Iv Sovica

Month: December, 2014

Buka u modi, petarde “must have”

Mnogo sam osetljiva na buku izgleda. Čini me nervoznom, zaboli me glava.

Juče sam bila kod burazera, deca mu tako glasno gledaju tv, kao da su gluva. Pa još kad počne cela familija da se nadglasava s televizorom, od urlanja glava počne da mi pulsira. Na žalost, njegova porodica nije nikakav izuzetak, već pre pravilo i tipična slika, tako je maltene u svakoj porodici koju poznajem.

The Scream by Edvard Munch, 1893

Kažu mi da sam se u ranom detinjstvu strašno bojala grmljavine, i zvuka kad avion probija zvučni zid. Ako sam se do tad igrala bezbrižno napolju, u tim trenucima sam bežala u kuću i sklanjala se ispod stola. Ostatku porodice je to bilo veoma zabavno.

Bojala sam se i one muzike na početku Dnevnika. Kada bi ona grunula iz tv-a, takođe sam se zavlačila ispod stola, na moje sigurno mesto. Donja strana ploče od tog stola bila je u potpunosti iscrtana. Iscrtavala sam svod iznad svoje glave kao paleolitski ljudi zidove svojih pećina. Tehnika: kreda, mamini ruževi i flomasteri. Utočište sa mojim ličnim pečatom.

Sad ne mislim da je problem bio u muzici kao takvoj, nego u užasno glasnom zvuku. Dedi je u ratu granata eksplodirala dovoljno blizu glave da mu ošteti sluh, pa se tv kad on gleda morao jako pojačavati, treštala je kuća za vreme Dnevnika i sednica. Inače, taj dedin sluh je bio selektivan, najgluvlji je bio ako mu zatražiš pare, to si morao nekoliko puta da ponoviš da bi te čuo, pa i tada nikad ne bi dobio izgovorenu cifru ;)

Strah od glasnog i iznenadnog zvuka je urođen, a s obzirom da je urođen, sigurno postoji biološka opravdanost za to. Morali smo tokom evolucije to da razvijemo, jer nam je pomagalo da opstanemo.

Setimo se slučaja malog Alberta, čuvenog eksperimenta koji se može naći u gotovo svakom udžbeniku psihologije. Iako to nije priča o strahu od zvuka nego stvaranju emocionalnih reakcija uslovljavanjem, ipak je glasan zvuk bio “kum” emocionalnih reakcija. Za one koji ne znaju, bepcu Albertu su dali da se igra sa belim pacovom, on isprva nije pokazivao baš nikakav strah od pacova. Zatim su svaki put kad posegne za pacovom proizvodili glasan i jak zvuk (zvuk koji bi kod malog Alberta izazivao jak strah). Posledica toga je bila da je dete počelo da se boji ne samo pacova, nego i nekih drugih krzenih ili belih stvari, čak i kada je zvuk izostao.

Hm, kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što ne gledam tv i ne podnosim informativne emisije: ja sam bila mali Albert, a moj pokojni deda zli psiholog Votson :D

U ovo doba godine uvek se iznova pitam: zašto petarde? Od njih nema nikakve koristi, osim pravljenja buke. Kako neko može namerno da pravi buku? Kako neko može biti toliko neosetljiv da ne razmišlja o bebama, maloj deci i životinjama, ako već ne razmišlja o ljudima. Šta kao, volite pse? Kako iko ko voli pse može da baci petardu? Prestanite da lažete, molim vas! Niste ništa bolji od naših političara.

Kažu da zasićenost bukom trajno povišava krvni pritisak i rizik od kardiovaskularnih bolesti. Ako je tako, nije li nam dosta drndanja automobila i autobusa, kojekakvih muzika od svuda, trubljenja kretena vozača koji ne znaju da se ne trubi u naseljenim mestima, šta će nam na sve to još i petarde? Malo nam je buke?

Kako ljudi koji nemaju ‘leba da jedu mogu svoj novac da troše na nešto toliko beskorisno i potencijalno opasno kao što su petarde? Evo noćas sam sanjala onog psa sa raznesenom njuškom čiju sliku sam videla na fejsu juče. Ustala jutros, vidim drugarica postavila vest o deset amputacija prstiju, u Novom Sadu, zbog petardi. Kako je moguće da su ljudi toliko glupi da deci kupuju petarde? Ja se izvinjavam, ali ljudi koji to rade su baš to – glupi, džaba im obrazovanje, očigledno da diploma ne znači i pamet. Šta pokušavaju, da demonstriraju nekakvu moć, silu? Kao, uuu, ja sam strašan i opasan i pravim buku? Ako je tako, jadna vam vaša moć koju na taj način demonstrirate. Ili je to samo jako jadan način da se privuče pažnja? Ako vam je vrhunska zabava da s detetom tokom praznika bacate petarde, moram vam reći, ljutite se koliko hoćete, vi ste nikakav roditelj. Bolje umesto toga naučite dete nečemu što će mu koristiti u životu.

Ma šta kažete, dete hoće pa hoće, ne možete se odbraniti od zahteva za petardama? To vam nije nikakav izgovor. Ako vas grize savest što ne provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, što ne možete sve da mu pružite, ili čak, što ga ne volite dovoljno, ne morate detetu zamazivati oči ispunjavanjem hirova vezanih za petarde. Postoje bolji načini da zaradite poene kod svoje dece. Ako volite svoje dete i istinski brinete o njemu, nikada mu nećete kupiti petarde, niti ih s njim bacati.

S druge strane, glupost izgleda ne izlazi iz mode. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Ako baš imate neodoljivu potrebu da javno pokažete i dokažete svoju glupost, petarde su, naravno, i ove sezone “must have”.

Bakuta u novom ruhu

Bejah u prazničnoj kupovini pre neki dan, te kupih za babu malo veću količinu slatkiša no inače. Ona voli slatko, kao i ja, i ja uživam u biranju šta ću da joj kupim, čime ću je obradovati. U malo kojoj kupovini uživam kao u tom biranju slatkiša za svoju babu, gledam da ne kupujem uvek isto, obraćam pažnju da slatkiši budu mekani, jer jedini zubi koje ima su neki veštaci koji joj baš i ne pašu, pa da se ne muči. I uvek donesem voće, nema voća koje ona ne voli.

Kupih tada i dve kese za paketiće burazerovoj deci, neke s Deda Mrazom, pahuljama i jelkom, ali se ubrzo ispostavilo da nisu dovoljno velike. Hm, imam slatkiše, još neke sitnice za ličnu higijenu, i dve suvišne kese za paketiće. Mogla bih babi paketić da napravim! Biće to verovatno prvi novogodišnji paketić u njenom životu, u 86. godini.

Ne može se reći da je baba imala nekakvo detinjstvo. Odrastala je u velikoj nemaštini, otac je napustio nju i njenu majku, otišao da radi u Francusku i nestao bez traga. Njih dve same, kraj sa krajem. Onda je došao rat, zbegovi, pa posleratna beda… Zapravo nije imala nikad ono bezbrižno detinjstvo, detinjstvo u kom je mažena i pažena, paketić sigurno u životu nije dobila, bar ne takav u šarenoj novogodišnjoj kesi, s mašnom, a ni poklona se kasnije u životu nije baš nadobijala, koliko mi je poznato.

Već neko vreme unazad podseća me ona pomalo na veliko sedokoso dobroćudno dete. Često menja raspoloženja, očas posla prasne u smeh ili se rasplače kad joj bude žao sebe, a voli da se smeje i šali, i sad, kao i uvek, i lako iz plača predje u smeh – a kada se smeje, sve se ori, i smeju joj je oči :)
Zaboravna je, kapriciozna ponekad, ali joj apsolutno ništa ne zameram, nema šanse da se na nju naljutim.

Pomalo me grize savest što je u domu. Prošle godine, govoreći mi po ko zna koji put da želi u dom, rekla mi je ovako: “Znam ja da meni u domu neće nikada biti kao u svojoj kući, ali ne mogu više da podnosim samoću. Bolest i starost nekako guram, ali samoću ne mogu, trebaju mi ljudi, treba mi da pričam sa nekim. Željna sam društva i razgovora.” Onda je dodala: “Vidiš da nikoga ovde više nema, sve je to pomrlo, ovi što još nisu – nikuda iz kuće ne mogu, bolesni kao i ja. Jedina osoba koju vidjam svaki dan je snajka, nekad svrate Borka ili Rada, i to je sve. Sve se to odrodilo, brate moj. Po ceo dan sam sama, ne mogu više.”

Kako je to strašno, svi bliski prijatelji već su pod zemljom, a oni koji su živi, toliko su bolesni, da ne izlaze iz kuće. Tu su članovi porodice koji te posećuju, ali veliku većinu vremena si sam. Sam sa svojom starošću i svojom bolešću. Sam sa svojim mislima. Sa televizorom koji radi po ceo dan da bi zagušio prodorni zvuk samoće. Sam. Dosta ti je svega i nadaš se smrti, ali ona te uporno zaobilazi. Sve je iza tebe. Predivan ti je dan kad te ništa ne boli, a to je retko.

A nekad se svake zime po kućama igrao tablić, sve su to žene koje su nadživele svoje muževe, skupe se, puše cigare, skuva se kafa, možda naspe i rakijica u onu malu čašicu, i kada misle da ih niko ne čuje psuju kao kočijaši, umirući od smeha, uživajući u svom javašluku i kaubojštini.

Kuća u kojoj je baba živela je prazna, prazna i hladna, neobično mi je doći u njenu praznu sobu, spavati tamo a da nje nema, kao da je umrla, sve nekako čudno, prazno odzvanja. A onda se setim da je u domu, i da ću je već koliko sutra videti, pa me to obraduje, kao da mi je data druga šansa da je bolje upoznam i više se sa njom izdružim, pa jedva čekam da svane i da odem da je zagrlim i izljubim, da joj kazem: “Gde si, debela moja!” i promrsim njenu još uvek bujnu belu kosu, da je držim za ruku dok se kikoćemo kao devojčice, ljuštim mandarinu kao što je ona nekad meni, ili da ogovaramo malkice odsutne članove familije.

Otakako je u domu, družimo se češće nego pre.
Dešavalo se ranije da je u svojoj jurnjavi i žurbi jedva vidim. Znam da je ona tu, soba do moje, uvek je tu, samo joj se na brzinu javim, samo da završim još ovo i ono pa ću onda kod nje, i na kraju ne stignem da joj posvetim vreme. A trebalo je nekada i snage za susret sa njom, ako je bila u bolovima ili loše raspoložena, bilo je teško slušati njene jadikovke, na većinu njih nisam imala nikakvu repliku, osim uzdaha raznih vrsta. Znale smo mi ponekad da zaglavimo do kasnih sati pričajući, ali to je bio pre izuzetak nego pravilo. Sad gledam da svaki put posedim par sati kod nje, da se ispričam što više, i da je oraspoložim što više.

Ona uvek kaže: “Niko nema unuke kao ja.”, a ja se mislim: Bogami, koliko si mi puta razvijala pitu s krompirom samo da bih nešto jela, koliko smo godina spavale zajedno u krevetu, a posle i u sobi, iako smo se gurale, jer nisam volela da spavam sama, koliko si puta dežurala kraj mog kreveta dok sam gorela od temperature, stavljala mi na ruke i noge čarape potopljene u rakiju i čekala da mi padne temperatura, pa da odeš da spavaš na sat-dva.

Pa naravno da niko nema unuke kao ti, nije to za džabe, sve si ti to zaslužila draga moja. Nikada te nećemo uspeti paziti ni upola onoliko dobro koliko si ti nas.

Portir reče ocu mom da niko nema toliko poseta kao njegova majka. Naravno i njen rodjeni sin je češće vidja i više priča sa njom nego dok mu je bila pri ruci, u susednoj kući.
Kao da smo odjednom svi postali svesni da je ovo poslednji voz što se tiče vidjanja s njom.

Toliko se prolepšala otkako je u domu da je fotografišem maltene svaki put. Ne mogu da je se nagledam. Na slikama nastalim u njenim poslednjim mesecima kod kuće lice joj je umorno, sivo, njena bujna kosa uglavnom raščupana od ležanja. Nekad je danima znala ležati u krevetu, lekovi protiv bolova ili nisu pomagali ili su je umrtvljivali, nije bila ni za šta. Žalila se na bolove i na sudbu kletu sto je dedu uzela pre nje, a deda je (po njenim rečima) kad je otišao, poneo sa sobom i njeno zdravlje.

Sada se podmladila, lep joj je ten, kosa uvek sredjena, bolje hoda, redovno pije lekove, zadovoljnija je vidno, pa ipak, u dubini sebe, osećam grižu savesti što je tamo. Sama je, okružena nekim drugim ljudima, a ne svojom porodicom. Iako govorim sebi da joj je realno bolje tamo, vidi se na njoj da joj je bolje, ipak taj neki crv kopa u meni skoro stalno.
Iako kažem sebi: Šta bi da je kod kuće sama, šta da opet padne, ko će je podići? A šta ako se slomi prilikom pada, a niko je ne nadje do ujutru?, ipak mi to nešto ne da mira.

Zamolila me da joj kupim neki lep džemperak, da ima za doček Nove godine, biće neka proslava u domu.
“Eh, dok sam ja bila živa,” kaže baba, “kako sam ja umela da se veselim! Volela sam pesmu i veselje više nego išta!” Istina je to, zapravo je ona svojevremeno bila jedno vedro i veselo čeljade. Jako je volela sve vrste proslava, svadbe, rodjendane… Slave se u njeno vreme nisu slavile, ali ona i to bi, samo da je deda dozvoljavao, sve samo da se veseli, dobro jede, i da se porodica okupi. Poslednjih godina je Nove godine dočekivala sama, pa se sad jako raduje ovoj medju ljudima. Prisustvovale su ona i njena cimerka kićenju jelke na njihovom spratu, sad je dobila i paketić od mene, pa me je zamolila da joj kupim taj džemperak, ne mora da bude ne znam kakav, ali da je nov, hoće da bude doterana za doček. Tako mi bilo drago kad sam videla da se nečem raduje, i da nešto čeka, a da to nije smrt ili naš dolazak.

Danas je svratila moja prijateljica da je pozdravi, moja baba je lik iz njenog detinjstva, kao što je i njena baba bila lik iz mog. Reče mi nakon što smo izašle iz njene sobe: “Blago tebi što imas živu babu, ja bih baš volela da je bar jedna od mojih baba živa.”
U trenutku se se osetih tako srećnom, vec dugo vremena se osećam srećnom, kad pomislim da mi je baba još uvek živa. Njena prazna soba u našoj kući me redovno podseća na njen skori odlazak, i uvek osetim ogromnu zahvalnost što imam još malo vremena koje mogu da provedem s njom.

Jako ju je zabavio paketić koji sam joj donela, smejala se u nekoliko navrata, svaki put kad ga pogleda prasne u smeh, i ja sa njom, mislim da nas je ceo sprat čuo. Imam utisak da joj se više dopala ideja o novogodišnjem paketiću, nego sama njegova sadržina. To je bilo jedno oneobičavanje koje ume jako da osveži svakodnevnicu. Volim kad se smejemo zajedno.

Kad su cvetale bukve

Kliknem ja na neki link na fejsu koji me odvede na stranicu jedne fotografkinje. Skrolujem po stranici, gledam, maštovite fotke, gledam i pitam se šta je tu fotošop a šta “stvarno”, i kako je uradila to što je uradila. To je valjda ona strana mene koja i sama fotka pa je zanima tehnički deo. Onda obratim pažnju na propratni tekst, i shvatim da iza svake slike stoji neka priča, ili o tome kako je slika nastala, ili šta slika predstavlja.

Ima jedna fotografija gde dve devojke stoje uronjene do pola u vodu. Na gornjoj, površinskoj strani slike one su prijateljice, a na donjoj polovini slike jedna od devojaka onoj drugoj krišom secka haljinu. Podmuklo, dok se zajedno smeju, pravi štetu koja će tek kasnije postati vidljiva. Da li iz zavisti, osvete, ne znam, slika je takva da svako može da isprojektuje sopstvena osećanja na nju. Svako od nas je prošao tu situaciju, svi smo imali nekog ko je, dok nam se smeškao i laskao, potajno pravio neku štetu, radio iza leđa. Nekada smo i mi bili ta devojka koja secka haljinu onoj drugoj, ali toga ćemo se retko setiti. Mi smo, verovatno, imali razlog, pred sobom smo čisti. Naravno, svako od nas misli da je ređe bio taj koji je seckao a češće onaj kome je seckana haljina – to je ona priča da trn u tuđem oku vidimo, ali balvan u svom ne.

Autorka je sliku nazvala Frenemies i, iako sam htela da je upotrebim u nekom tekstu o prijateljstvu koje to nije, podeliću je već sada sa vama.

frenemies

Ali nisam o toj slici htela da pišem. Htela sam da pišem o drugoj njenoj fotki koja me podsetila na jednu moju specifičnost, a to je da često ljude i stvari shvatam bukvalno.

Ne bi mi ni palo na pamet da pišem o toj svojoj nemiloj osobini, da nisam upravo pročitala jedan odličan tekst u u kom spisateljica govori o svom neznanju geografije. Ah, kako su me razgalili opisi njenih geografskih promašaja. Razveselilo me i to što eto neko priznaje da ne zna sve, da je čovek od krvi i mesa koji povremeno lupeta, i da se toga ne stidi, ali se time i ne ponosi. Jedan zdrav kritički osvrt na sebe. U ovom vremenu građenja idealnih virtuelnih slika o sebi, tekst je bio pravo osveženje.

Šta bih dala da i ja mogu tako humoresknim tonom lepo da opišem bar nekoliko situacija u kojima se vidi kolika bukva ponekad mogu da budem! Verujem da bi bilo jednako zabavno, ali bojim se da nisam trenutno u raspoloženju da se na račun svojih slabosti šalim. Još uvek se nisam dovoljno distancirala od sebe same.

Dok ne sazrim do stupnja u kom se mogu šaliti na svoj račun, mogu da sa vama podelim svoj poslednji biser :)

Evo, šta vi pomislite kad vidite ovu sliku?

killed for her ideas

Ah, žena koja je poginula dok je menjala sijalice!, pomislih ja.

I lepo sam odmah zamislila sebe na njenom mestu, kako ležim na isto tako krupnim kvadratnim pločicama u svom predsoblju, belim doduše – pala i slomila se u toku pokušaja menjanja sijalice.

Zamislite moje iznenađenje kad sam ugledala naziv slike:

Ubijena zbog svojih ideja.

Pretpraznične muke

11

Uhvatilo me praznično raspoloženje, a do Nove godine ima skoro dvadeset dana. Uhvatilo me u sred grada, jedne večeri, naglo kao grip.

Na ulici mi Sem pokazuje jednu svetleću pahulju iznad naših glava, postavljenu između dve zgrade u centru i kaže:

“Viiidi! Počelo je!”

Vesela je kao devojčica. Slika pahulju i kaže značajnim tonom: “U toku je kićenje centra.” Pokazuje mi usput sliku koju je napravila sat-dva ranije ispred Gradske kuće.

image (1)

Svraćamo u kafić, skidamo jakne i rukavice i naručujemo piće. Tada spazim malu jelku na šanku, pa ukrase na lusterima, pa još jednu jelku u uglu prostorije. Svetlo je prigušeno, ukrasi svetlucaju.

Jao što je leeepo.

Sem priča kako je prošle godine kupila 31. decembra dve jelke sa kompletnom opremom, lampicama i kuglama za male pare kod Kineza. Savetuje me da odem do njih. Kažem da sam bila prošle godine i nisam bila impresionirana izborom.  Jedva čekam da odem u onu radnju gde sam prethodne godine kupila one lepe ukrase, ove godine ću opet kupiti samo nekoliko. Jesu skuplji, ali ne mogu se meriti sa ovim kineskim. Svake godine po neki ukras, to mi je dugoročni plan.

Stižem kući ponesena novogodišnjim utiskom, pa se mislim da li da izvučem jelku iz ormara na terasi. Odlučujem da se strpim, neću je valjda sad kititi, nije ni sredina decembra.

Ipak, naredne večeri dok mi Bokica sedi u stanu i igra igricu, vadim polako sve ukrase koje imam, da ih pregledam, i da odlučim kakva će mi jelka biti ove godine, da l’ nobles u dve-tri boje, ili šarena kao u vreme mog detinjstva.

Setim se, gledajući ukrase, sa koliko ljubavi i uzbuđenja sam kitila jelku kad sam bila dete. Ustanem, a jelka unesena u kuću, gola, čeka da je odenem u svečano ruho. Na stolu nevelika kutija u kojoj su ukrasi tokom godine spavali. Dobro se sećam te kutije i ukrasa svakog ponaosob, svaki je za mene bio prava mala dragocenost. Ponekad sam je u toku godine otvarala krišom, uzimala ukrase u ruku i divila se njihovoj lepoti. Iako su zapravo bili skromni, to sada znam, meni su bili prelepi. Nije ih bilo puno, i većinu smo imali oduvek.

Jelka nikada nije dugo ostajala u kući, moji su govorili da joj ne prija toplota, pa bi završila u hladnom predsoblju ili napolju dok ne dođe toplije vreme i zemlja ne omekša. U rano proleće, čim zemlja dozvoli, nalazili bismo mesto za nju i sadili je pažljivo. Da li se jelka primila, pokazalo bi se tek u avgustu. Ako se nije primila, iglice bi poprimile boju rđe i otpale, ostavivši otkriven “skelet” – to je bio znak da joj nema spasa. Od svih jelki koje smo tokom godina posadili, samo dve su preživele do sad. Jedna, koja je tokom godina nadvisila našu kuću, baš se prošle godine počela sušiti. Tepih od požutelih iglica je svud ispod nje.

Ispod ove moje sklopive takođe bude iglica, plastičnih doduše, a može se naći i mačor, polusakriven ispod zelenih grana. Što se mene tiče, on je najlepši ukras, ali ne slušajte me, totalno sam pristrasna kad je on u pitanju. Jedne godine nisam rasklopila jelku do leta, zbog njega.

image3

Uh, samo da izdržim još koji dan da je ne okitim. Prošle godine sam se pošteno umorila sklapajući je i kiteći, podsećam sad sebe kako sam prehlađena, i ne bi trebalo da se dodatno iscrpljujem. Ali joooj, pogled na okićenu jelku bi me sigurno izlečio, i možda kuvano vino s karanfilićima pride :D

Bokica obustavlja igranje i spominje kako je lep Diznilend u ovo vreme, kako izgleda kao iz bajke, da treba odemo tamo jednom pred Novu godinu. Kažem joj da ne moramo u Diznilend, ja bih negde u neki lepo okićeni srednjoevropski grad, Beč na primer, a može i Budimpešta. Da šetam u toplom kaputu i čizmama i divim se ukrasima koji čine da grad izgleda magično, kao iz Hari Potera. Naravno, o dočeku u tako nekom gradu mogu sad samo da sanjam.

Pokazujem joj slike iz Beča od pre neku godinu.

Beč 4

Pa i nije neki kvalitet fotki, razmišljam, ali vidi se kako je lepo.

Beč 2

Kada bih sad otišla s ovim novim, boljim fotoaparatom, mogla bih magiju da sačuvam – zauvek.

Beč 3

Narednu noć naručujem neke namirnice preko neta. Oh, imaju novogodišnje ukrase, baš da vidim šta ima! Skrolujem, skrolujem, ubacim u korpu dva komada, pa gledam dalje. Onda izbacim jedan (ionako več imam dovoljno crvenih, šta će mi crveni kapkejk), malo zatim izbacim i drugi (jeste da mi treba narandžastih, ali nije lepa nijansa – lažem sebe). Onda krenem da u korpu dodajem slatkiše za bratove mališane. Mislim se, svakako ću im praviti paketiće, pa eto makar da počnem sa slatkišima, kesu sa slikom Deda Mraza ili pahuljica kupiću kad dođe vreme, kao i igračke. Na kraju sebi naručim samo onaj sneg u spreju – to će mi dobro doći da naprskam na krovne prozore da se ne vide tragovi prljavih šapica komšijskih mačaka.

Danas mi stiglo sve, osim snega u spreju, pih.

Razmišljam sad, a šta ako u žudnji izgorim, pa kad dođe vreme kićenja, ne osetim nikakvo zadovoljstvo? Znate da se i to dešava, toliko dugo čeznete za nečim – da kad to nešto uradite ili dobijete, zapravo ne uživate u tome kao što biste uživali onda kad ste jako želeli. Prosto, minula vas želja. Džaba onda sve.

Kad tako stvari postavim, sve se razbistri.

Doneta je odluka, sutra kitim jelku, ništa me ne interesuje! Ima da mi od sutra pa nadalje svaki dan bude Nova godina!

Socijalno

dominos1

Sedim na tvrdoj neudobnoj klupi i gledam u sat. Sedam i četrdeset osam, šalteri za nezaposlene još nisu počeli sa radom.

Dosadilo mi više i da gledam ljude oko sebe, i da bacam pogled na šaltere.

Zašto još ne počinju sa radom?!

Vadim telefon i ukucavam u njega utiske. Rezimiram dotadašni dan.

Preporučili su mi da budem ispred bar pola sata pre otvaranja ako mislim da tog dana dođem na red. Stižem oko sedam i stajem na kraj reda koji već uveliko postoji. Za dvadeset minuta mog čekanja ljudi su se gomilali, gurali, i uspeli potpuno da sabiju one koji su prvo došli. Ranoranioci koji su mislili da su nadmudrili ostale tako što su došli prvi sada su priljubljeni uz vrata zgrade, u klinču. Ispred njih hladno muzgavo neljubazno staklo, iza njih besna rulja koja ih zakucava na vrata.

Vrata, koja se otvaraju krilima ka spolja, ne mogu da se otvore. Čovek (obezbeđenje ili portir, u svakom slučaju neko zaposlen tu) na vratima urla na ljude, vređa one najbliže mu, u pokušaju da ih natera da se pomere unazad. Ljudi se malo povlače, tek toliko da se vrata s mukom otvore.

Vrata se otvaraju, masa me gura unutra. Oko mene laktovi, leđa, ramena, stopala i kolena. Osećam nalet adrenalina dok stiskam svoju torbu i borim se da ostanem na nogama. Samo da ne padnem! Samo da ne padnem! Ako padnem, pregaziće me stampedo.

Nakon što smo upali unutra, prvobitno rasuti po holu kao krompiri istrešeni iz džaka, stajemo opet u red. Na pultu u holu kažeš da li si zaposlen ili ne, pa ti daju karton sa brojem za odgovarajući šalter. Gledam u taj kartončić u svojoj ruci, primetim da sam dobila broj za pogrešan šalter. Vratim se da čoveku kažem da mi treba broj za šalter za nezaposlene. Kao iz topa namrgođeno zareža: “Nisi mi dobro rekla!”.

Jeste druškane, mislim se ja, veća je verovatnoća da ja ne znam da li sam zaposlena ili ne, nego da me ti nisi dobro čuo. Ali ne odgovaram mu, samo se osmehnem i uzmem novi broj.

Slušalice stavljam odmah, muzika me odvaja od žamora koji odiše tenzijom. Kakvo je blago muzika!

Ispred mene trinaest ljudi, računam brzo ću stići na red, ima tri šaltera. Ah, naivna ja, evo tek u deset do osam proradiše dva…

Dolazim na šalter deset minuta posle osam. Dok čekam da mi teta šalteruša odradi šta treba posmatram je. Po godinama bi mogla da mi bude majka, lepe pepeljasto plave boje kose, lepi nokti i ruke, sat. Fin opšti utisak. Daje mi overenu knjižicu. Zahvaljujem i uzimam je. Pravim jedan korak kao da ću poći, a onda se okrenem ka njoj:

“Samo još nešto…”

Podizanje glave sa papira i njen pogled podignutih obrva.

“Dopada mi se Vaša boja kose”, rekoh, “i lepo Vam stoji”.

Osmeh joj se razli licem: “Hvala!”

Eto, pomislih vraćajući slušalice na uši, rekla sam šta mislim, a nju je to tako vidno obradovalo. Sad će biti bolje raspoložena za nekog ko je posle mene na redu :)

Taj sledeći neko će možda zbog neočekivane ljubaznosti s one strane šaltera raspoložen izaći odatle, pa će biti ljubazan prema nekom trećem, i tako kao talas, kao domine, od početka ka kraju dana. Neko će možda staviti na jastuk glavu s osmehom.

Odšetah do grada i zbog dobrog vladanja i uspešno obavljenog posla nagradih sebe knjigom o svemiru.

Eh, pravi sam rob potrošačkog društva, svoj osmeh sam kupila još tog jutra u knjižari. Ipak, to me ne brine – dok pijem kafu u bašti obasjanoj suncem, njuškam i listam novu knjigu, uživam u tom prolaznom savršenom trenutku, kada izgleda kao da je sve dobro, i kao da je sve onako kako treba da bude.

Glasni narodnjaci, ima li šta lepše?

Da se razumemo odmah na početku, nemam ja ništa protiv narodnjaka, niti bilo koje vrste muzike. Uopšte ne mislim da svi treba da slušamo isto, niti da je samo ono što ja slušam ok. Apsolutno sam svesna koliko se svi razlikujemo, da nekog usrećuju tri note jednako koliko nekog drugog čitava orkestralna kompozicija. Ne mislim da je neka muzika BOLJA od druge.

Međutim, mene narodnjaci nerviraju. Ne znam zašto je to tako, ali tako je, i tako je oduvek. Volela bih da sam ravnodušna. Ne želim da mi idu na živce, ali idu mi. Eto, uglavnom me izrazito nerviraju, a ako sam ekstremno dobro raspoložena mogu se usredsrediti na iščuđavanje tekstovima i pokušati da sve to posmatram kao socijalni fenomen, pa me tad manje nerviraju.

Međutim, ono što mi izrazito smeta kod mnogih ljudi koji slušaju narodnjake je njihovo odsustvo svesti da to nekoga iritira, da ne vole svi to. Primera radi, nikada neću pustiti blek metal ako znam da je sa mnom neko ko to ne voli. Kao što ja ne volim da budem maltretirana tuđom muzikom, tako ne želim da ja budem ta koja maltretira.

Prečesto se dešava da ljudi odvrću narodnjake, bilo na tv-u kao pozadinu dok razgovaramo, bilo kao varijantu da se tresu prozori jer se neko, bože moj, veseli, pa je to kao normalno. E pa izvinite, to nije normalno. Šta kao, mi ostali se ne veselimo? Zašto nikad ne čujem neku drugu vrstu muzike da se ori (osim nekog tuc-tuca od komšinice tinejdžerke)? Zato što drugi ljudi imaju SVEST da to nekom može da smeta, da nisu sami na svetu. Ako mi se sluša glasna muzika, staviću slušalice i odvrnuću je. Nikoga neću uznemiravati.

Došla sam kod roditelja, kod njih je uključen tv. Ide ona takozvana “fina” narodna muzika. To je ona koju ovi novi klinci nazivaju izvornom jer je za njih turbo-folk narodna muzika. Meni to sve isto, smeta mi, pa mi smeta. Možda nisam navikla na taj zvuk, drndanja narodnjaka s tv-a u pozadini tokom mog odrastanja nije bilo – slušao se radio 202, mama je birala radio stanicu. Otkako je došla era besomučnog gledanja tv-a, to je postalo normala…

Ručak sam izdržala, skoncentrisala sam se na hranu, međutim, kad sam otišla da se umijem i operem zube nisam izdržala: pasivno-agresivno počnem da zapevam u kupatilu, onako, pravo orijentalno, a baš glasno, da me čuju.

Kaže ćale: Ajde, ajde, a ovi tvoji drekavci su bolji?

Kažem mu: NISU bolji, ali kad si čuo mene da sam ih pustila u tvom prisustvu? 

Kad sam izašla iz kupatila skontam utišana muzika. Mislim se, dobro je, još nije potpuna katastrofa :)

<span>%d</span> bloggers like this: