Iv Sovica

Stojim u redu na kasi u lokalnoj prodavnici, kad ugledam poznat lik kako se osmehuje. Grozničavo razmišljam ko bi to mogao biti. Samo da mi se ne obrati pre nego što se setim ko je.

– Heeej, kako si? – govori ona. – Sećaš li se ti mene?

– Naravno. – pokušavam da zvučim samouvereno, iako nemam pojma. Onda se setim. – Ti si radila poslednji popis stanovništva u mom kraju.

FLEŠBEK
oktobar 2011.

Skidam sa neta primerak papira sa pitanjima iz popisa, i popunjavam ga potpuno, tako da ga popisivačica može samo prepisati, ne moram da ustajem kad ona dođe. M će tad svakako biti budan, daće joj i svoje i moje podatke, ako ne bude znao sve detalje o meni, pogledaće s tog papira. U odeljak za religiju upisujem čitkim slovima: agnostik.

M uzima papire i iščitava ih.

– Šta ti je bre ovo, agnostik? – pita me.

– Pa, agnostici su ljudi koji ne poriču mogućnost postojanja boga, ali s druge strane smatraju da ako ga i ima, mi ga ne možemo spoznati. Reč potiče iz grčkog jezika: a gnosis. Gnosis je saznanje, a a prefiks koji ukazuje na nemogućnost istog. Ne znam jesam li ti baš lepo sad objasnila, ali to je u principu to. Znači mislim da možda postoji neki tamo entitet, sila, štagod, a možda i ne postoji, u principu me se ne tiče jer i ako je ima njenu pravu prirodu ne možemo spoznati.

– Aaa, pa to sam onda i ja. Samo, ne znam da li je to veroispovest.

– Pa nije veroispovest, više kao stav, da naglasiš samo da nisi ni vernik ni ateista. Ti si ono što ateisti preziru čak i više nego vernike ;) Ali imam pravo da to navedem, i to ću uraditi, jer je to prosto istina.

– Misliš da će hteti to da upiše?

– Ima da upiše.

Naredno jutro čujem interfon, vrata, tih razgovor da me ne probude. Popisivačica je tu i uredno beleži šta joj M govori. Lenjo se teglim u krevetu neko vreme kad začujem njen malo povišeni glas upitne intonacije.

– Agnostik?

– Agnostik – potvrđuje M malo tišim glasom.

– Agnostik?! – opet će ona, sad još malo glasnije. – Pa šta je to, prvi put čujem za to, to ne postoji!

Već sam na nogama kod te reči, i izlećem iz sobe kao furija, u pidžami, čupava i neumivena, i govorim gromoglasno još sa vrata, kao da upravo saopštavam jednu od deset božijih zapovesti:

– Postoji, postoji! Ako mi ne veruješ, pročitaću ti definiciju iz Klajnovog rečnika ili Rečnika Matice srpske.

Odmah krećem ka polici s knjigama. Gledaju me pomalo začuđeno.
– Evo, vidi, lepo piše: agnostik je… – čitam definiciju.
Devojka upisuje za nju novu reč.
– Eto, svakog dana nešto novo naučiš – kaže uz širok osmeh.

SADAŠNJOST

prodavnica

– A ti ono beše imaš završen fakultet, radiš li, ima li ikakvih novosti? – ispituje me.

Odgovaram što površnije mogu.

– E, a ona tvoja drugarica, ne mogu joj se setiti imena, kako je ona?

Razmišljam ko nam je zajednički prijatelj, koga sam joj mogla spominjati, i zašto bi me pitala za tu osobu. Glava prazna k’o olizan tanjir, pojma nemam za koga me pita.

– Ma znaš, momak joj je s Naselja, radila u apoteci…

– Pa jedino možda Jana, ali odakle ti znaš Janu?

DRUGI FLEŠBEK
oktobar 2011.

kod Jane

– E, bila i nama popisivačica – priča Jana onim svojim veselim glasom – Kad me pitala za veroispovest ja joj rekoh: “Agnostik.”
“Hej,” kaže popisivačica, “imala sam još jednog agnostika u ovoj ulici!”
“Je l’ u broju tom i tom možda?”, pita Jana.
Jako se iznenadila: “Kako znaš?!”
“A, pa to je Iv, moja prijateljica.”
“Jao jeste, ahahaha, ne mogu da verujem!” :D

Tako nas je drugarica popisivačica zapamtila kao agnostike iz komšiluka.