Iv Sovica

Month: April, 2015

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Kradite domaće

IMG_2281

Kaže jedan fejsbuk prijatelj da je upravo imao malu neprijatnost u jednom zagrebačkom DM-u.

Vrteo se po prodavnici, tražio dve stvari al nikako nije mogao da ih nađe, malo jedan red malo drugi, motao se po radnji, pa mu je u jednom trenutku prišla teta i zamolila ga da ode s njom u kancelariju. Kad su stigli u kancelariju teta ga je zamolila da izvadi sve iz džepova, što je on poslušno uradio, ne želeći da stvara frku ni probleme ni sebi ni njoj. Kada se uverila da u njegovim džepovima nema ničeg inkriminišućeg, izvinula se i objasnila da ljudi kradu “kao ludi” i da većina izgleda poput njega (sto kila, trenerka, patike, duks sa kapuljačom, kapa). On kaže da se ne ljuti, iako mu naravno nije bilo baš prijatno.

Prosto ne znam šta da mislim o takvim postupcima. Osim što su ga tretirali kao lopova, na kraju je i dobio kompliment da izgleda kao jedan od njih :D

Prošli put kad sam bila u Zrenjaninu svratila sam kod moje drugarice iz detinjstva. Deca su bila spakovana u krevet, a nas troje matorih smo sedeli i pričali do kasno u noć. Tako pričajući, malo po malo, pojedosmo maltene sve slatkiše u kući. Prvo smo pojeli malo voća, pa malo oraha, pa bombona, pa keksa. Do kraja večeri pojeli smo sve što su njihova deca iskorinđala prethodni dan. Znam, grozni smo i alavi, ali i mi smo deca u duši ;)

Sutradan me grizla savest. Nazovem da pitam šta da kupim da nadoknadim deci štetu, a oni u fazonu: “Daj ne glupiraj se nego dođi!” Vidim da od njih nema vajde, zatražim da daju telefon mališanima. Oni mi odmah kažu šta žele: Kiki bombone i Milku s lešnicima.

Bombone odmah stavim u korpu, međutim s čokoladom je išlo malo teže. Dođem do police, vidim red Milka čokolada, sve različite. Krenem da uzmem s lešnicima, skontam da ne mogu da je odvojim od police. Pogledam malo bolje – sve Milke su širokim providnim selotejpom potpuno zalepljene za policu. Odem do prodavačice i pitam začudjeno: “Zašto su Milke zalepljene za policu?” “Zato što ako nisu zalepljene dobiju noge!”, odbrusi ona nabusito, valjda iznervirana što pitam glupa pitanja. Zatim me uputi da tražim čokoladu od kasirke kad stignem na red.

Ponavljam u sebi čokolada s lešnicima, čokolada s lešnicima, jer ja sam jedan zaboravan stvor, ako kupujem pet stvari vrlo je verovatno da ću jednu zaboraviti, možda baš onu zbog koje sam i došla u prodavnicu.

Na kasi se žena saginje da dohvati kutiju koja stoji negde kod njenih nogu, primetim da je puna Milki, ali nema ove koju ja tražim. Ostavlja sve i odlazi u magacin da potraži, dok se red za mene produžava, a meni već biva i smor i neprijatno. Brate koliko zajebancije zbog jedne čokolade.

U komentaru na status gorespomenutog frenda piše jedna zagrebačka lejdi kako kod nje u kvartu u Konzumu nema “Franckove ciglice ni čokolade niti keksa Domaćica”. Pita ona prodavačicu kako to da nema, pa toga bi trebalo biti u svakom dućanu, a podavačica joj veli da se to i Vegeta najčešće krade, pa da drže ispod kase.

Eto, ni u komšijskom dvorištu trava nije zelenija, ali to mi nije neka uteha.

Ono što mi je još misterioznije od prepadanja kupaca bez ikakve smislene osnove je ponašanje lopova koji kradu samo određene stvari: u Zrenjaninu je oblepljena samo Milka, sve ostale čokolade stoje na izvol’te.

Kakvi su to probirljivi lopovi koji kradu samo određene brendove?

Sećam se prvog susreta sa tim sakrivanjem artikala, bila je to krema za lice Nivea koju sam kupovala za mamu. Ima tome sigurno desetak godina.
Stoji skroz gore na polici, jedna jedina. Uzmem je, skontam prazna kutija, začudim se. Isto tako se obratim prodavačici, a ona mi objasni da kutiju od kreme treba da stavim u korpu, pa će mi kasirka dati kremu. Reče: “Te malo skuplje proizvode moramo tako, zbog krađa”. I nekako sam to razumela. Ali Milka čokolade kao da su od zlata, pa nemojte me zajebavati! Što ne kradu Euroblok ili Najlepše želje?

Hrvati makar kradu domaće.
Kakve Milke, kakvi bakrači!

Molim vas, kradite domaće!

<span>%d</span> bloggers like this: