Za stolom sa Anoreksinom Bulimić

by Iv Sovica

treatment_for_bulimia

Nisam sigurna zašto je to tako, ali oduvek mi je smetalo kada se osoba sa kojom razgovaram neprestano iščudjava. Pri tom ne mislim na onu pozitivnu, dečiju začudjenost nad svime, nego na otvoreno, nametljivo iščudjavanje nečijem ponašanju. Znate one: “jao, kako možeš ovo, jao kako možeš ono, jao kako ti to tako…” osobe. Teraju te da se pravdaš, da se osećaš neadekvatno, nenormalno, u svakom slučaju neprijatne su, i kako god reagovao, neprijatnost se neće smanjiti.

Smatrala sam takve osobe:

a) glupim

b) socijalno neinteligentnim

c) najobičnijim malograđanima

Najčešće su kombinacija sva tri. Juče sam shvatila da postoji i četvrta kategorija.

Sedimo u bašti gde često izlazimo vikendom, i grickamo ulov koji smo upravo donele iz prodavnice. Društvo je izglasalo da se donesu: čips, ljuti čips, slani kikiriki, štapići sa kikirikijem. Taman kad smo nasrnuli, za naš sto je sela jedna poznanica. Samo se ušunjala i sela medju nas, nepozvana. Nastalo je guranje na toj klupici, pokušali su se malo sabiti da bi i ona stala, a ona je prokomentarisala da joj je “dupe debelo i da mora da smrša”, što me je stvarno iznenadilo, jer nema pas za šta da je ujede.

Pomalo razgovaramo, ali više ćutimo i grickamo ono masno i slano.

“Jao, ja ne mogu da verujem šta ste sve doneli!”, uzviknu glasno, razgledajući šta sve ima na stolu.

Niko ne odgovara, ćutimo i mrndžamo.

“Sve ćete to da pojedete?!”

I dalje smo skoncentirsani na jelo i isprobavanje. Inače, u ekipi nas je četvoro, jaka stvar, pojesti četiri kesice slaniša.

Neumorna je: “Jeste li vi večerale?”

“Kako ko, malo smo gladnjikave”, odgovaram kroz žvakanje, tek da dam privid konverzacije, da ne izgleda kao da priča sama sa sobom.

Setim se: “Da nisi ti možda gladna? Slobodno uzmi!”

“Neee, ne jedem ja to, mislim, volim, ali ne jedem, ne volim šta takva hrana radi mom telu. Bolje da ste uzele roštilj neki.”

“Mani me mesine na ovoj temperaturi.”

“Bolje da ste uzele picu.”

“Mani me pice, ovo nam se jede.”

“A što to, to je sranje hrana.”

“A znam, brate, da je sranje. Al to nam se jede.”

Mala pauza. Opet kolutanje očima i uzdah.

“Ja ne znam kako možete to tako da  ž d e r e t e!”

Zapara mi uši glagol koji je upotrebila. Kao da smo svinje.

Odlučih da ne nastavljam razgovor, očigledno je rešila da nam presedne hrana.

Uzalud, ona je nezaustavljiva:

“Jao, UŽAS, ne mogu da vas gledam!”, teatralno zakoluta očima i prekri ih rukama.

Tu mi već pade klapna. Jbt, sela je nepozvana i neželjena, i pokušava vrlo bezobrazno da nam pokvari uživanje.

“Šta ti pokušavaš da postigneš?” upitah je otvoreno.

“Jaaa?!” Opet prevrće očima, trepćući ubrzano, prenaglašena gestikulacija.

“Očigledno pokušavaš da nam pokvariš uživanje, sela si tu i iščuđavaš se kao da smo idioti.”

“Ma ne, ne bih ja nikad, samo sam mislila… Bolje da ste uzeli da pijete, umesto da tu jedete, pa subota je.”

Shvatih da nema svrhe razgovarati. Eh, i mi znamo pasivno-agresivno da se igramo – uzesmo svaka svoj telefon i zadubismo se u fejs, čekajući da nezvana gošća sama shvati da treba da ode. Nakon par minuta našeg grickanja u tišini, ustala je i otišla. Kao da je crni oblak otišao od našeg stola.

Vraćajući se kući, padne mi na pamet da je njena reakcija zaista bila preterana, a kao što je opštepoznato, iza svake preterane reakcije stoji nešto, u ovom slučaju možda frustracija jake želje za hranom. Zašto bi inače tako nenormalno, napadački nastupila. Možda je za nju hrana ono što je crvena marama za bika. Naše mahanje njome ispred njenog nosa razjarilo ju je.

Sutradan saznamo od njene školske drugarice da je ona kad je bila u srednjoj školi nakon svakog obroka išla da povraća.

Svaki dan nešto naučiš. Nije ni glupa, ni malogradjanka, nego je prosto bulimično-anoreksična. Svoju bolest projektuje na nas, umesto da se pozabavi sobom.

U trenutku dešavanja bila sam ljuta, jer sam se osetila napadnutom, nisam bila fer, odmah sam je osudila. Sad kad znam uzrok skoro da osećam sažaljenje. Jednostavno nije srećna, samo nesrećni ljudi se ponašaju tako. Sad razumem motiv, ali mi i dalje ostaje pitanje: treba li trpeti takvo ponašanje? Ok, neprijatan si i zao jer si nesrećan i frustriran, ali zar smo mi krivi? I kako se postaviti, ispasti uljudan, a zaštititi sebe od napada. Da li otvoreno reći: prekini da smaraš? To bi možda bilo nama najbezbolnije, ali je istovremeno nekulturno. Pokušavam da budem tolerantna i puna razumevanja, ali je osećaj kao da te sa svih strana napada razbesnela osica, prosto moraš mahati rukama da bi je oterao ;) Pri tom ne želiš da je povrediš, samo želiš da ode.

Postoji li uopšte način da se čovek elegantno izvuče iz ovakvih situacija?