Iv Sovica

Mislim da smo bili u Finskoj kada smo saznali da u Norveškoj u Bergenu u februaru ima jedan muzički festival na koji bismo voleli da odemo. Februar je bio daleko, i činilo se da će me do tada proći noga koja me je bolela, a i da će nam dobro doći da sa putovanjem malo presečemo dosadnu zimu. Osim toga, kada pomislim da bih išla u Norvešku, uvek poželim da to bude zimi, kao što sam u sunčanom zelenom Helsinkiju u mislima prekrivala zgrade i parkove debelim slojem snega, i pitala se kako izgleda dok po njemu veje.

Negde pred Novu godinu videh noćnu fotku Bergena, panoramu grada s nekog visokog okolnog mesta, na slici se vidi sneg i mnoštvo svetala grada. Poslah je M-u.

Reče mi je da je lepa, ali da se ne nadam putu, suviše stvari ne mogu da se uklope. Pošto nada umire poslednja, ipak sam malo na netu pogledala letove do Norveške i hotele :)

Par nedelja kasnije dobijem od njega fotku jednog voza na zelenoj pozadini. Komentar uz fotku: A ovo je bliska budućnost. Smajli.

Ostavio me da sama istražim šta prikazuje. Izguglam da je to voz Oslo-Bergen, i da se ruta tog voza smatra jednom od najlepših na svetu. Traje 7 sati, prolazi se kroz visoki planinski masiv, klisure, fjordove, prirodu koja ostavlja bez daha.

Fejsbuk prijateljica koja živi u Norveškoj mi reče dosta korisnih informacija, između ostalog i da Bergen ima samo 60 sunčanih dana godišnje, te da ponesem adekvatnu obuću i odeću.

Mislim se posle, pa nije ni čudo što je taj grad leglo blek metala, s tako malo sunca u godini.

I Bob Marli da je živeo u Norveškoj svirao bi blek metal.

Elem, preporučila mi je ona da pogledam njene stare slike, s putovanja tamo-amo po zemlji vikinga. Tamo nađem onu istu panoramu s početka priče. Na jednoj slici bela kućica s natpisom i red ljudi ispred, shvatim da do tamo vozi nekakva žičara ili vozić. Iznenadim se što je ona na slikama u debeloj zimskoj jakni iako je kraj juna.

Kada je postalo malo izvesnije (mada ne i sigurno) da ćemo ići, rešim da pogledam mapu grada. Ja stvarno volim mape. Mislim da ljubav prema njima vučem još od detinjstva. Burazer i ja smo ponekad u atlasu gledali puteve karavana po Africi, tražili oaze, nalazili rudnike dijamanata i platine, gledali po boji gde je okean najdublji…  Pratila sam kretanje Žil Vernovog Fileasa Foga, tražila egipatske piramide, ostatke gradova Maja i Inka, Stounhendž…

Jednom smo u osnovnoj školi dobili zadatak da nacrtamo mapu (plan) našeg mesta. Pošto sam znala samo svoj kraj i deo oko škole, sela sam sa drugaricom na bicikl, ponela olovku i svesku i otisnula se u istraživanje. Vozale smo se nepoznatim delovima sela, povremeno zastajale, ucrtavale i zapisivale ulice na koje smo nailazile. Još uvek se sećam svog uzbuđenja dok smo krstarile selom, i sećam se crtanja svoje mape koja je bila sjajna (iako vrlo odokativna što se razmere tiče). Brat je naravno i tu stavio svoj nos i pomogao oko izrade, ali većinu posla uradila sam sama. Šteta je što nam je sistem takav da vrlo malo zadataka u kojima otkrivamo svet oko sebe imamo tokom školovanja. Sve što je bilo otkrivalačko, u mom je sećanju ostalo duboko urezano. Verovatno ima veze sa uzbuđenjem i emocijama koje pri tom osećamo.

Pre svakog putovanja dobro proučim mapu mesta gde idem. Kada krenem da gledam mapu, uvek mi je važno da nađem neku polaznu tačku koje ću se držati i u odnosu na koju ću znati gde je šta. Ta tačka ne mora biti centar grada, mora biti nešto što je meni važno.

Onda od te tačke krenem da gledam 3D mapu (street view), kao da šetam ulicama, i tako malo upoznam kraj. Izdvojim nekoliko mesta koje bih posetila, pa se malo prošetam oko njih. Neko bi rekao da mi to umanji doživljaj kad uživo stignem tamo, ali zapravo ne. Super je osećaj, bude ti poznato a nepoznato istovremeno. Kao da živiš san koji si sanjao. Samo pridodaš zvuk, mirise i taktilne osećaje.

Na mapi Bergena sam šetala najpre po okolini hotela, razgledala obalu mora, kuće, staru tvrdjavu, a kada zađoh u neku uličicu naleteh  na onu belu kućicu koju sam videla kod drugarice na slici. Pa sjajno, čak mi je blizu vozić do vidikovca, neću morati da maltretiram svoju nogu.

To mentalno pripremanje za put mi je jednako lepo kao i put sam.

Otišla – ne otišla, ja bila u Bergenu :D