastične stvari! Ljudi se upoznaju, komentarišu maske, raspituju se kako je nešto napravljeno, ili samo žele da se slikaju, da ponesi kući trofej u vidu snimljenih piksela. Trofej će biti okačen na fejs ili neku drugu društvenu mrežu, ako ne završi u mraku hard-diska.

Na žurci ljudi konačno đuskaju, skaču, ludiraju se, konačno izlazak liči na izlazak a ne na žurku u domu penzionera. I tako je u svakom klubu gde su ljudi pod maskama.

Hejteri moji, da mi je da vidite ljude u ovom izdanju. Konačno se zabavljaju! Konačno komuniciraju! Smeh je iskren, detinji i bezazlen. Ljudi su oslobodili decu u sebi i ta deca se srećna igraju.

Verujte mi, ništa loše nema u ovome, ne vidim da vas to na bilo koji način oštećuje.

minerva

Vi budite ozbiljni, dostojanstveni, ozbiljni, u skladu sa svojim godinama i zvanjima, ozbiljni, mudri, savesni, i opet ozbiljni. Ozbiljno slavite svoje slave, pravite praznike u kojima poštujete vaše ozbiljne porodične vrednosti, i ozbiljno i taj dan mudrujte i rešavajte ozbiljne svetske probleme.

A nas pustite da se malo opustimo, pustite nas da se ozbiljno opustimo.

<span>%d</span> bloggers like this: