Iv Sovica

Month: October, 2015

Provalnici

Beše to prošle zime, ostala sam te večeri sama kod kuće, i jedva zaspala. Nisam navikla biti sama u stanu.

Budim se posle nekog vremena, čujem korake. Možda sanjam. Protrljam oči. Naćulim uši da procenim da ne dolaze ipak od spolja: ne, definitivno po stanu. Pogledam mog cicka, leži na krevetu kod mojih nogu, u polumraku vidim da je i on digao glavu, osluškuje. Koraci nisu tihi. Možda se M vratio kući s izlaska. Ne smem da viknem da ga dozovem, šta ako nije on?  Napipam telefon i  pozovem ga. Zvoni negde, ali ne u stanu. Užas. Javlja se, čujem buku u pozadini. Govori : Halo, halo!, ali ja ne smem ništa da kažem. Prekidam vezu. Srce počne ubrzano da mi lupa, osećam da bije u ušima. Šta ako su provalnici? Šta da radim? Da se pravim da spavam? Šta ako dodju u sobu?

Sednem na krevet, ne mogu ja da mirujem. Pažljivo ustanem, i krenem da se šunjam. Izlazim iz sobe, u hodniku sam, idem ka središnjem delu stana, gde su dnevna i trpezarija. Zvuk dolazi iz kuhinje. Zajedno sa mnom ide i mačak, i on se šunja, hoda onako malo spušteno, telo bliže podu, rep mu je veći no obično, polako i pažljivo spušta šapice na parket. Ja se ugledam na njega, da i ja budem tako tiha, spretna  i elegantna u šunjanju. Šunjamo se tako nas dvoje,  ali bose noge mi se lepe za pod, i čuje se neki šljapav zvuk kad ih odlepljujem da napravim korak. Proklinjem sebe i svoju pamet, mislila sam da sam lukava što nisam obula papuče, kao: bosa ću biti tiša, kad ono umesto tišine izdajnički zvuk koji bi čuo svako osim ovih bučnih lopova.  Eh, znala sam da će mi se kad tad osvetiti što sam, kad sam bila mala, mnogo čitala one braćine plave Ninđa romane, u kojima opasni ratnici hodaju bosi, spretni i nečujni poput mačaka.

Mrak je moj prijatelj, i slični fazoni.

Usput se pitam šta ću kad se sretnem s provalnicima, čime da ih opaučim, da ih onesposobim.

U to stižem do dnevne sobe. Zvuk se iznenada iz kuhinje prebacuje ka njoj. Pretrnula sam. Kao da neko nešto lomi. Srce će mi iskočiti iz grudi.

Zverajući okolo pogledam ka krovnom prozoru.

Komšinica.

image

Razaznajem joj uši i glavu i čujem mjauk. Uto se začuje još gora buka i odnegde ispada i komšija, tupnuvši na staklo prozora. Oboje se dernjaju. Počnem da se smejem.

image

Pucanje i koraci koje sam čula – to je bilo lomljenje smrznutog snega na krovu. Nismo se videli dva dana otkako je pao sneg, i oni su verovatno iskoristili prvu priliku kad su pušteni napolje da dodju da me vide (tj. da jedu, al volim ja malo tako sebe da lažem da nije zbog granula nego je zbog mene).

Otvorim nekako prozor, puca jer je bio okovan ledom. Mačkama noge ne vidim od snega, upale su do stomaka, vazduh napolju je oštar, malo ih pomazim na brzinu i dam im hranu. Jedu halapljivo.

Srce usporava svoj ritam, smirujem se lagano, moj cicko i ja se vraćamo ponovo u krevet. Pišem M-u poruku da je sve u redu, samo sam malo od komšija mislila da su provalnici :)

.

Muzika kao štit

image


Kad sam kretala na koncert prebirala sam stvari koje ću poneti. Uvek gledam da ponesem što manje stvari, jer mrzim kad mi od torbe otpada rame, a opet, što sam starija sve više mi stvari treba.

To je ona stara priča: kad imaš 14 godina samo staviš ono malo para u džep od farmerica i to je to, sa 17 ti već treba minijaturna torbica tek da stane kutija cigara, upaljač i ruž (novac i dalje u zadnjem džepu). Sa dvadeset su tu već naočari za sunce ako je sunce, kišobran ako je kiša, ruž, labelo, ključevi, novčanik. Vremenom se prikradu i papirne ili vlažne maramice, a kod fanatika poput mene može se naći i konac za zube (za slučaj da klopam negde napolju), veštačke suze, kutija za sočiva (ako me sočiva počnu žuljati da mogu da ih skinem) – stvarčice bukvalno za sve što bi me moglo zadesiti :) Naravno tu je i telefon, u mojoj torbi od dvadesete otprilike, on je najvažniji od svih pobrojanih stvari.

Ustvari skoro pa najvažniji.

Ima jedna mala stvar koja je jednako važna – njegovo visočanstvo mp3 plejer.

Od drugog osnovne sam uglavnom imala neku spravicu za slušanje muzike, ali nije oduvek bio mp3 plejer. Evolucija je išla prirodnim tokom. Vokmen, pa cd plejer, pa mp3. Ne koristim telefon za slušanje muzike jer on nema dovoljno memorije da primi sve albume. Volim da imam sve uz sebe, jer nikad ne znam šta će mi se slušati.

Muzika mi je užasno bitna, popravlja mi raspoloženje i daje potpuno drugu dimenziju stvarnosti, ali postoji još jedan razlog zbog kog je uvek tu taj mp3 plejer.

On je moj štit.

Danas sam putovala na koncert s Marijom, znala sam da ću imati s kim da pričam usput, pa sam se mislila da li da ga ostavim kod kuće. Vagala sam kratko, ali zdrav razum mi je rekao da ga ipak ponesem…

Nakon baš lepe opuštene večeri i koncerta Apocalyptice ukrcavamo se u bus kojim smo i došle, to je organizovan prevoz iz Novog Sada. Malo smo usput pokisle ali srećne ulazimo u bus. Neko je već na našim sedištima pa mi sedamo na neko drugo mesto, ne znajući da zapravo sedamo ispred dva kretena.
To su ljudi koji su bili isto na koncertu, ali nekog sasvim drugog benda, mi ih ne poznajemo. Već nakon dva minuta sedenja ispred njih počeo je stomak da mi se prevrće od bljuvotina koje su pričali.

U jednom trenutku jedan od njih je postao baš jako neprijatan, u svojim mizoginim komentarima aludirao nešto i na nas dve. Baš me uznemirio, iako ničim nisam pokazala to.
Razmišljala sam kako da rešim situaciju. Treba putovati s njima za vratom narednih sat, sat i po. Ako pitam vođu puta da nas prebaci negde napred, to bi značilo da neko mora ustati da nam ustupi mesto. U busu bi nastalo komešanje, pijani lik bi se možda totalno razjario i možda bih samo situaciju napravila gorom. Šta mogu da uradim? Da se svađam? Ne treba se svađati s pijanim ljudima. Da im odgovorim nešto? Koji smisao? Pa oni i žele samo pažnju. Čak su i tolike kukavice da se ne obraćaju direktno, nego onako, komentarišu kao za sebe, ali dovoljno glasno da budu sigurni da mi čujemo.

Marija kaže da će da spava, ignorisaće ih, a ja onda lepo izvadim slušalice, stavim ih na uši, pustim muziku, malo pojačam taman da ne čujem njihove odbojne pijane glasove, i isključim se. Kao da sam ga gumicom obrisala. I mir.

I tako zapravo ceo život.

Smara me muzika negde, stavim slušalice i pustim svoju.

Smara me taksista, ja stavim slušalice.

Idem u kupovinu i neću da me zaustavljaju promoterke, stavim slušalice.

Glupan iza mene laprda i priča grozote, stavim slušalice.

Muzika kao bedem.

Ako te neko napada samo verbalno, ne moraš da mu pridaješ pažnju, dovoljno je da mu isključiš ton.

Živele slušalice! Živela muzika! Ne samo da je donosilac velike radosti i uživanja, već je jedna savršena ograda koja te brani od svega.

Ubrzo me je muzika smirila, uzela sam telefon da kuckam o ovom neprijatnom iskustvu, taman da ga pretvorim u priču za blog. U busu se svetlo ugasilo, Marija je zadremala, a utihnuli su i smarači iza nas.
Sve je nekako došlo na svoje mesto.

Ne treba kesa

image

Nekada sam u prodavnicama uzimala kese, kad smo M i ja tek počeli da svijamo gnezdo – mislila sam da ću im naći svrhu. Slagala sam ih prvo u jednu kesu u špajzu, pa one lepše u fioku, pa odvajala velike i male. One najobičnije koristila sam za smeće. Kada je kesa u špajzu zamenjena većom, a fioka se napunila, shvatila sam da ne proizvodim toliko smeća koliko dobijam kesa. Taman tad sam dobila od drugara tri reklamne platnene kese (pa još crne!), i rešila da mi jedna od njih uvek bude u torbi. Podsetila sam sebe na moju mamu.
Ona oduvek imala u torbi jedan “novčanik”, koji kad se otvori, iz njega se, poput padobrana, raširi platnena kesa.
Od nje sam dobila prve poduke o čuvanju okoline. Naravno, nije nekakav ekološki fanatik, samo radi onoliko koliko je u njenoj moći. Ne samo što ona sama ne baca smeće okolo, nego je i ljude oko sebe naučila da ne rade to. Uvek sam se pitala kako joj se dâ da ide oko kuće i skuplja smeće koje su drugi ljudi ostavili iza sebe. Papiri od sladoleda, kese, omoti od žvaka… Ne mrzi je, stavi rukavice, izađe napolje i pokupi. Nikada je nisam čula da se ljuti na te ljude (kao što ja umem da se naljutim na bacače smeća), jednostavno uradi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Sada kad ne može više to da radi, zamoli mene da uradim umesto nje. Ne odustaje :)

Juče sam otišla u prodavnicu, a u rancu mi naravno platnena kesa. Ispred prodavnice na policama voće i povrće. Uzela sam dve banane, dve narandže i upakovani paradajz koji se ne meri. Ušla u prodavnicu držeći sve to u rukama, prilazeći vagi za merenje. Kad sam bila na metar od vage, prodavačica koja je bila tu iskolači oči na mene i prodera se: “A kese?! Gde su kese?! Zašto nisi uzela kese?! KAKAV JE TO NAČIN!”. Ton je bio toliko neprijatan i arogantan da sam odgovorila samo:
“Ja ne koristim kese.”
To sam rekla smireno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Ja ne koristim kese.

Pošto u džepu od torbe skoro uvek imam neku od tih svojih platnenih kesa, kao papagaj svaki dan ponavljam: “Ne treba kesa.”
U početku sam se trudila da svima objasnim zašto neću kesu, bukvalno sam se pravdala, a onda sam na fejsu videla stranicu koja se zove jednostavno: Ne treba kesa. Odmah sam prisvojila tu jednostavnu rečenicu, i manula se pravdanja. Samo se osmehnem i izgovorim to.

Ovi iz komšiluka već znaju, ali sa ostalim prodavcima se bukvalno moram ubeđivati.

Često mi kažu: “Ali besplatne su!”

Na to odgovorim: “To mi je nebitno.”

O ljudi moji, govno da vam daju i kažu besplatno je, da li biste ga uzeli?!

Ko je tu lud?

image


<span>%d</span> bloggers like this: