Iv Sovica

Uhvatilo me praznično raspoloženje, a do Nove godine ima skoro dvadeset dana. Uhvatilo me u sred grada, jedne večeri, naglo kao grip.

Na ulici mi Sem pokazuje jednu svetleću pahulju iznad naših glava, postavljenu između dve zgrade u centru i kaže:

“Viiidi! Počelo je!”

Vesela je kao devojčica. Slika pahulju i kaže značajnim tonom: “U toku je kićenje centra.” Pokazuje mi usput sliku koju je napravila sat-dva ranije ispred Gradske kuće.

Svraćamo u kafić, skidamo jakne i rukavice i naručujemo piće. Tada spazim malu jelku na šanku, pa ukrase na lusterima, pa još jednu jelku u uglu prostorije. Svetlo je prigušeno, ukrasi svetlucaju.

Jao što je leeepo.

Sem priča kako je prošle godine kupila 31. decembra dve jelke sa kompletnom opremom, lampicama i kuglama za male pare kod Kineza. Savetuje me da odem do njih. Kažem da sam bila prošle godine i nisam bila impresionirana izborom.  Jedva čekam da odem u onu radnju gde sam prethodne godine kupila one lepe ukrase, ove godine ću opet kupiti samo nekoliko. Jesu skuplji, ali ne mogu se meriti sa ovim kineskim. Svake godine po neki ukras, to mi je dugoročni plan.

Stižem kući ponesena novogodišnjim utiskom, pa se mislim da li da izvučem jelku iz ormara na terasi. Odlučujem da se strpim, neću je valjda sad kititi, nije ni sredina decembra.

Ipak, naredne večeri dok mi Bokica sedi u stanu i igra igricu, vadim polako sve ukrase koje imam, da ih pregledam, i da odlučim kakva će mi jelka biti ove godine, da l’ nobles u dve-tri boje, ili šarena kao u vreme mog detinjstva.

Setim se, gledajući ukrase, sa koliko ljubavi i uzbuđenja sam kitila jelku kad sam bila dete. Ustanem, a jelka unesena u kuću, gola, čeka da je odenem u svečano ruho. Na stolu nevelika kutija u kojoj su ukrasi tokom godine spavali. Dobro se sećam te kutije i ukrasa svakog ponaosob, svaki je za mene bio prava mala dragocenost. Ponekad sam je u toku godine otvarala krišom, uzimala ukrase u ruku i divila se njihovoj lepoti. Iako su zapravo bili skromni, to sada znam, meni su bili prelepi. Nije ih bilo puno, i većinu smo imali oduvek.

Jelka nikada nije dugo ostajala u kući, moji su govorili da joj ne prija toplota, pa bi završila u hladnom predsoblju ili napolju dok ne dođe toplije vreme i zemlja ne omekša. U rano proleće, čim zemlja dozvoli, nalazili bismo mesto za nju i sadili je pažljivo. Da li se jelka primila, pokazalo bi se tek u avgustu. Ako se nije primila, iglice bi poprimile boju rđe i otpale, ostavivši otkriven “skelet” – to je bio znak da joj nema spasa. Od svih jelki koje smo tokom godina posadili, samo dve su preživele do sad. Jedna, koja je tokom godina nadvisila našu kuću, baš se prošle godine počela sušiti. Tepih od požutelih iglica je svud ispod nje.

Ispod ove moje sklopive takođe bude iglica, plastičnih doduše, a može se naći i mačor, polusakriven ispod zelenih grana. Što se mene tiče, on je najlepši ukras, ali ne slušajte me, totalno sam pristrasna kad je on u pitanju. Jedne godine nisam rasklopila jelku do leta, zbog njega.

Uh, samo da izdržim još koji dan da je ne okitim. Prošle godine sam se pošteno umorila sklapajući je i kiteći, podsećam sad sebe kako sam prehlađena, i ne bi trebalo da se dodatno iscrpljujem. Ali joooj, pogled na okićenu jelku bi me sigurno izlečio, i možda kuvano vino s karanfilićima pride :D

Bokica obustavlja igranje i spominje kako je lep Diznilend u ovo vreme, kako izgleda kao iz bajke, da treba odemo tamo jednom pred Novu godinu. Kažem joj da ne moramo u Diznilend, ja bih negde u neki lepo okićeni srednjoevropski grad, Beč na primer, a može i Budimpešta. Da šetam u toplom kaputu i čizmama i divim se ukrasima koji čine da grad izgleda magično, kao iz Hari Potera. Naravno, o dočeku u tako nekom gradu mogu sad samo da sanjam.

Pokazujem joj slike iz Beča od pre neku godinu.

Pa i nije neki kvalitet fotki, razmišljam, ali vidi se kako je lepo.

Kada bih sad otišla s ovim novim, boljim fotoaparatom, mogla bih magiju da sačuvam – zauvek.

Narednu noć naručujem neke namirnice preko neta. Oh, imaju novogodišnje ukrase, baš da vidim šta ima! Skrolujem, skrolujem, ubacim u korpu dva komada, pa gledam dalje. Onda izbacim jedan (ionako več imam dovoljno crvenih, šta će mi crveni kapkejk), malo zatim izbacim i drugi (jeste da mi treba narandžastih, ali nije lepa nijansa – lažem sebe). Onda krenem da u korpu dodajem slatkiše za bratove mališane. Mislim se, svakako ću im praviti paketiće, pa eto makar da počnem sa slatkišima, kesu sa slikom Deda Mraza ili pahuljica kupiću kad dođe vreme, kao i igračke. Na kraju sebi naručim samo onaj sneg u spreju – to će mi dobro doći da naprskam na krovne prozore da se ne vide tragovi prljavih šapica komšijskih mačaka.

Danas mi stiglo sve, osim snega u spreju, pih.

Razmišljam sad, a šta ako u žudnji izgorim, pa kad dođe vreme kićenja, ne osetim nikakvo zadovoljstvo? Znate da se i to dešava, toliko dugo čeznete za nečim – da kad to nešto uradite ili dobijete, zapravo ne uživate u tome kao što biste uživali onda kad ste jako želeli. Prosto, minula vas želja. Džaba onda sve.

Kad tako stvari postavim, sve se razbistri.

Doneta je odluka, sutra kitim jelku, ništa me ne interesuje! Ima da mi od sutra pa nadalje svaki dan bude Nova godina!