Iv Sovica

Što ja volim kad me neko, onako neočekivano, počasti iskrenim osmehom. Evo na primer, kada sam prošli put naručila koktel koji se zove aleksandra, konobarica reče uz osmeh: “Jao, moj omiljeni koktel!” I naredna dva kada mi je donosila, iako ništa osim izvoli nije rekla, isto se tako osmehnula, kao da će ga ona popiti a ne ja :) Saosećala je sa mojom srećom.

Danas smo Dragojla i ja išle na čašicu razgovora u isti lokal, i ustanovile smo veselo da je danas taj dan kada su svi kokteli upola cene. Ona je stigla pre mene i već je kroz slamku pijuckala svoju pinjakoladu iz velike debele čaše.

Ko ponekad pije koktele zna da ih ovde najčešće služe s dve slamke. Iako dodatna slamka verovatno ima funkciju štapića za mešanje, mi smo ustanovile da ona ustvari služi da i ona druga osoba proba koktel. Pa nemoguće je popiti koktel a da ga osoba koja je kraj tebe ne proba, ako je nov da proba kakav je, ako je dobro poznat da vidi kako je pripremljen, izgovor uvek postoji da se malo štrpne od onog drugog :)

Koktel nije nikakvo fensi ekskluzivno piće koje piju dokone feministkinje u tridesetim, niti blazirane dame iz visokog društva, kako to ponekad predstavljaju u filmovima i serijama, niti je toliko bacanje para i bahaćenje kako to često vide pivopije. Koktel je tu da se zajednički uživa, isprobavaju ukusi, da se komentariše, i da se među brojnima nađe onaj pravi, koji je baš po tvom ukusu, savršen.

Savršen koktel je onaj koji kad okusiš, zatvoriš na trenutak oči i pomisliš:

Biće sve dobro, sve je u redu, život je lep!

U tom traženju se razmenjuju utisci, slaže se ili se ne slaže, upoređuje se, odmahuje glavama ili klima, ali se komunicira, vrlo živo se komunicira, i svako naručivanje pobuđuje radoznalost, zato što i isti koktel zapravo nije isti, i uvek te zanima kako će ga zbućkati. Postoji i edukativni deo, na primer, kad se guglaju nepoznati sastojci, tu svašta može da se nauči :D

Elem, kroz tu drugu slamku u Dragojlinoj čaši srknula sam pinjakoladu da proverim da li mi se ona pije.

Ipak ne. Suviše letnji ukus.
Treba mi nešto čokoladno, kremasto, kao kolač u obliku pića.

Došla je ona ista konobarica, u sred mog isprobavanja.

Okrenuh se ka njoj : “Meni ipak aleksandru, molim te.”

Nisam sigurna da me je uopšte prepoznala, bila sam sad potpuno bez šminke i nosila naočare, ali opet se osmehnula, onako nekako zaverenički, kao da nas dve znamo nekakvu tajnu koju ostali ne znaju, a ta tajna je: da je to najlepši koktel. Baš mi je to bilo simpatično.

Dva koktela kasnije, pozvah je i zamolih da mi donese račun. Kad smo plaćale ostavila sam joj taman toliko bakšiša da može sebi da priušti jednu aleksandru. Zamislila sam je kako sedi s kraja šanka posle napornog dana, odmara i pijucka je. Ne razgovara ni sa kim, uživa u ukusu.

I osmehuje se.

To bi bila baš lepa slika.