Iv Sovica

Nedavno su raskinuli. U vezi nekoliko godina, zajedničkog života skoro isto toliko.

Ispratila sam ružan kraj njihove veze, njegovo ignorisanje problema, njeno insistiranje da odu na neko savetovanje, njegov osećaj da ga ona ne voli, njen osećaj da je sama i da je on uzima zdravo za gotovo. Ona je mislila da se on ne trudi, on je mislio da je ona previše histerična. Ispratila sam njene bensedine da bi mogla zaspati, traženje novog stana, pakovanje, poslednje mučne razgovore s njim i odlazak.

Ona ne želi da čuje ni reč o njemu. Ne želi da zna kako mu je. Otišla je i ne želi da se vraća.

On želi da joj piše, nekoliko puta dnevno krene pa odustane, jer zna da sad treba da pusti.

Ona ima nekog novog, kaže da je lepo za promenu imati nekog ko kaže kako si, pita kako si provela dan, ko te nazove da vidi da li si srećno stigla kući, ko izgleda kao da brine.

On je ostao sam u stanu u kom ga sve podseća na nju, mirisi, uspomene, sitnice. Sad ima slobodnog vremena da radi bilo šta, ali ne radi mu se ništa, jer je sve besmisleno. Kao da je sve video mutno, živeo u nekoj ustajaloj vodi, a ovaj udarac ga je razbistrio i vratio mu jasnu sliku, sad zna gde je grešio, ali ne može nazad da to ispravi. Sad zna da su oboje grešili u istom – bili su skoncentrisani na negativno.

Kaže, kada je imao upalu pluća i goreo od temperature, ona je zvala hitnu pomoć.

Sećam se tog dogadjaja, bilo je to ove zime, nije izašla sa nama, ostala je uz njega da ga neguje.

Dok je objašnjavala ovima iz hitne šta se dešava rekla je: Moj muž ima temperaturu 40. Kroz bunilo je čuo to moj muž, i u onom očajnom stanju osetio je na trenutak da je srećan – nazvala ga ja svojim mužem. To je značilo neku bliskost, da pripadaju jedno drugom, da nisu sami. Nazivali su se već oni mužem i ženom, onako među prijateljima, više u šali, ali ovo je bilo nešto drugo, u zvaničnoj prilici, ozbiljnoj prilici. Neverovatno koliko ga je takva jedna sitnica ispunila.

Pa ja ne mogu da verujem šta čujem, mogao bi da piše romane u stilu Mirjam. Romantična budala.

Pitam ga da li joj je to posle rekao. Odmahuje glavom. Idiote! Mogao si joj reći, mogao si je pitati da ti bude žena, mogao si bilo šta ali si izabrao da buljiš u ekran, igraš igrice i živiš status kvo.

Lepo kaže Kjerkegor: Ćutanje je zamka demona.

Zna, sada zna.

„Ali pokušavao sam povremeno da joj se približim. Eto baš skoro, prišao sam joj i zagrlio je, a ona je samo ukočeno stajala. Ustvari dva puta me tako iskulirala“. „Znam, rekla mi je, to je zato što je bila ljuta. Ne možeš je ignorisati danima a onda očekivati da je jedan zagrljaj i cici-mici otkravi.“

Jbt on je pametan momak, ali kao da je slep. Ona takodje. Čudo kako emocije mogu da pomrače i najsvetlije umove.

Bože kako mi je krivo zbog njih dvoje. Nije lako naći nekog ko nam odgovara, ko je tu kada nam stvarno treba, ali i kada nadjemo takvu osobu, treba je čuvati, ne samo u zlu, nego i u dobru. Većina ljudi živi u nekakvoj vrsti nepovezane koegzistencije, i tu su jedni za druge samo ako nešto podje po zlu. Dok je sve dobro, jedva da komuniciraju, onako istinski komuniciraju. Nema deljenja. Učaure se svako u svom svetu, zabavljeni poslovima i hobijima, dok raste jaz između njih a usamljenost se pojačava do nepodnošljivosti.

Zašto moramo nešto da izgubimo da bismo mu prepoznali vrednost?

Zašto je tako teško potruditi se malo, pokazati da nam je stalo i kada je sve u redu? Kada ćemo naučiti da sve što se ne neguje uvenuće?

Oprostite, pisala bih još, ali sad se setih, idem da zalijem svoje cveće ;)