Iv Sovica

Sedim na tvrdoj neudobnoj klupi i gledam u sat. Sedam i četrdeset osam, šalteri za nezaposlene još nisu počeli sa radom.

Dosadilo mi više i da gledam ljude oko sebe, i da bacam pogled na šaltere.

Zašto još ne počinju sa radom?!

Vadim telefon i ukucavam u njega utiske. Rezimiram dotadašni dan.

Preporučili su mi da budem ispred bar pola sata pre otvaranja ako mislim da tog dana dođem na red. Stižem oko sedam i stajem na kraj reda koji već uveliko postoji. Za dvadeset minuta mog čekanja ljudi su se gomilali, gurali, i uspeli potpuno da sabiju one koji su prvo došli. Ranoranioci koji su mislili da su nadmudrili ostale tako što su došli prvi sada su priljubljeni uz vrata zgrade, u klinču. Ispred njih hladno muzgavo neljubazno staklo, iza njih besna rulja koja ih zakucava na vrata.

Vrata, koja se otvaraju krilima ka spolja, ne mogu da se otvore. Čovek (obezbeđenje ili portir, u svakom slučaju neko zaposlen tu) na vratima urla na ljude, vređa one najbliže mu, u pokušaju da ih natera da se pomere unazad. Ljudi se malo povlače, tek toliko da se vrata s mukom otvore.

Vrata se otvaraju, masa me gura unutra. Oko mene laktovi, leđa, ramena, stopala i kolena. Osećam nalet adrenalina dok stiskam svoju torbu i borim se da ostanem na nogama. Samo da ne padnem! Samo da ne padnem! Ako padnem, pregaziće me stampedo.

Nakon što smo upali unutra, prvobitno rasuti po holu kao krompiri istrešeni iz džaka, stajemo opet u red. Na pultu u holu kažeš da li si zaposlen ili ne, pa ti daju karton sa brojem za odgovarajući šalter. Gledam u taj kartončić u svojoj ruci, primetim da sam dobila broj za pogrešan šalter. Vratim se da čoveku kažem da mi treba broj za šalter za nezaposlene. Kao iz topa namrgođeno zareža: “Nisi mi dobro rekla!”.

Jeste druškane, mislim se ja, veća je verovatnoća da ja ne znam da li sam zaposlena ili ne, nego da me ti nisi dobro čuo. Ali ne odgovaram mu, samo se osmehnem i uzmem novi broj.

Slušalice stavljam odmah, muzika me odvaja od žamora koji odiše tenzijom. Kakvo je blago muzika!

Ispred mene trinaest ljudi, računam brzo ću stići na red, ima tri šaltera. Ah, naivna ja, evo tek u deset do osam proradiše dva…

Dolazim na šalter deset minuta posle osam. Dok čekam da mi teta šalteruša odradi šta treba posmatram je. Po godinama bi mogla da mi bude majka, lepe pepeljasto plave boje kose, lepi nokti i ruke, sat. Fin opšti utisak. Daje mi overenu knjižicu. Zahvaljujem i uzimam je. Pravim jedan korak kao da ću poći, a onda se okrenem ka njoj:

“Samo još nešto…”

Podizanje glave sa papira i njen pogled podignutih obrva.

“Dopada mi se Vaša boja kose”, rekoh, “i lepo Vam stoji”.

Osmeh joj se razli licem: “Hvala!”

Eto, pomislih vraćajući slušalice na uši, rekla sam šta mislim, a nju je to tako vidno obradovalo. Sad će biti bolje raspoložena za nekog ko je posle mene na redu :)

Taj sledeći neko će možda zbog neočekivane ljubaznosti s one strane šaltera raspoložen izaći odatle, pa će biti ljubazan prema nekom trećem, i tako kao talas, kao domine, od početka ka kraju dana. Neko će možda staviti na jastuk glavu s osmehom.

Odšetah do grada i zbog dobrog vladanja i uspešno obavljenog posla nagradih sebe knjigom o svemiru.

Eh, pravi sam rob potrošačkog društva, svoj osmeh sam kupila još tog jutra u knjižari. Ipak, to me ne brine – dok pijem kafu u bašti obasjanoj suncem, njuškam i listam novu knjigu, uživam u tom prolaznom savršenom trenutku, kada izgleda kao da je sve dobro, i kao da je sve onako kako treba da bude.