Iv Sovica

U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.