Iv Sovica

Month: November, 2015

Bolje da ljulja

image

Sedimo u dvorištu staračkog doma, izašle smo da uhvatimo malo blagog jesenjeg dana. Baba sedi u kolicima, licem okrenuta ka suncu, a ja na klupici nasuprot njoj. Pod guzicu sam stavila njen džemper, na njeno insistiranje, da se ne pre’ladim. Buraz je doneo kafu s automata u prizemlju i dao joj cigaretu. Ostala je bez svojih, pa smo poslale njega do prodavnice i apoteke, a mi ostale malo nasamo. Ponela sam joj album sa tek izrađenim slikama, čim je dovršila kafu uzela ga je u ruke. I kod kuće je sakupljala slike, gledala ih često, izgleda da sam od nje pokupila sklonost ka skladištenju uspomena.

Smeje se gledajući sebe na fotografijama: izabrala sam da izradim one na kojima se osmehuje, gde je u bojama koje joj lepo stoje.

“Al sam zinula na ovoj slici, ko krava!” Smeje se sama sebi i svom seljačkom komentaru, sve dok joj suze od smeha ne poteku. Na toj slici gde je “zinula kao krava” zapravo se kida od smeha, usta joj jesu otvorena, ali izgleda mladoliko i lepo, a i frizura je sveže nameštena, znam da joj je to izuzetno važno – da ima frizuru. Znam da joj se slika ustvari dopada.

“Ko bi rekao da ovâ ima osamdeset i kusur godina”, govori za sebe na slici gde puši cigaru s vrlo važnim stavom, kao da je glavni baja.

Prevrće strane: “Je li ovo Nenad?”

“Nije baba, to sam ja.”
Nenad inače ima duplo više kila nego ja, užasnuta sam činjenicom da nas je pobrkala. Neverovatno, ne razlikuje mene i Nenada, kao: ne vidi, a na slikama gde je ona vidi i modricu na ruci od vađenja krvi :)

Marka hvali, kaže: “Uh baš je dobar, pravi momak, dobro si izabrala!”

Vidi moju drugaricu na nekoj slici pa pita: “Ovo si ti?”

“To je Bojana, baba! Ona ima tamnu kosu, ti kao da ne vidiš da sam ja plava, nisam smeđa već nekoliko godina!”

Onda se na trenutak zamisli pa me upita iznenada: “A Marko voli plavuše?”

“Pa ne baš.”

“A nemoj onda…”

“Ma, ne, hoću da kažem – nije mu bitna boja kose…”

“Pa šta mu je bitno?”

“Bitno mu je da nisam jako mršava i da imam sve zube.” (misleći na lep osmeh) :D

“A, pa i deda je voleo da je žena jaka, dobra, što ono kažu – da vâlja a ne da žulja.”

“Misliš, da ljulja, a ne da žulja?”

“Da, to, pa svaki muškarac to voli!” :)

U to naiđe jedna od sestara, žena koja je radila do pre nekog vremena na babinom spratu, ali je prebačena u skroz drugu zgradu. Ona srdačno izljubi babu. Pomislih kako je to žena koja verovatno voli svoj posao, voli ljude, blago onima oko nje. Razmeniše koju reč na brzaka, nekoliko lascivnih pošalica i rastaše u kikotanju i veselju. “Al je to dobra žena!”, komentariše baba.

Naglas se priseća kako ju je ona terala da jede kad je bila bolesna:
“Sve mi sitno seckala kao za malo dijete.”

Draga mi je ta babina kombinacija ekavice i ijekavice, neku reč ovako neku onako, to su ostaci Bosne, koje ni sve decenije Vojvodine nisu mogle izbrisati.

“Sedne kraj mene, pa me hrani, zalogaj po zalogaj, kaže, neće ustati dok ja sve ne pojedem, i ja šta ću, žvaćem i gutam, a ne ideee… Jela sam radi nje, iako nijesam imala apetita ama ni malo.”

“Ha! To ti se vraća za sve ono što si me prutom terala da jedem kad sam bila mala”, našalih se.

Nas dve smo stalno ratovale oko hrane, to nam je bio glavni izvor sukoba kad sam išla u zabavište i u niže razrede osnovne. Bila sam mršava i interesovalo me sve osim hrane, a babu nije interesovalo što nisam gladna i što mi se ništa ne jede. Vrbov prut je radio po potrebi, najčešće samo kao pretnja.

Odmahuje glavom: “Pa morala sam, da ne ostaneš kržljava. Da si ostala kržljava ne bi te Marko hteo, ipak i on voli masnije.”

Štucanje

deda

Pogledah sinoć jedan mađarski film, Štucanje, od režisera višepoznate Taksidermije. Maltene sam se uzalud mučila da nađem prevod, film nema ni jedan jedini dijalog (niti mu treba). Jedino na početku stoji objašnjenje o događajima u njemu, i ono je bilo stvarno važno da bih uhvatila nit.

Iako radnja filma izgleda kao da se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka, zapravo je priča o nečemu što se dešavalo posle Prvog svetskog rata.

Naime, u jednom mađarskom selu kraj Tise postojala je žena koja je izdvajala arsenik iz vode (negde sam našla da je u vodi iskuvavala one lepljive trake za muve, koje su sadržavale arsenik) i prodavala ga meštanima, koji su ga koristili za trovanje nepoželjnih članova porodice.

Žena se zvala Julija. U selo je došla 1911., muža nije imala, odnosno nije se znalo gde je.

U selu bez lekara Julija je spontano preuzela njegovu ulogu, imala je očigledno dovoljno znanja iz hemije i narodne medicine za vršenje abortusa, bila je nekoliko puta i zatvarana zbog toga. Ipak, iako je imala posla sa zakonom trovanja su verovatno dugo ostala pod tepihom jer je imala rođaka sveštenika koji je potpisivao izveštaje o smrtima.

Stradali su uglavnom muževi nasilnici, alkoholičari, neradnici, a bilo je i slučajnih trovanja. Izveštaji se ne slažu o broju nastradalih, Vikipedija spominje oko tristo ubistava. Ubistva su se dešavala od kraja Prvog svetskog rata pa do 1929., kada su zbog sumnji tela ekshumirana i pronađen arsenik u njima.

Guglanjem saznadoh da je onaj iz priče dobropoznati mišomor ustvari arsenik, te sam iščitala simptome akutnog i hroničnog trovanja. Ljudi u filmu kašljucaju, u krupnom kadru na momente je prikazana plavičasta boja kože, ne bih to znala protumačiti bez prethodnog malog upoznavanja sa arsenikom.

U filmu dijaloga nema, ali zvukova ima, raznih zvukova koji dočaravaju dešavanja i stanja, film je sve samo ne nem. Od mukanja, blejanja, klaparanja točkova bicikla, škripanja vrata, zveckanja posuđa, zujanja insekata, brujanja traktora, do zvuka krticinog kopanja i udaranja motikom u zemlju…

deda ispred kuće

Na samom početku vidimo dedu koji izlazi iz jedne od onih zemljanih kuća, kakvih smo i mi imali na selima pregršt. Kuća je prekrivena slamnatim krovom, najlonima zaštićenim od prokišnjavanja. Deda jednom rukom zatvara vrata, i vidimo zarđalu šarku i staru pocrnelu kvaku na drvenim vratima. Vrata su ona trošna s vidljivim čvorovima na drvetu, podsećaju na mnoga seoska vrata na starim kućama koje sam viđala kao dete. U drugoj starac ruci drži štap za hodanje i kanticu za mleko, onu neku metalnu, sličnu kantici kakvu smo i mi imali nekada, dok smo donosili svaki dan mleko od žene koja je držala krave.

kantica

Deda je obučen u iznošene stvari zemljanih tonova, ima pitomo bezubo lice i štuca.

Kraj dede prolazi čovek koji tera krmka negde u komšiluk na parenje, životinja ide polako, a on za njom sve sa štapom. Dok se svinje pare, kamera prati čoveka i ženu, vlasnicu krmače, kako stoje jedno kraj drugog i zadovoljno se smeškaju – biće prasića i mesa dogodine.

Kamera zatim izoštrava prostor iza njih, gde u nekakvoj letnjoj kuhinji starija žena u crnom, sa naočarima debelih crnih okviria, nešto bućka i presipa u bočice. Prisetim se da su je prikazali u nekoj prethodnoj sceni kako bere đurđevak na livadi, setim se da i za njega kažu da je otrovan. Svi detalji u prostoru oko žene su mi poznati, šarena mušema na stolu, plehano posuđe, malo olupani lončić, u filmu sve izgleda onako kako ja pamtim selo kod nas, osamdesetih.

Gledajući živote malih običnih ljudi kakvi smo i mi sami, prosto je neverovatno videti da, dok teče najobičnija svakodnevnica, u pozadini se dešavaju ta strašna trovanja. Ljudi koji jako liče na ljude koje poznajemo rade seoske i kućne poslove, rade na njivi, pecaju, vrcaju med, ali kroz kratke scene se uvek provlači neka zloslutna bočica u fioci, žena koja od druge žene kupuje zamotuljak i plaća joj pozamašan iznos, ili neki iznenadni pad u sred šetnje i sahrana nakon toga. Sanduk se do groblja odvozi na nekom traktorčetu.

sahrana

Baba, koja liči na mnoge babe iz mog komšiluka, sprema ručak za ukućane, porodica je za stolom. U kuhinji pravi neku paštetu/kašicu za svog muža, u koju sipne i par kapi čarobne tečnosti iz male staklene bočice. Kasnije, u dvorištu, devojčica, njena unuka, iz te posude skuplja ostatke i daje maci, a i sama lizne malo da proba. Scenu umiruće mace sam premotala.

Tokom filma pratimo nekoliko likova od kojih neki umiru, ali i pandura koji počinje da sumnja. Pandur vozi neko terensko vozilo koje me jako podseća na staru Jugoslaviju – radnja bi kompletno mogla da se odvija u Vojvodini.

Postoji nekoliko priča koje govore o tome kako je počelo da se sumnja da se u selu nešto dešava. Meni se najviše dopala ona koja kaže da je u redakciju lokalnih novina stiglo nepotpisano pismo koje govori o ubistvima. U pismu se optužuje jedna osoba, ona kasnije pri ispitivanju upire prstom u drugu, koja na ispitivanju odaje još jednu, a ta još jednu, dok se karte potpuno ne otvore.

Suđenje koje se potom odvijalo nazvano je u ondašnjim novinama suđenjem veka. Optuženo je nekoliko desetina ljudi. Svi koji su osuđeni su dobili višegodišnje kazne zatvora, a dve osobe su osuđene na smrtnu kaznu.

New Picture (12)

<span>%d</span> bloggers like this: