Iv Sovica

Ležim u krevetu u mraku i tišini, čujem samo damare sopstvenog srca, bam, bam, bam, zvoni mi u glavi i svaki udar je bolan, bolno pulsiranje se pojačava sa svakim zvukom ili zrakom svetlosti. Pri tom mi je i hladno.

Kanim se da ustanem neko vreme, a kada to uradim iznenadim se kako mi je sopstveno telo teško i tromo. O glavi da ne pričam. Samo glava teška je dve tone.

Proverim radijatore – tek mlaki. Heh, strava što ste napanjili radijatore za novogodišnju noć, to je prošlo, pa sad možemo i da pocrkamo.

Vratim se u krevet i zavijem se u ćebe i u svoje misli. Dobro je ovako, može biti i gore, zamisli kako je onim ljudima koji nemaju grejanje uopšte, i koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, a ne kao ti, ove smaračke.

Setim se onda fotografije smrznutog kučeta koje videh juče na fejsu, setim se njegovog tankog tankog krzna koje ga čini potpuno nepripremljenim za ovu oštru studen. Da li je  uginulo u miru, kao devojčica sa šibicama? Šta li je bilo u toj maloj psećoj glavi? Rastužim se. Pomislim na dva psa koja sam juče u toku dana videla napolju. Keruša seda na travu ispod nekog visokog žbuna, prethodno njušnjuvši to mesto i okrenuvši se dva-tri puta u krug, verovatno zadovoljna što je našla suvo mesto gde će je zakačiti koji zrak zubatog sunca. Pokušaće da se ogreje pre nego što se spusti duga zimska noć. Drugi pas za to vreme gleda u prolaznike, na jednu pa na drugu stranu, a onda kreće za čovekom koji nosi kesu iz pekare.

Gde li su oni sada?

Kako li je njima tamo negde napolju? Sigurno drhture od zime, sklupčani u pokušaju da se zagreju, osuđeni samo na svoje tanušno krzno. Verovatno su i gladni, teško je po ovoj hladnoći naći hranu. Treba se pokrenuti, hodati po snegu i ledu možda satima pre nego što se nađe korica hleba.

Odnekud grunu petarda, bol u glavi se pojača. Pas koji miruje šćućuren negde u zimi i mraku sada je verovatno odskočio u vis od straha, ili makar podigao uši, ako je podalje. Glad, hladnoća i strah. Još jedna petarda, još jedna, počeh da ih brojim, izbrojah 16. Debili!

Okrenuh se na drugu stranu.

Iako trenutno ne osećam radost, znam da sam srećna, osećam neko tupo zadovoljstvo zbog svoje ušuškanosti.  Srećna sam što imam krov nad glavom, ćebe u koje mogu da se umotam i hranu u frižideru. Srećna sam što mogu ruke da operem toplom vodom i što ne moram danas napolje. Niko mi ne baca petarde pored glave i život mi ne zavisi od tuđe milostinje.

Malo li je?