Iv Sovica

Kada sam bila dete, dešavalo se dosta često, za vreme nekog nevremena, ili malo veće kišurine, da nestane struje. Seoski problemi. Ne znam da li je tako bilo u svim manjim mestima, ali tako je bilo kod nas. Zajedno sa strujom nestajalo je i vode, jer su se gasile pumpe za vodu. Nemaš struje, nemaš vode, noć je – niko normalan se ne bi radovao ovoj situaciji. Osim mene. O kako sam bila srećna tad! To je bilo jedino vreme kada se moja porodica okupljala i razgovarala.

Kod nas nije postojala institucija porodičnog ručka, svako je jeo kad stigne u trčanju za svojim planovima, pa čak ni to vreme nije postojalo za razgovore. Kako su se ostali ukućani smejali mojim uzvicima sreće kad nestane struje, a meni ništa nije bilo lepše nego kad mi, okupljeni oko sveće kao oko toplog ognjišta, sedimo i raspredamo o prohujalim vremenima, dok se iščudjavamo glasnom dobovanju kiše i osluškujemo zavijanje vetra.

Sećam se, prostorija osvetljena tako slabašno da su ćoškovi još uvek u mraku a senke nam igraju po licima, sedim šćućurena pored mame ili tate i slušam priče o njihovom detinjstvu, dedine priče iz rata, o tome kako su se baba i deda upoznali, o braćinim ludorijama koje su se dešavale daleko pre mog rodjenja. Kakav osećaj topline i povezanosti, nas medjusobno, i nas nekad i sad.

Kako se uopšte setih tih prelepih večeri? Valjda me pokrenulo nešto što sam videla na fejsu, naravno. Znam i šta, sad ću da nadjem da postavim.

Nadjoh! Evo ga:

U poslednje vreme primećujem da ljudi baš puno pričaju o nekakvoj otudjenosti zbog mobilnih telefona, kompjutera, ali moj je utisak da je otudjenost postojala mnogo pre sve te tehnike. I ranije su ljudi nalazili načina da se zatvore u svoje svetove. Kada se samo setim svih začaranih buljenja u televizor koje sam imala prilike da vidim kada kod nekog svratim. Čitave porodice pretvorene u zombije.

Kod nas u kući nije bilo tako, nismo imali pristup televizoru, osim ako u programu vidimo da ima nešto baš za nas, decu. Menjanje kanala u nedogled ili lenjo buljenje u jednu tačku dok kao gledaš tv kod nas nije postojalo, mama je imala stav prema televizoru i, o da, nije se libila da ga iznese.

Zato smo gutali knjige. Neselektivno, sve do čega smo mogli doći. Prvo pročitaš skoro sve iz svoje kućne biblioteke, pa predješ na komšijsku. U kući sam ili čitala, ili crtala, u svakom slučaju aktivnosti koje radiš sam, bez upliva drugih ljudi. Bez obzira što kod nas nije bilo fanatičnog buljenja u tv, otudjenost je takodje postojala, da nije, pa ne bih se toliko radovala tom nestanku struje.

S druge strane, sećam se kako smo u sedmom i osmom razredu nas nekoliko bliskih drugarica razmenjivale pisma. Iako smo skoro sve išle u isti razred i vidjale se svakodnevno, iako je postojao telefon, gotovo svaki dan smo jedne drugima pisale pisamca ili pisma. Predavale smo ih jedna drugoj kad se vidimo u školi. Nekima koji si znali za taj naš običaj to je izgledalo neobično, ali mora biti da su postojale potrebe za komunikacijom koje su na taj način zadovoljavane. Nije to šala, svaki dan toliko pisati. Sada bismo verovatno visile na fejsu po ceo dan, i isto tako pisale, pisale, pisale…

Prijatelji su i onda, kao i sada, popunjavali emocionalne praznine koje porodica nije uspevala da ispuni.

Dopadaju mi se nove tehnologije, olakšavaju sve ono što smo svakako kao deca radili. Naravno, ne postoji ni jedna stvar koja nema negativne strane, ali nisu smartfoni ajfoni i ostala čuda kriva za otudjenost. Ona je samo čine vidljivijom. Suština je ostala ista. Jesmo otudjeni. Imamo potrebu za komunikacijom da bismo se te otudjenosti otresli.
Stoga posežemo za onim što nam je dostupno: telefonima, kompjuterima. Ne znam stvarno šta je tu toliko šokantno, pa se iščudjavate svaki dan.