Ravnodnevnica

11082560_10152855566059582_3762371576276329300_n

Pomračenje sunca je prošlo, ono sad nesmetano sija kroz krovni prozor i nemilosrdno prži moju desnu ruku koja počiva na mišu. Iako je prvi dan proleća a na fejsu pljušte statusi puni sreće i optimizma, meni nešto nije dan. Umorna sam, nije mi ni do čega, samo bih ležala i spavala.

Vratim se u krevet, umesto da izađem napolje. Shvatim da sam gladna, ali dva sata ležim i kanim se da sebi podgrejem pasulj. Iako sam gladna, mrzi me da se pokrenem. Još mi je gore jer od sebe očekujem da budem fit, da se radujem proleću, da izađem na sunce i budem k’o svi normalni ljudi…

Glad je pobedila, nakanem se da se izvučem iz kreveta i podgrejem jelo, ali podgrevanje ide jako sporo.

Šta da uradim dok čekam?

Pogled mi padne na policu s cipelama u predsoblju.

Znam!

Očistiću svoje verne zimske čizme koje su me dobro služile poslednja tri meseca i spremiću ih za narednu zimu.

Zgrabim čizme, sunđer i magičnu krpu pa krenem u kupatilo. Posle ribanja ih iznesem na terasu i pažljivo postavim da se osuše. Posle ću ih naprskati zaštitnim sredstvom i staviti ih u kutiju u kojoj su kupljene da spavaju do sledeće zime.

Jeste, možda će pasti uskoro sneg i ja ću ih prenuti iz njihovog prolećnog sna i izvući iz ormara. Iako je taj scenario sasvim moguć, pomisao na njega ne umanjuje isceliteljsku moć koju je za mene imao ovaj mali simbolični gest opraštanja sa zimom.

Možda sam imala i boljih dana od ovog prvog prolećnog, ali podsetih se svih onih lepih dana kada sam bila raspoložena, one divne vedrine koju svako proleće nosi i varljive lakoće postojanja.

Zbogom, zimo! Odnesi sa sobom svu hladnoću i mrak i mrtvilo!

Dobro došlo, proleće!

Podeli sa nama svoje mirise, svoje obnavljanje i životne sokove!

Ogrni nas svojom toplinom i probudi nas, razbudi nas!