Glasni narodnjaci, ima li šta lepše?

Da se razumemo odmah na početku, nemam ja ništa protiv narodnjaka, niti bilo koje vrste muzike. Uopšte ne mislim da svi treba da slušamo isto, niti da je samo ono što ja slušam ok. Apsolutno sam svesna koliko se svi razlikujemo, da nekog usrećuju tri note jednako koliko nekog drugog čitava orkestralna kompozicija. Ne mislim da je neka muzika BOLJA od druge.

Međutim, mene narodnjaci nerviraju. Ne znam zašto je to tako, ali tako je, i tako je oduvek. Volela bih da sam ravnodušna. Ne želim da mi idu na živce, ali idu mi. Eto, uglavnom me izrazito nerviraju, a ako sam ekstremno dobro raspoložena mogu se usredsrediti na iščuđavanje tekstovima i pokušati da sve to posmatram kao socijalni fenomen, pa me tad manje nerviraju.

Međutim, ono što mi izrazito smeta kod mnogih ljudi koji slušaju narodnjake je njihovo odsustvo svesti da to nekoga iritira, da ne vole svi to. Primera radi, nikada neću pustiti blek metal ako znam da je sa mnom neko ko to ne voli. Kao što ja ne volim da budem maltretirana tuđom muzikom, tako ne želim da ja budem ta koja maltretira.

Prečesto se dešava da ljudi odvrću narodnjake, bilo na tv-u kao pozadinu dok razgovaramo, bilo kao varijantu da se tresu prozori jer se neko, bože moj, veseli, pa je to kao normalno. E pa izvinite, to nije normalno. Šta kao, mi ostali se ne veselimo? Zašto nikad ne čujem neku drugu vrstu muzike da se ori (osim nekog tuc-tuca od komšinice tinejdžerke)? Zato što drugi ljudi imaju SVEST da to nekom može da smeta, da nisu sami na svetu. Ako mi se sluša glasna muzika, staviću slušalice i odvrnuću je. Nikoga neću uznemiravati.

Došla sam kod roditelja, kod njih je uključen tv. Ide ona takozvana “fina” narodna muzika. To je ona koju ovi novi klinci nazivaju izvornom jer je za njih turbo-folk narodna muzika. Meni to sve isto, smeta mi, pa mi smeta. Možda nisam navikla na taj zvuk, drndanja narodnjaka s tv-a u pozadini tokom mog odrastanja nije bilo – slušao se radio 202, mama je birala radio stanicu. Otkako je došla era besomučnog gledanja tv-a, to je postalo normala…

Ručak sam izdržala, skoncentrisala sam se na hranu, međutim, kad sam otišla da se umijem i operem zube nisam izdržala: pasivno-agresivno počnem da zapevam u kupatilu, onako, pravo orijentalno, a baš glasno, da me čuju.

Kaže ćale: Ajde, ajde, a ovi tvoji drekavci su bolji?

Kažem mu: NISU bolji, ali kad si čuo mene da sam ih pustila u tvom prisustvu? 

Kad sam izašla iz kupatila skontam utišana muzika. Mislim se, dobro je, još nije potpuna katastrofa :)