Iv Sovica

Pre neku godinu na Sajmu Jarmu knjiga kupila sam poslednju zbirku pesama Milene Marković, kao poklon za Dragojlu, ali naravno pročitah je pre nego što sam joj je dostavila.

Njena poezija je toliko sirova, toliko jaka, autentična, da mi se stomak prevrne svaki put od muke tokom čitanja. Nema kod nje šminke, nikakvog ulepšavanja. Ako je beda, onda je beda, ako je beznađe, onda je beznađe, očaj je sa velikim O. Pogledaj istini u oči ili baci knjigu i pusti da je prekrije prašina.

Milenu mi je otkrila Dragojla, a vodila me je i na dve predstave rađene po njenim tekstovima. Obe su baš su jak utisak ostavile na mene. Kada videh na fejsu događaj: Šine, Milena Marković, znala sam da moram otići i pogledati i ovu.

Svidela mi se ideja da se održava negde napolju, na neuobičajenom mestu, školskom igralištu, setila sam se odmah opisa predstave Nebeski odred koja je letos izvedena u Kraljevu u nekoj napuštenoj zgradi, pa su gledaoci imali utisak da su oni lično u Aušvicu. Nakon streljanja kom su prisustvovali, zaobilazili su tela mrtvih ljudi dok su ulazili u zgradu, osećaj je bio jeziv. Pravi 3D.
Možda školsko igralište baš dâ predstavi nešto što nikad ne bi mogla kamerna scena.

Pozvah i M u pozorište, pretpostavila sam da će predstava biti dobra, ako ništa drugo, bar to oneobičavanje pomoću mesta održavanja urezaće nam je u sećanje.

Veče je, stižemo u Nikolajevsku portu, preuzimamo karte rezervisane preko mejla. Devojke nas upućuju da idemo desno, nekom stazicom, kažu: “Idite tamo u mrak, na kraju stazice videćete reflektore, ili ih nećete videti, od blještanja”. Hodamo polako da se ne spotaknemo, uskoro od reflektora ne vidimo ni stazicu ni ljude koje čujemo da su tu, zaslepljeni smo skroz. Stižemo na teren, pregrađen na pola. Srećem jednu simpatičnu poznanicu, koja mi u startu ulepša veče (znate one ljude koje kad vidite prosto vam drago, iako niste bliski, neka dobra energija postoji).

Predstava počinje, i isprva sam fascinirana mladim talentovanim glumcima. Doduše malo se štrecnem kad god se neko od njih prodere i izrekne neku gadost, psovku, ali se naposletku naviknem. Iako mi predstava drži pažnju, kako vreme odmiče postaje mi sve hladnije, postaje neprijatno hladno. Na trenutak primetim da je hladnoća malo uminula, a nakon meškoljenja iza mojih leđa shvatim da je neki mali pas sklupčan pored mene, i on pomalo drhti od zime. Njegova vlasnica sedi iza mene, i ja joj nekako signaliziram da volim što je pored mene – uzajamno se grejemo. Za to vreme glumci polugoli i bosi hodaju po onoj betončini, i ne mogu da im se ne divim, ja bih odustala, rekla bih: neću bosa na ‘ladan beton, jeste normalni, nek propadne predstava i sve, ja svoje jajnike ne dam! Zato ja nisam glumica nego nezaposlena vaspitačica.

Ovako pišem Dragojli posle u mejlu:

“Šine su tako tipična Milena Marković, sleng, način govora, igre reči, stihovi koji se nižu kao asocijacije, uvrnut humor. Na primer, poslednja scena, ona (Rupica) i on (Veseli) na ljuljašci u raju razgovaraju.
Prvo konstatuju da je ok u raju, mirno, samo smara što ne mogu sa skinu uopšte te osmehe s lica, kao da su im nalepljeni.
U prethodnim scenama je bilo rata, silovanja Rupice od strane jednog od junaka, Rupicinog prisjećanja kako je jednog ljeta u Bgu srela dečka svog života (njega, Veselog, koji godinama kasnije je na ratištu pokušao da je sačuva od grupnog silovanja).
Pita ga ona tu u raju: Pa zašto mi se nikada nisi javio? On kaže: Imala si dlačice na nogama i male šumice ispod pazuha, još si bila klinka… I gulila ti se koža na ledjima…
A ona kaže: A mom bratu su gulili kožu SA ledja. I onda krenu u histeričan smeh i ljuljanje.
Glumci su mladi i jaaako dobri, odavno me glumci nisu tako oduševili. Jako su dobro dočarali sve te sjebane likove.
Izabrali su super scenu, školsko igralište, kaže mi Acka da je predstava bolja tu nego na kamernoj sceni.
A inače, tokom cele predstave jedan klinac je stajao na zidu s one strane žice i slušao, on je sigurno iz neke od okolnih zgrada, ne verujem da ima više od 10-11 godina, i sve vreme sam mislila o tome kako li on doživljava sve to što gleda. Blago je reći da je predstava neprimerena tako mladom mozgu.

Psovke, jezik ne može biti gori zaista, duvanje, scene nasilnog seksa, klinka koja puši matorcu pa se obesi nakon toga, silovanje, tuče, ubistvo. Zgrožena sam pri pomisli šta li to dete ima u glavi nakon predstave.”

Prisustvo deteta me dekoncentrisalo, kad god je neka mučna scena od koje se i sama lecnem, pogledam gore, vidim njega kako neumorno stoji držeći se za žicu, zuri i upija, osećaj nelagode mi se udesetostruči.

Takođe sam se sve vreme pitala gde su tom detetu roditelji, razumem čak i da se nekako gonjeno radoznalošću iskralo i popelo na zid da vidi šta se dešava u susednom dvorištu, ali da li je moguće da ga niko nije potražio u toku dva sata (koliko je predstava trajala).

Bilo je tu do samog kraja.

Mi zbrisašmo s igrališta posle trećeg aplauza. M je oduševljen, kaže dok smo odlazili: “Pa je l’ moguće da ovo košta samo 400 dinara, treba da košta 5000! (tako diplomirani ekonomista rejtuje odgledano delo)
“Ma, koliko god da zarade, bojim se da će sve dati za lekove, limun i čaj.” (diplomirani hipohondar, odnosno ja)

Danas prepričavajući utiske s predstave ne propustih da Jani spomenem klinca na zidu.
Kaže ona: “Kako je moguće da ga niko nije tražio, pa predstava je trajala od 9 do 11?!”
Dodaje: “Kad sam studirala u Beogradu i slušala radio dok sam učila, povremeno su prekidali pesme sa rečenicom:
Znate li gde vam je dete?
Samo to. I onda se muzika nastavljala. Nije loše podsetiti roditelje da pogledaju gde im je dete, ako se već sami ne sete.”
Odlična ideja, ali mora li roditeljima neko govoriti da misle o tome?
“Grozno je kad su deca zanemarena”, rekoh, pa se prisetih: “Juče sam prošla pored žene koja je je pričajući sa drugôm rekla čuvenu rečenicu (koja se odnosila na ćerku koja je stajala kraj njih) MA SAMO NEK JE ONA ŽIVA I ZDRAVA, sve tapšući ćerku po ramenu.”

Koliko nemara krije ta jedna rečenica. Kad god ne uspeš da vaspitaš dete, uvek možeš da kažeš: Samo nek je živo i zdravo! Kakvo vrhunsko samozavaravanje! Tako su verovatno i roditelji nesrećnih likova iz Šina govorili.

Ni oni nisu znali gde su im deca.