Iv Sovica

Month: January, 2015

Zapalili štalu da ugreju kravu

Kada su ostavljeni babi i dedi na brigu i čuvanje, moja dva brata su bili bebe od tek nekoliko meseci. Roditelje je čekao arbajt u Nemačkoj, tu za bebe nije bilo mesta. Baba je bila presrećna, imala je tada tek četrdeset tri godine, to joj je bilo kao drugo materinstvo. Ovo je bilo idealno rešenje, jedan veliki magarac koji se odavno otrgao kontroli otišao je u beli svet, a umesto njega dobila je dva slatka mala nejaka stvora da se o njima brine. Kao da joj se ispunila neostvarena želja da ima još dece.

Baba i deda su puno radili, ali kažu da im nije teško padalo i da su uvek imali vremena za decu. Međutim, nije baš sve uvek bilo tako idealno.

*   *   *

Iako je 21. vek, i živimo u sred Evrope, u mom rodnom selu još uvek svaki dan prođe stampedo krava dvaput dnevno.

Poprilična atrakcija za sve strance.

photoIdu u rano jutro, slivaju se ulicama poput rečica dok ne dostignu kritičnu masu tu negde kod moje kuće, skoro na izlazu iz sela. Tada liče na podivljali talas koji ne mogu ukrotiti psi čuvari niti ljudi koji izađu ispred svojih kuća u pokušaju da zaštite travnjake i mladice voća ili ukrasnog drveća. Sve to prati tutnjanje mnoštva nogu, mukanje iz mnogo grla, lajanje pasa, i psovanje čobana. Tako isto i uveče, kada se vraćaju kući.

Ako je leto i zemlja suva, dok one protrčavaju digne se oblak prašne koji se nadvije nad kućama. Još je gore ako padne kiša, tada njihovi papci izrovare zemlju i nanesu je na asfaltirani put, pa se moj kraj preobrati u jednu veliku kaljugu. O nagaznim minama koje ispuštaju dok hodaju da ne govorim. Uzalud se meštani hvale činjenicom da su im ama baš sve ulice u selu asfaltirane, ponekad se asfalt jedva razaznaje od blata.

Ne može čovek ni da se ljuti na krave, kad ih vidi onako blatnjave i umorne kako se tužnih očiju vuku ka kući. Interesantna stvar je da svaka od njih zna svoj put kući, pa se reka krava osipa kako napreduje dalje ka selu, jer svaka krava samo skrene u svoje dvorište kada do njega dođe. Ljudi koji imaju krave ne dočekuju ih ispred kuće, samo otvore širom kapiju u vreme kad se one vraćaju.

Elem, sedamdesetih, kada su bebe stigle, najprirodnija stvar je bila da se jednoglasno odluči da se kupi jedna krava. Hteli su da u kući uvek ima mleka, s obzirom da imaju malu decu. Krava je tokom zelenog dela godine verovatno svakodnevno išla na ispašu sa ostalim seoskim kravama, a tokom zime kulirala u štali. Štala je bila opasana uvezanim snopovima suvih kukurznih stabljika, takozvanom ku’ruzovinom (kukuruz – ku’ruz).image

*   *   *

Kada su braća imala 4 godine, zima je bila hladnija malo nego ova sad što je, sneg je bio pao, ali se nije otapao. Baba je bila na poslu, a deda je čuvao decu. Dobro ih je obukao, umotao u šalove i kape i pustio na sneg u dvorište. Zašto ih nije nadgledao, ne znam.

Kao što rekoh krava je bila u štali, i braća su to znala. Kao što svi znamo, štale se obično ne greju, a tamo gde nema grejanja, mora da je hladno. Jadna krava, nema ni kapu ni šal ni rukavice, a i noge su joj gole. Trebalo bi je ugrejati. Jedan je dobio ideju, drugi se odšunjao u letnju kuhinju. Vratio se ponosan što je našao šibice. braća3Videli su puno puta kako se loži vatra, najmanji problem je bio upaliti jednu. Čučnuli su i krenuli da pale kukuruzovinu. Kad je vatrica počela da se razbuktava i toplina širi, bili su presrećni, uspeli su!

U trenutku kad je deda izašao iz kuće vatra je već buktala. Potrčao je ka crevu za vodu koje je zakačeno za dvorišnu česmu, ali u njemu se smrzla preostala voda i bilo je beskorisno. Počeo je da doziva u pomoć. Pritekao je prvi komšija, Straja, sa kojim tad baba i deda “nisu govorili”. Doleteo je i doneo svoje crevo i natakao ga na česmu, voda je potekla. Za to vreme je deda nekakvom metalnom šipkom odvajao kukuruzovinu od zidova štale i rušio je na sneg pored. Uspeli su da zaustave širenje vatre i koliko toliko saniraju posledice.

Sva sreća da pokojni Straja nije bio u fazonu: da komšiji crkne krava.

*   *   *

Iako je preživela grejanje, kada sam ja bila mala krave već odavno više nije bilo. Umesto nje imali smo kozu, zvala se Brena :)

Ali je ostao čuveni vic:

– Komšija je l’ ti puši krava?

– Ne.

– E, onda ti gori štala!

Aleksandra

 

Brandy Alexander

Što ja volim kad me neko, onako neočekivano, počasti iskrenim osmehom. Evo na primer, kada sam prošli put naručila koktel koji se zove aleksandra, konobarica reče uz osmeh: “Jao, moj omiljeni koktel!” I naredna dva kada mi je donosila, iako ništa osim izvoli nije rekla, isto se tako osmehnula, kao da će ga ona popiti a ne ja :) Saosećala je sa mojom srećom.

Danas smo Dragojla i ja išle na čašicu razgovora u isti lokal, i ustanovile smo veselo da je danas taj dan kada su svi kokteli upola cene. Ona je stigla pre mene i već je kroz slamku pijuckala svoju pinjakoladu iz velike debele čaše.

Pina Colada

Ko ponekad pije koktele zna da ih ovde najčešće služe s dve slamke. Iako dodatna slamka verovatno ima funkciju štapića za mešanje, mi smo ustanovile da ona ustvari služi da i ona druga osoba proba koktel. Pa nemoguće je popiti koktel a da ga osoba koja je kraj tebe ne proba, ako je nov da proba kakav je, ako je dobro poznat da vidi kako je pripremljen, izgovor uvek postoji da se malo štrpne od onog drugog :)

Koktel nije nikakvo fensi ekskluzivno piće koje piju dokone feministkinje u tridesetim, niti blazirane dame iz visokog društva, kako to ponekad predstavljaju u filmovima i serijama, niti je toliko bacanje para i bahaćenje kako to često vide pivopije. Koktel je tu da se zajednički uživa, isprobavaju ukusi, da se komentariše, i da se među brojnima nađe onaj pravi, koji je baš po tvom ukusu, savršen.

Savršen koktel je onaj koji kad okusiš, zatvoriš na trenutak oči i pomisliš:

Biće sve dobro, sve je u redu, život je lep!

margarita
U tom traženju se razmenjuju utisci, slaže se ili se ne slaže, upoređuje se, odmahuje glavama ili klima, ali se komunicira, vrlo živo se komunicira, i svako naručivanje pobuđuje radoznalost, zato što i isti koktel zapravo nije isti, i uvek te zanima kako će ga zbućkati. Postoji i edukativni deo, na primer, kad se guglaju nepoznati sastojci, tu svašta može da se nauči :D

Elem, kroz tu drugu slamku u Dragojlinoj čaši srknula sam pinjakoladu da proverim da li mi se ona pije.

Ipak ne. Suviše letnji ukus.
Treba mi nešto čokoladno, kremasto, kao kolač u obliku pića.

img_0016

Došla je ona ista konobarica, u sred mog isprobavanja.

Okrenuh se ka njoj : “Meni ipak aleksandru, molim te.”

Nisam sigurna da me je uopšte prepoznala, bila sam sad potpuno bez šminke i nosila naočare, ali opet se osmehnula, onako nekako zaverenički, kao da nas dve znamo nekakvu tajnu koju ostali ne znaju, a ta tajna je: da je to najlepši koktel. Baš mi je to bilo simpatično.

Dva koktela kasnije, pozvah je i zamolih da mi donese račun. Kad smo plaćale ostavila sam joj taman toliko bakšiša da može sebi da priušti jednu aleksandru. Zamislila sam je kako sedi s kraja šanka posle napornog dana, odmara i pijucka je. Ne razgovara ni sa kim, uživa u ukusu.

I osmehuje se.

To bi bila baš lepa slika.

Ceca u Novom Sadu

10926460_10206037721486884_5987893970668989877_n

Kad sam čula da će Ceca pevati ovde za srpsku Novu godinu, prvo što sam pomislila: Sjajno, bar će se Bojana provesti! Bojana je moja bliska prijateljica, a to je njena omiljena pevačica.

Ja se ionako nikad na trgu nisam provela. Osim činjenice da se bojim petardi, na trg uglavnom nisam išla iz prostog razloga jer za mene ionako nikad ničega nije ni bilo. Ko mi je kriv kad slušam takvu muziku da zbog nje moram putovati van zemlje da bih je čula, ko mi je kriv što ne pripadam većini.

Ljudi su opleli po Ceci iz mnogo razloga. Kao i iz svakog dogadjaja, i iz ovog se vidi šta ljudi učitavaju u njega, borci za kulturu vide kič i neukus turbo-folka, drugi vide pomaljanje jedne od glava stoglave aždaje nacionalizma, treći teror demokratije, četvrti dokaz dominacije jedne partije nad drugom.

Jebe mi se za sve to. Smarate i vi što hejtujete i vi što likujete.

Sinoć sam ležala i gledala BBC-jev dokumentarac o gotik umetnosti, dok su pucale petarde i prštao vatromet. Eto tako proslavih srpsku Novu godinu, i baš mi je bilo fino. Dok je kroz zidove do mene dopirao promukli Cecin glas mislila sam na to kako moja Bojana peva sa njom, kako joj je lepo sa njenim prijateljima, kako se vesele i kako je zaboravila na sve svoje probleme. Bilo mi je drago što je bar neko srećan.

Sigurna sam da je svako od vas imao po jednu Bojanu tamo u masi. Kada biste se samo malo manje koncentrisali na sebe i svoje potrebe a malo više saosećali sa drugima, ta mržnja bi vas mnogo manje jela. Vama bi bilo bolje :)

Srećna vam srpska Nova godina!

Da se manje žderete zbog stvari na koje niste uticali dok ste mogli ;)

Živeli!

Ja nisam Charlie

Razum i bezumlje

Ne, ja nisam Charlie. Koliko god trenutno bilo popularno tvrditi suprotno, ja nisam Charlie. Ja sam Amir. I musliman sam. I novinar sam. I ta moja dva identiteta mi ne dozvoljavaju da ćutim. Neko površan bi jedva dočekao ovo moje priznanje da se poigra kvaziduhovitom opaskom kako jedan moj identitet puca na drugi moj identitet. I da ustvrdi kako sam sam sebi dušmanin. Ali to tako može djelovati samo na prvu loptu. Baš onu loptu koja ti je tako lijepo sjela na volej pojednostavljivanja. I baš onu loptu kojom si tako razbio komšijski prozor.

Tako bi neki rado da okarakterišu zločin u Parizu. Jednostavnom formulom „Muslimani pobili novinare“. Na stranu to što je takva formula u startu netačna zbog proste činjenice da im to ne odobrava ogromna, ogromna i još jednom ogromna većina muslimana širom svijeta. Zagrebemo li malo ispod površine te zločince možemo optužiti za mnogo goru blasfemiju od…

View original post 497 more words

Jedna zimska impresija

groblje 1

Zateklo me ledeno predvečerje u šetnji po oranicama u blizini seoskog groblja. Govorim sebi tad, gazeći po džombama smrznute zemlje i upadajući u sneg, pazeći da ne padnem i ne razmrskam fotoaparat, kad već volim stara groblja, moram naći neku lepotu i u ovim modernim.

Fotkala sam dok mi se od zime nije ukočio prst na okidaču. Uzalud je zalazak bojio nebo fantastičnim bojama, nisam uspela da ukomponujem scenu tako da mi ne uliva nelagodu. Ni jedna napravljena slika ne ostavlja na mene onaj divan umirujući utisak koji imaju stara groblja zarasla u žbunje i bršljan, izbledelih slova i slika na spomenicima obraslim mahovinom.

Ima nešto odbijajuće u ovim zdepastim mermernim nadgrobnim pločama, hladnim, glatkim poput ogledala, sa ponekim šiljastim oblikom koji remeti grobljansku monotoniju. Spomenici izgledaju groteskno i pretenciozno na goloj travi i pustom krajoliku. Naša groblja odudaraju od okruženja, sa malo ili nimalo drveća, obično na vetrometinama gde ledeni vetar zimi probija do kostiju. Negostoljubiva mesta.

Eto, tu mi je sahranjen voljeni deda, ali ne poželeh da odem do njegovog groba, već samo da klisnem odatle.

image

Setih se nekoliko stihova Besmrtne pesme, zapisane na poslednjim stranama jednog mog srednjoškolskog dnevnika:

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Sreća

Ležim u krevetu u mraku i tišini, čujem samo damare sopstvenog srca, bam, bam, bam, zvoni mi u glavi i svaki udar je bolan, bolno pulsiranje se pojačava sa svakim zvukom ili zrakom svetlosti. Pri tom mi je i hladno.

Kanim se da ustanem neko vreme, a kada to uradim iznenadim se kako mi je sopstveno telo teško i tromo. O glavi da ne pričam. Samo glava teška je dve tone.

Proverim radijatore – tek mlaki. Heh, strava što ste napanjili radijatore za novogodišnju noć, to je prošlo, pa sad možemo i da pocrkamo.

Vratim se u krevet i zavijem se u ćebe i u svoje misli. Dobro je ovako, može biti i gore, zamisli kako je onim ljudima koji nemaju grejanje uopšte, i koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, a ne kao ti, ove smaračke.

Setim se onda fotografije smrznutog kučeta koje videh juče na fejsu, setim se njegovog tankog tankog krzna koje ga čini potpuno nepripremljenim za ovu oštru studen. Da li je  uginulo u miru, kao devojčica sa šibicama? Šta li je bilo u toj maloj psećoj glavi? Rastužim se. Pomislim na dva psa koja sam juče u toku dana videla napolju. Keruša seda na travu ispod nekog visokog žbuna, prethodno njušnjuvši to mesto i okrenuvši se dva-tri puta u krug, verovatno zadovoljna što je našla suvo mesto gde će je zakačiti koji zrak zubatog sunca. Pokušaće da se ogreje pre nego što se spusti duga zimska noć. Drugi pas za to vreme gleda u prolaznike, na jednu pa na drugu stranu, a onda kreće za čovekom koji nosi kesu iz pekare.

????????????????????????

Gde li su oni sada?

Kako li je njima tamo negde napolju? Sigurno drhture od zime, sklupčani u pokušaju da se zagreju, osuđeni samo na svoje tanušno krzno. Verovatno su i gladni, teško je po ovoj hladnoći naći hranu. Treba se pokrenuti, hodati po snegu i ledu možda satima pre nego što se nađe korica hleba.

Odnekud grunu petarda, bol u glavi se pojača. Pas koji miruje šćućuren negde u zimi i mraku sada je verovatno odskočio u vis od straha, ili makar podigao uši, ako je podalje. Glad, hladnoća i strah. Još jedna petarda, još jedna, počeh da ih brojim, izbrojah 16. Debili!

Okrenuh se na drugu stranu.

Iako trenutno ne osećam radost, znam da sam srećna, osećam neko tupo zadovoljstvo zbog svoje ušuškanosti.  Srećna sam što imam krov nad glavom, ćebe u koje mogu da se umotam i hranu u frižideru. Srećna sam što mogu ruke da operem toplom vodom i što ne moram danas napolje. Niko mi ne baca petarde pored glave i život mi ne zavisi od tuđe milostinje.

Malo li je?

Izbirljivost

Chat1

Nije mi se dalo spavati, ležim i preturam svašta po mislima, te se setim ovog četa. Napipam telefon u mraku i krenem da guglam o tome.

Ipak jeste poremećaj, ARFID je skraćenica za njega.

Izgleda da ne pogađa samo decu nego i odrasle, mnoga deca ovo imaju samo kao fazu, ali neka to nikada ne prerastu. Može varirati što se tiče jačine simptoma i posledica. Spominje se kako neka deca/ljudi ne jedu hranu određene boje, ili čitave grupe namirnica (tipa voće, ili povrće) kako ne jedu hranu određene teksture ili konzistencije (na primer ne jedu hrskavo, ili ne jedu kremasto, ili ne jedu soseve). Kažu da bolest može biti praćena gubitkom težine, ili odsustvom očekivane težine tokom razvoja, a ne mora. Kod dece često bude praćena i nedostatkom nekih minerala ili vitamina.

Chat2

Pošto sam ja najveći izbirač koga poznajem, malo sam se zamislila nad sobom. Onda me pomalo utešila činjenica da ja jedem većinu hrane, samo ta hrana treba da ima određene karakteristike da bih je jela.

Hleb retko jedem a da ga nisam prethodno podgrejala u sendvičaru, da bude krckav (panini), toster manje volim jer ga nekako isuši. U obližnJu pekaru ne idem jer su im kifle previse slatkaste, hleb je im je kao slama, u piti sa sirom je sir prekiseo, u piti s krompirom ima previše bibera, pita s mesom je premasna.

Ja sam uvek ona koja će provaliti kog začina u jelu ima previše a kog premalo, da li je suviše pečeno, nepečeno, prekuvano, nekuvano, previše tečno ili previše gusto, premasno ili nemasno…

lorand-jean-pierre-chantilly

Prisetim se svojih početaka. Što se mog vaspitanja tiče, prut je retko radio, iako je jedan njegov kraj zlokobno uvek virio s vrha ormara. Pošto sam generalno bila poslušno i mirno dete, koristio se najčešće kada sam za stolom, a upotrebljavala ga je najčešće baba. Koristila je prut kao metodu ubeđivanja da jedem. Stane sa prutom kraj stola, podigne ga u vis i zanjiše malo njime kroz vazduh: “Deder, sve to da si pojela! Dok ne vidim čist tanjir ne’š ustati otalen!”

Moji su jednom, prilikom krečenja, pomerili trpezarijski sto, pa je baba na podu, koji je prethodno svojeručno počistila, našla komadić sasušene viršle. Sklonila ga je i nastavila da pomera sto, a onda je videla još jedan takav komadić, pa još jedan, i shvatila da mora biti da ispadaju negde iz stola. Kad je prodrmala sto, iz njega su krenuli da ispadaju: sasušena kuvana jaja, viršle, komadi hleba, čajna, kiseli krastavčici, komadići neprepoznatljive hrane. To je bio moj način da se rešim hrane u situacijama kad je stajala sa prutom kraj mene – trpala sam je u skrivenu pregradu ispod stola. Nakon toga više me nikad nije terala da jedem.

Deda je imao drugačije metode. Sećam se da mi je omiljena namirnica bila šunka, a kako i ne bi bila kad joj je deda tepao šunkica. Kad pomislim na zimska jutra pre polaska u školu, kako mi on secka pečenicu tanko, najtanje, da se providi maltene, s onom njegovom izlizanom od oštrenja brisom, pa mažem maslac na svez hleb i to stavljam odozgo, voda mi krene na usta. Deda je u ratu istrpeo veliku glad, spominjao je ponekad kako jednom prilikom nisu jeli ništa 10 dana, osim par suvih šljiva, pa je razumljivo bilo što je često ponavljao Svaka je hrana dobra. Živeo je u skladu sa svojom krilaticom – jeo je bukvalno sve, osim slatkog mleka, za koje je tvrdio da mu izaziva digestivne probleme.

Brat je bio oličenje strpljivosti, pravio je male zalogajčiće koje je zvao pijaca, pa ih u letu, imitirajući avione, prinosio mojim ustima, ili me taktički ubeđivao da probam samo zalogaj nečega, iz njegovog tanjira. Nikako nije mogao da shvati kako neko može da ne voli sarmu, njegovo omiljeno jelo, a njegova draga sestra nije jela zapravo ništa u čemu ima mlevenog mesa, ni sarmu, ni punjene paprike, ni ćufte, ni pitu s mesom, bio mi je gadan taj osećaj mlevenog mesa pod zubima.

Diego Rivera, La molenderaVolela sam da jedem u društvu, i volela sam da jedem u komšiluku.
Baba je bila majstor za testa, i još čeznem za njenim krofnama, kolačićima, pitama, ali nisam volela njenu supu. Po njoj uvek su plivali veliki kolutovi pileće masti, a rezanci su bili prekuvani i rastapali se u ustima. Obožavala sam supu komšinice Ćane, baš onakvu kakva supa treba da bude, nemasna, sa tankim domaćim rezancima koje možeš žvakati. Ćana me redovno zvala na supu, a baba me svaki put vodila, makar nešto da pojedem.

Žalila se baba svojoj najboljoj drugarici, baba Boji, koja je živela dve kuće dalje, kako muku muči sa mnom i sa mojim jelom. Onda joj je Boja priznala da skoro svaki dan dolazim kod nje i jedem ‘leba, masti i vegete :)

Džigericu ne jedem ni dan danas, a sumnjam da je tome kumovalo to što, po mom mišljenju, ima tako grozno ime. Izgovorite ga pažljivo naglas, i naglasite i g, pa ćete videti kako to zvuci.

DŽ I G E  R I C A.

Pihtije isto imaju grozno ime :)

Peale, Still Life Balsam Apples and VegetablesKaže mi drugarica da njen muž ne jede kelj, još od detinjstva, jer mu je grozno zvučao. Pri tom i ona izgovora keLJ, sa naglašenim lj, i gadljivim izrazom lica. Onda se setim prijateljice koja obožava maslac, ali mleko ne podnosi jer joj je, kako ona kaže, sluzavo. Ko zna koliko umišljanja ima među odraslim jedinkama, ali se o tome ne priča, nego prosto kažu ne volim ovo ili ono.

Interesantna stvar je da sam, pre nekoliko godina, kada sam otkrila da imam genetski povišen holesterol, dobila preporuku od lekara šta treba da izbegavam od hrane. Džigerica je bila prva na listi, kao i ostale iznutrice, koje takođe ne jedem, niti sam ih ikada volela.
Do tada sam smatrala svojim velikim napretkom to što sam tokom vremena naučila da jedem gotovo svu hranu koju sam nekad izbegavala (verovatno me studentski život malo naučio pameti) a onda se ispostavilo da to baš i nije napredak, da baš tu hranu ne bih trebala da jedem, ako ne želim da dodatno zakrčujem svoje krvne sudove.

Celo detinjstvo i mladost sam bila mršava kao grana, međutim, kad sam počela sama sebi da pripremam hranu i da kuvam, konačno sam počela da dobijam obline. Naučila sam da spremam ono što volim, na način na koji volim da bude pripremljeno. Međutim, izbirljivost je ostala. I dalje radije budem gladna nego da jedem nešto što ne volim. Nije to namerno, stvarno se trudim da jedem i to što manje volim, ali ako je nešto neukusno, ja žvaćem i žvaćem, ali grlo se stisne i kao da neće da propusti hranu. Malo je stvari koje mogu da jedem bez obzira kakve su.

Bradley Wood, Woman eating steakJednom u restoranu Dragojla naručuje biftek, srednje pečen. Konobar se na to ozari, pa joj kaže svaka čast, kako ona zna kakav biftek treba jesti, kako samo srednje pečen valja, kako mu nema ništa strašnije nego kad mu neko naruči biftek well done, jer onda bude kao đon. Onda se okrene meni da primi narudžbinu, a ja kažem: “I meni biftek, ali onaj što rekoste da je kao đon.”
Problem je ovde kod nas što kad tražiš srednje pečen, dobiješ zapravo krvav, samo malo pečen spolja. Kad stisneš meso viljuškom, iz njega krene krv. Ježim se osećaja da mi krv curi niz zube dok jedem. U redu bi bilo da je stvarno srednje pečen, spolja pečen, a iznutra mek i roz, ovako – neka hvala.

Sećam se situacije kada sam imala dvadesetak godina, sedim kod drugarice, mi studenti, došla joj mama i donela skuvan pasulj. Pita me žena volim li pasulj, a ja kažem da obožavam (što je bila istina). Sipa nam u tanjire, ja uzimam prvu kašiku, i zgrozim se koliko je gadan, potpuno nejestiv, panika me uhvatila. Šta sad da radim? Odlučim u sekundi: rekla sam da obožavam pasulj, praviću se da jedem, dok joj ne vidim leđa. Kad je izašla iz kuhinje prespem deo pasulja u tanjir njenoj ćerki, da izgleda kao da sam makar malo jela, da ne uvredim ženu. Shvatih tada – pasulj s kobasicama ne volEm.

Pomislim – eto pa voće volim, tu nisam izbirač!

still-life-with-pomegranate-and-pears-1890Onda se setim da kruške volim ako nisu pretvrde ili premekane, banane ne mogu jesti ako su prezrele i preslatke, ali ni ako su zelene i fali im slasti, mandarine volim, ali već klementine ne podnosim jer imaju taj neki šmek koji mi je užasan.

Uvek ali.

Uvrnuto ponašanje postaje poremećaj ako počne da utiče na kvalitet života, zar ne? Čini mi se da ovo moje nije baš tog intenziteta. Da li je to možda ono što ljudi nazivaju gurmanluk? Ja stvarno uživam u hrani, i volim da jedem, samo sam izbirljiva. Ili su gurmani oni što vole da jedu sve i sve im je manje više super, kao moj buraz?

Eh, da sam preduzimljiva mogla bih od svoje izbirljivosti napraviti biznis. Kao, hranim se po restoranima, posle o tome pišem recenzije. Kad uđem u restoran konobari se spotiču od frke i stresa što sam tu, u strahu od toga šta ću posle napisati. image (7)

Aha, al malo sutra. Kad bar ne bih bila tip osobe koji se izvinjava kelnerima ako nisam pojela naručeno, da se neko ne bi osećao loše…

U Izbi, gde godinama svraćam i najčešće izvolevam, konobari me nazvaše omiljenim zanovetalom :)

Jesam naučila da živim u miru sa svojom izbirljivošću, ali još puno, puno, moram da učim ne bih li svoje mane pretvorila u prednosti.

Betanija

Reblogujem ovo jer želim da što više ljudi čuje istinu o stanju u našim porodilištima. Ovo je priča iz novosadske Betanije, ali znam slične priče i iz drugih gradova.
Moramo prestati da ćutimo i pravimo se da se ništa ružno ne dešava.

dragojla sam

Ovo je iskustvo moje prijateljice Jane Flego u novosadskom porodilištu Betanija.  Drago mi je jer je odlučila da ga podeli sa nama. U trenutku kada gradonačelnik dariva prvo dete, dok se prva dama nam bavi svojom romantizovanom idejom obnove porodilišta u cilju povećanja nataliteta našeg carstva, odvartne populacione politike koje podlo manipulišu nečim toliko intimnim kao što je rađanje deteta, takođe, u trenucima preglupih i sramnih tekstovi novinarke Politike i prepametnih tekstovi drugih žena na istu temu koji se u istim novinama ne objavljuju. Evo, ona se odaziva na  “ime majka”, pa možda bi ovakva priča trebala da bude stvaran i jedini ispravan motiv za obnovu porodilišta, da se ženama koje odluče da rađaju obezbede humani uslovi za to. Ne da bi se povećao natalitet, već zato što bi briga o njenim građanima i građankama trebala da bude jedini motiv i obaveza države i njenih činovnika/ca.  

Tekst prenosim u…

View original post 1,217 more words

<span>%d</span> bloggers like this: