Iv Sovica

Kliknem ja na neki link na fejsu koji me odvede na stranicu jedne fotografkinje. Skrolujem po stranici, gledam, maštovite fotke, gledam i pitam se šta je tu fotošop a šta “stvarno”, i kako je uradila to što je uradila. To je valjda ona strana mene koja i sama fotka pa je zanima tehnički deo. Onda obratim pažnju na propratni tekst, i shvatim da iza svake slike stoji neka priča, ili o tome kako je slika nastala, ili šta slika predstavlja.

Ima jedna fotografija gde dve devojke stoje uronjene do pola u vodu. Na gornjoj, površinskoj strani slike one su prijateljice, a na donjoj polovini slike jedna od devojaka onoj drugoj krišom secka haljinu. Podmuklo, dok se zajedno smeju, pravi štetu koja će tek kasnije postati vidljiva. Da li iz zavisti, osvete, ne znam, slika je takva da svako može da isprojektuje sopstvena osećanja na nju. Svako od nas je prošao tu situaciju, svi smo imali nekog ko je, dok nam se smeškao i laskao, potajno pravio neku štetu, radio iza leđa. Nekada smo i mi bili ta devojka koja secka haljinu onoj drugoj, ali toga ćemo se retko setiti. Mi smo, verovatno, imali razlog, pred sobom smo čisti. Naravno, svako od nas misli da je ređe bio taj koji je seckao a češće onaj kome je seckana haljina – to je ona priča da trn u tuđem oku vidimo, ali balvan u svom ne.

Autorka je sliku nazvala Frenemies i, iako sam htela da je upotrebim u nekom tekstu o prijateljstvu koje to nije, podeliću je već sada sa vama.

Ali nisam o toj slici htela da pišem. Htela sam da pišem o drugoj njenoj fotki koja me podsetila na jednu moju specifičnost, a to je da često ljude i stvari shvatam bukvalno.

Ne bi mi ni palo na pamet da pišem o toj svojoj nemiloj osobini, da nisam upravo pročitala jedan odličan tekst u u kom spisateljica govori o svom neznanju geografije. Ah, kako su me razgalili opisi njenih geografskih promašaja. Razveselilo me i to što eto neko priznaje da ne zna sve, da je čovek od krvi i mesa koji povremeno lupeta, i da se toga ne stidi, ali se time i ne ponosi. Jedan zdrav kritički osvrt na sebe. U ovom vremenu građenja idealnih virtuelnih slika o sebi, tekst je bio pravo osveženje.

Šta bih dala da i ja mogu tako humoresknim tonom lepo da opišem bar nekoliko situacija u kojima se vidi kolika bukva ponekad mogu da budem! Verujem da bi bilo jednako zabavno, ali bojim se da nisam trenutno u raspoloženju da se na račun svojih slabosti šalim. Još uvek se nisam dovoljno distancirala od sebe same.

Dok ne sazrim do stupnja u kom se mogu šaliti na svoj račun, mogu da sa vama podelim svoj poslednji biser :)

Evo, šta vi pomislite kad vidite ovu sliku?

Ah, žena koja je poginula dok je menjala sijalice!, pomislih ja.

I lepo sam odmah zamislila sebe na njenom mestu, kako ležim na isto tako krupnim kvadratnim pločicama u svom predsoblju, belim doduše – pala i slomila se u toku pokušaja menjanja sijalice.

Zamislite moje iznenađenje kad sam ugledala naziv slike:

Ubijena zbog svojih ideja.