Iv Sovica

Month: July, 2015

Za stolom sa Anoreksinom Bulimić

treatment_for_bulimia

Nisam sigurna zašto je to tako, ali oduvek mi je smetalo kada se osoba sa kojom razgovaram neprestano iščudjava. Pri tom ne mislim na onu pozitivnu, dečiju začudjenost nad svime, nego na otvoreno, nametljivo iščudjavanje nečijem ponašanju. Znate one: “jao, kako možeš ovo, jao kako možeš ono, jao kako ti to tako…” osobe. Teraju te da se pravdaš, da se osećaš neadekvatno, nenormalno, u svakom slučaju neprijatne su, i kako god reagovao, neprijatnost se neće smanjiti.

Smatrala sam takve osobe:

a) glupim

b) socijalno neinteligentnim

c) najobičnijim malograđanima

Najčešće su kombinacija sva tri. Juče sam shvatila da postoji i četvrta kategorija.

Sedimo u bašti gde često izlazimo vikendom, i grickamo ulov koji smo upravo donele iz prodavnice. Društvo je izglasalo da se donesu: čips, ljuti čips, slani kikiriki, štapići sa kikirikijem. Taman kad smo nasrnuli, za naš sto je sela jedna poznanica. Samo se ušunjala i sela medju nas, nepozvana. Nastalo je guranje na toj klupici, pokušali su se malo sabiti da bi i ona stala, a ona je prokomentarisala da joj je “dupe debelo i da mora da smrša”, što me je stvarno iznenadilo, jer nema pas za šta da je ujede.

Pomalo razgovaramo, ali više ćutimo i grickamo ono masno i slano.

“Jao, ja ne mogu da verujem šta ste sve doneli!”, uzviknu glasno, razgledajući šta sve ima na stolu.

Niko ne odgovara, ćutimo i mrndžamo.

“Sve ćete to da pojedete?!”

I dalje smo skoncentirsani na jelo i isprobavanje. Inače, u ekipi nas je četvoro, jaka stvar, pojesti četiri kesice slaniša.

Neumorna je: “Jeste li vi večerale?”

“Kako ko, malo smo gladnjikave”, odgovaram kroz žvakanje, tek da dam privid konverzacije, da ne izgleda kao da priča sama sa sobom.

Setim se: “Da nisi ti možda gladna? Slobodno uzmi!”

“Neee, ne jedem ja to, mislim, volim, ali ne jedem, ne volim šta takva hrana radi mom telu. Bolje da ste uzele roštilj neki.”

“Mani me mesine na ovoj temperaturi.”

“Bolje da ste uzele picu.”

“Mani me pice, ovo nam se jede.”

“A što to, to je sranje hrana.”

“A znam, brate, da je sranje. Al to nam se jede.”

Mala pauza. Opet kolutanje očima i uzdah.

“Ja ne znam kako možete to tako da  ž d e r e t e!”

Zapara mi uši glagol koji je upotrebila. Kao da smo svinje.

Odlučih da ne nastavljam razgovor, očigledno je rešila da nam presedne hrana.

Uzalud, ona je nezaustavljiva:

“Jao, UŽAS, ne mogu da vas gledam!”, teatralno zakoluta očima i prekri ih rukama.

Tu mi već pade klapna. Jbt, sela je nepozvana i neželjena, i pokušava vrlo bezobrazno da nam pokvari uživanje.

“Šta ti pokušavaš da postigneš?” upitah je otvoreno.

“Jaaa?!” Opet prevrće očima, trepćući ubrzano, prenaglašena gestikulacija.

“Očigledno pokušavaš da nam pokvariš uživanje, sela si tu i iščuđavaš se kao da smo idioti.”

“Ma ne, ne bih ja nikad, samo sam mislila… Bolje da ste uzeli da pijete, umesto da tu jedete, pa subota je.”

Shvatih da nema svrhe razgovarati. Eh, i mi znamo pasivno-agresivno da se igramo – uzesmo svaka svoj telefon i zadubismo se u fejs, čekajući da nezvana gošća sama shvati da treba da ode. Nakon par minuta našeg grickanja u tišini, ustala je i otišla. Kao da je crni oblak otišao od našeg stola.

Vraćajući se kući, padne mi na pamet da je njena reakcija zaista bila preterana, a kao što je opštepoznato, iza svake preterane reakcije stoji nešto, u ovom slučaju možda frustracija jake želje za hranom. Zašto bi inače tako nenormalno, napadački nastupila. Možda je za nju hrana ono što je crvena marama za bika. Naše mahanje njome ispred njenog nosa razjarilo ju je.

Sutradan saznamo od njene školske drugarice da je ona kad je bila u srednjoj školi nakon svakog obroka išla da povraća.

Svaki dan nešto naučiš. Nije ni glupa, ni malogradjanka, nego je prosto bulimično-anoreksična. Svoju bolest projektuje na nas, umesto da se pozabavi sobom.

U trenutku dešavanja bila sam ljuta, jer sam se osetila napadnutom, nisam bila fer, odmah sam je osudila. Sad kad znam uzrok skoro da osećam sažaljenje. Jednostavno nije srećna, samo nesrećni ljudi se ponašaju tako. Sad razumem motiv, ali mi i dalje ostaje pitanje: treba li trpeti takvo ponašanje? Ok, neprijatan si i zao jer si nesrećan i frustriran, ali zar smo mi krivi? I kako se postaviti, ispasti uljudan, a zaštititi sebe od napada. Da li otvoreno reći: prekini da smaraš? To bi možda bilo nama najbezbolnije, ali je istovremeno nekulturno. Pokušavam da budem tolerantna i puna razumevanja, ali je osećaj kao da te sa svih strana napada razbesnela osica, prosto moraš mahati rukama da bi je oterao ;) Pri tom ne želiš da je povrediš, samo želiš da ode.

Postoji li uopšte način da se čovek elegantno izvuče iz ovakvih situacija?

Susreti

200_s

Vozimo se Ćimili i ja u pravcu grada, pošle smo na kafu i da se promuvamo malo. Ćimili se ustvari zove Milica, ali je nekolicina prijatelja  još od osnovne škole tako od milja zove. Ne znam ni ko joj je to ime nadenuo, nisam je ni pitala šta misli o njemu, ali što se mene tiče, kad kažem Ćimili, to je kao da prizovem sve te godine poznanstva koje su ostale za nama. Njen nadimak je kao neka mala oda prošlosti.

Sedim standardno na mestu suvozača. Pričam joj kako nikad nisam imala hrabrosti da sednem sama u auto i vozim, iako sam davno položila. Milica vozi svakodnevno još od srednje škole.

Kaže ona: “Znaš ko je mene naučio da vozim?”

“Ko?”

“Maja!

Vozale smo se tako svakog dana i večeri jednog leta. Vozile smo prvo onog njenog žutog fiću, ako ga se sećaš, a jedan dan smo uzele kola od moje mame. Kada smo se dovezle do njene kuće, izašla je iz auta i rekla da se kući vratim sama. Odbijala sam i molila je da sedne sa mnom u auto, ali nije htela. Rekla je: “Milice, ti to možeš, svaki dan se voziš sa mnom, samo ti polako, vidiš da ni saobraćaja sad nema, stići ćeš kući bez problema.” I tako se Ćimili zaputila kući, probila led, i stvarno stigla bez problema. Maja ju je bukvalno porinula u svet vožnje.

Volim tako jednom nedeljno da sa Milicom odem negde napolje, prošetamo, provozamo se bajsovima ili kolima, i svratimo u neku baštu: ja popijem kafu, a ona uzme nešto slatko, toplu čokoladu, kolu ili neki drugi sok. Ćimili na kafu ide ali kafu ne pije nikad.

Usput razmenimo novosti i iščudimo se društvu i pojedincima, ponekad se prisetimo školskih dana i prošlosti, spomenemo zajedničke prijatelje, ali češće se držimo sadašnjosti. Njen je limit oko sat i po, nakon toga primetim da se malo uzvrpolji i da bi išla kući. Takav joj je i deda bio, kaže njena mama. Ipak, tih sat i po su mi velika pauza i rasterećenje, Milica jednostavno ne ume da me ugnjavi kao većina ljudi.

I tako, sedimo u bašti kafea u glavnoj šetačkoj ulici, bašta ko bašta, kafa ko kafa, prolaznici ko prolaznici. Ništa specijalno. Nema predznaka da će nešto interesantno da se desi.

“Je l’ ti gledaš prolaznike nekad, tako dok sediš dokona?”, pita Ćimili.

“Ne, baš retko, ti?”

“Ja uvek, i baš uživam u tom. A što ti ne gledaš?”

“Pa zapravo gledam ponekad. Gledam kad otputujem negde. U Parizu uvek gledam, raznoliki su mi ljudi, prosjaci, manekenke, rok zvezde, arapkinje kojima samo oči vire iz velova, nafurani tinejdžeri, elegantne dame, gde god da pogledaš, pogled ti se za nešto zakači. Kod nas… Pa, nisu mi ljudi tako interesantni jer ne izgledaju toliko živopisno, nekako smo uniformisani.
Osim toga, nemam ni neku želju da sretnem poznate ljude da se sa njima isćaskam. Nit mi se priča o sebi, nit mi se glumi da me drugi ljudi preterano zanimaju. Sreća što postoji fejs, svašta već znaju pa zapitkuju smislene stvari.”

Onda se podstaknuta tim razgovorom zapiljim malo u ljude koji promiču okolo. Pokušavam da nađem nešto interesantno u njima.

Ubrzo mi se učini neko poznat, pogledah bolje – moja školska drugarica, osam godina smo sedele zajedno u klupi, pola osnovne i celu srednju. Ona, muž i devojčice. Eh, pa znate koja je to, ona s početka priče, što je Milicu naučila da vozi.

“Majo! Majo!”

Okrenula se i ugledala me. Momentalno su joj noge krenule ka meni, a ja skočih sa stolice.
Stojimo par trenutaka na ivici bašte i gledamo se.

“Ivana, Ivana”, ponavlja moje ime u neverici. Zagrlimo se. Oči su joj velike kao da pogledom pokušava celu da me obuhvati. Vidim da su pune suza, a ni mojima nije baš svejedno. Odmakne se pa me opet pogleda: “Kaži nešto, da ti čujem glas! Na fejsu te i vidim, ali nisam ti čula glas bar deset godina!”

“Zar je već toliko prošlo!”, ispalih kliše kao iz topa (iako su eoni prošli, toliko se toga izdešavalo, čitav jedan život).

“Čekaj da kažem mužu da ću sesti s vama, nek pripazi decu.”

Razgovor poteče lako, bez zastoja, zapitah se u trenutku da li ćemo uspeti sve da kažemo što smo započele. Slušala sam je i uživala u boji njenog glasa, u onom smirenom tonu, dobro poznatoj melodičnosti. Posmatrala sam je, bila je toliko ista, možda malo lepša. Na čelu ima tanušnu boricu, setih se svoje prve bore i koliko me nervira taj mali znak starenja. Obraduje me ta bezazlena sličnost. To je jedino što bi moglo odati njene godine, u svemu ostalom je nepromenjena.
Jedan naš prijatelj Poljak je primetio da se kod Srba svaki razgovor na kraju završi pričom o hrani. Mi nismo bile izuzetak.

Ha, Maja i hrana, pomislih, ko bi rekao da ću sa njom nekada ja pričati o hrani!

Od nje sam prvi put čula za reč dijeta, još u osnovnoj školi. Mislim da smo bile prvi razred srednje kad je krenula na svoju prvu dijetu, odnosno specijalni režim ishrane. Nju je interesovala ta tema još od ulaska u pubertet – mislila je da treba malo da smrša. Ustvari je bila malo jača, vrlo slična njenoj majci, lepa jedra devojka, ali ne manekenski tip kome je možda težila. U vreme kad smo mi ostali jeli usput u trčanju između druženja, preskakali obroke jer smo umesto užine kupovali cigare, bili nehotice više gladni nego siti jer nam je hrana bila poslednja briga, ona je brojala kalorije i čitala o vrednostima namirnica. I evo je sad, izgleda zdravo i vitko, priča mi prilično zanimljive stvari o ishrani, zapitkujem je kao neuka devojčica. Završila je neku biohemiju, usmerila je svoju ljubav na pravu stranu.

Razmišljam kako imam toliko toga da joj kažem. Pre svega da joj zahvalim što je bila uz mene tokom nekoliko godina mog vrlo mučnog odrastanja, što je gubila vreme učeći me matematiku i hemiju, i što se trošila pokušavajući da me urazumi, da načini od mene biće kojim vlada razum a ne pomahnitale emocije. Uvek sam se divila njenoj racionalnosti, mudrosti, adekvatnom ponašanju u svakoj situaciji. Ja sam bila neprilagođena, a ona moj super socijalizovani anđeo čuvar.

Mislim, najozbiljnije, da srednju školu ne bih završila da nije bilo njenog strpljenja i upornosti. Imala je neverovatan dar da prenese svaku vrstu znanja. Uvek sam mislila da je gubitak za čovečanstvo to što ona nije otišla u neke učitelje ili profesore.

Puno smo vremena provodile razgovarajući. Jednom mi je rekla:

“Znaš, moraš da učiš. Nije stvar u tome da treba učiti da bi bio odličan. Bitno je naravno imati dobre ocene da bi upisao nešto što voliš (tad smo mislili da ljudi upisuju samo ono što vole). Postoji nešto bitnije: znanje ti daje određenu sigurnost. U životu može da ti se desi svašta – da izgubiš sve što si stekao, da izgubiš sve koji su ti dragi i koje voliš, ali tvoje znanje ti uvek ostaje. Znanje je ono što ti niko na svetu ne može oduzeti. Bilo šta da ti se desi, bilo gde da te život baci, tvoje znanje će biti sa tobom i imaće svoju vrednost.”

Nikada nisam zaboravila tih nekoliko rečenica koje su me zaprepastile. Nikada nisam o tome razmišljala na taj način. Nisam ih istinski shvatila, ali sam ih zapamtila zato što su za mene bile revolucionarne, niko koga sam ja poznavala nije razmišljao tako, ili bar nije to tako naglas jasno i jednostavno izrekao.

Tek kad sam prešla tridesetu shvatila sam o čemu je govorila. Kako poražavajuće, kasnim u razvoju skoro 15 godina, ono što ja spoznajem u tridesetoj ona je znala već sa 15.

Bilo je nešto u Maji, neke starmale mudrosti, uvek. U šali smo je zvale mama: osim što je bila mudra i promišljena, bila je i izuzetno brižna. Znala sam da će biti dobra majka. Sada kada sam videla kako komunicira sa decom, znala sam da sam bila u pravu. I dalje je strpljiva, razložna, otvorena, smirena. Blago njenoj deci s njom.

Kakvo je osveženje sresti nekog ko je toliko poznat i blizak – iako je prošlo toliko vremena, ne moraš puno da pričaš, da objašnjavaš sebe. Našla sam opet dosta sličnosti u stavovima, kao da se nismo ni razdvajale.

Podsetila sam se ponovo onog što često pomislim i kažem: zaista sam blagoslovena prijateljima, uvek sam i bila, pojma nemam čime sam ih zaslužila.

fingers-friends-happy-hug-smile-Favim.com-111528_large

<span>%d</span> bloggers like this: