Iv Sovica

Mnogo sam osetljiva na buku izgleda. Čini me nervoznom, zaboli me glava.

Juče sam bila kod burazera, deca mu tako glasno gledaju tv, kao da su gluva. Pa još kad počne cela familija da se nadglasava s televizorom, od urlanja glava počne da mi pulsira. Na žalost, njegova porodica nije nikakav izuzetak, već pre pravilo i tipična slika, tako je maltene u svakoj porodici koju poznajem.

Kažu mi da sam se u ranom detinjstvu strašno bojala grmljavine, i zvuka kad avion probija zvučni zid. Ako sam se do tad igrala bezbrižno napolju, u tim trenucima sam bežala u kuću i sklanjala se ispod stola. Ostatku porodice je to bilo veoma zabavno.

Bojala sam se i one muzike na početku Dnevnika. Kada bi ona grunula iz tv-a, takođe sam se zavlačila ispod stola, na moje sigurno mesto. Donja strana ploče od tog stola bila je u potpunosti iscrtana. Iscrtavala sam svod iznad svoje glave kao paleolitski ljudi zidove svojih pećina. Tehnika: kreda, mamini ruževi i flomasteri. Utočište sa mojim ličnim pečatom.

Sad ne mislim da je problem bio u muzici kao takvoj, nego u užasno glasnom zvuku. Dedi je u ratu granata eksplodirala dovoljno blizu glave da mu ošteti sluh, pa se tv kad on gleda morao jako pojačavati, treštala je kuća za vreme Dnevnika i sednica. Inače, taj dedin sluh je bio selektivan, najgluvlji je bio ako mu zatražiš pare, to si morao nekoliko puta da ponoviš da bi te čuo, pa i tada nikad ne bi dobio izgovorenu cifru ;)

Strah od glasnog i iznenadnog zvuka je urođen, a s obzirom da je urođen, sigurno postoji biološka opravdanost za to. Morali smo tokom evolucije to da razvijemo, jer nam je pomagalo da opstanemo.

Setimo se slučaja malog Alberta, čuvenog eksperimenta koji se može naći u gotovo svakom udžbeniku psihologije. Iako to nije priča o strahu od zvuka nego stvaranju emocionalnih reakcija uslovljavanjem, ipak je glasan zvuk bio “kum” emocionalnih reakcija. Za one koji ne znaju, bepcu Albertu su dali da se igra sa belim pacovom, on isprva nije pokazivao baš nikakav strah od pacova. Zatim su svaki put kad posegne za pacovom proizvodili glasan i jak zvuk (zvuk koji bi kod malog Alberta izazivao jak strah). Posledica toga je bila da je dete počelo da se boji ne samo pacova, nego i nekih drugih krzenih ili belih stvari, čak i kada je zvuk izostao.

Hm, kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što ne gledam tv i ne podnosim informativne emisije: ja sam bila mali Albert, a moj pokojni deda zli psiholog Votson :D

U ovo doba godine uvek se iznova pitam: zašto petarde? Od njih nema nikakve koristi, osim pravljenja buke. Kako neko može namerno da pravi buku? Kako neko može biti toliko neosetljiv da ne razmišlja o bebama, maloj deci i životinjama, ako već ne razmišlja o ljudima. Šta kao, volite pse? Kako iko ko voli pse može da baci petardu? Prestanite da lažete, molim vas! Niste ništa bolji od naših političara.

Kažu da zasićenost bukom trajno povišava krvni pritisak i rizik od kardiovaskularnih bolesti. Ako je tako, nije li nam dosta drndanja automobila i autobusa, kojekakvih muzika od svuda, trubljenja kretena vozača koji ne znaju da se ne trubi u naseljenim mestima, šta će nam na sve to još i petarde? Malo nam je buke?

Kako ljudi koji nemaju ‘leba da jedu mogu svoj novac da troše na nešto toliko beskorisno i potencijalno opasno kao što su petarde? Evo noćas sam sanjala onog psa sa raznesenom njuškom čiju sliku sam videla na fejsu juče. Ustala jutros, vidim drugarica postavila vest o deset amputacija prstiju, u Novom Sadu, zbog petardi. Kako je moguće da su ljudi toliko glupi da deci kupuju petarde? Ja se izvinjavam, ali ljudi koji to rade su baš to – glupi, džaba im obrazovanje, očigledno da diploma ne znači i pamet. Šta pokušavaju, da demonstriraju nekakvu moć, silu? Kao, uuu, ja sam strašan i opasan i pravim buku? Ako je tako, jadna vam vaša moć koju na taj način demonstrirate. Ili je to samo jako jadan način da se privuče pažnja? Ako vam je vrhunska zabava da s detetom tokom praznika bacate petarde, moram vam reći, ljutite se koliko hoćete, vi ste nikakav roditelj. Bolje umesto toga naučite dete nečemu što će mu koristiti u životu.

Ma šta kažete, dete hoće pa hoće, ne možete se odbraniti od zahteva za petardama? To vam nije nikakav izgovor. Ako vas grize savest što ne provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, što ne možete sve da mu pružite, ili čak, što ga ne volite dovoljno, ne morate detetu zamazivati oči ispunjavanjem hirova vezanih za petarde. Postoje bolji načini da zaradite poene kod svoje dece. Ako volite svoje dete i istinski brinete o njemu, nikada mu nećete kupiti petarde, niti ih s njim bacati.

S druge strane, glupost izgleda ne izlazi iz mode. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Ako baš imate neodoljivu potrebu da javno pokažete i dokažete svoju glupost, petarde su, naravno, i ove sezone “must have”.