Iv Sovica

Da sam kao dete crtala učiteljicu, sigurno bih je nacrtala s abnormalno velikim šakama. Psiholozi bi se pitali zašto su u moje učiteljice tako velike šake, a odgovor bi bio jednostavan: iz istog razloga iz kog su u priči o Crvenkapi baki veliki zubi. Kad umesto očekivanog odgovora neko izrekne neku glupost – ona podigne ruku u visini grudi, pomalo zanjiše njome kroz vazduh i pretećim tonom poviče: “Je l’ vidiš ti ovu šaku? Kad te opaučim njome ima sve zvezde da prebrojiš!”

Koliko sam samo puta čula tu rečenicu: “Je l’ vidiš ti ovu moju šaku?” To nije bila prazna pretnja, imala je šaku i nije se ustručavala da je upotrebi.

Na licu bih joj nacrtala hladne plavo-sive oči, a iznad nosa dve duboke uzdužne bore na čelu, od večito smrknutog izraza lica. Sedu talasastu gustu kosu do ramena. Ramena malo kockasta, a suknja dužine do ispod kolena.
Bila je uvek u kompletu sako-suknja, isključivo pastelnih boja. Pričalo se da nosi ravne, kao muške cipele, jer ima stopalo broj 46, i ne može naći ženski model te veličine.

Nikakvih ukrasa na njoj, šminke, niti nakita. Bilo je nešto strogo i vojničko u njenoj pojavi. Čak joj je i korak bio takav, odsečan kao u generala.

Meni je sva izgledala kao preteća planina koja se kreće kroz razred, ili razljućeni Zevs koji bije munjama iz pogleda. Zaista je bila poput nekog boga gromovnika: lako je bilo razljutiti je, a kad se razljuti bila je vrlo nezgodna. Grmela je škola od njenog pravedničkog gneva. Iako je glavna ulica u selu vojvodjanski široka, njeno urlanje na đake se čulo do pošte preko puta škole.

Imala je godina, bila pred penzijom, mi smo joj bili poslednja generacija, iz priče smo znali da je bila jednako kruta i opasna i kad je predavala našim roditeljima, godine je nisu nimalo omekšale.

Bojali smo je se, s razlogom. Neki od nas su je i voleli, možda i to s razlogom, a možda smo samo mislili da se učiteljica mora voleti, jer najposle, kakva god bila, ponekad je odavala utisak da joj je ipak stalo do nas, i pokušavala je da nas nauči nečemu.

Što se tiče pomoćnih sredstava u nastavi, i tu se pokazivao njen asketski duh – bilo ih je vrlo malo, i samo ono najpotrebnije. Na primer, imali smo štap u učionici, zvali smo ga Pokazivač. Štap bi obično napravio nečiji deda ili otac, jer je imao ograničen rok trajanja. Iako je uglavnom služio da se njime pokažu na karti sveta ili Jugoslavije mesta koje rukom nismo mogli dohvatiti (Suboticu na primer), dešavalo se i to da se slomi prilikom šibanja nekog učenika. Jednom se pokazivač slomio na Andrejevim ledjima, umesto rudnika u Zenici siromah je pokazao neku tačku u Sloveniji. Udarala ga je pokazivačem dok nije pukao na pola, ali nije joj bilo dosta što ga je tukla, nego je za kaznu morao baš on da donese novi.

Kada je Miladin u pismenom sastavu napisao Ciganin malim slovom umesto velikim, za kaznu ga je izvela na tablu i naterala da ceo dan stoji i piše: “Ja sam crn ko Cigan”. Inače je Miladin tamnokos, tamnook, možda i malo tamnije puti, pa je to iskoristila kao zgodnu pošalicu. Mi ostali smo imali časove ali nismo koristili tablu, kao da jadni Miladin ne postoji.

Vrlo jednostavno i efektno je rešavala retke sukobe medju decom. Nismo smeli nikad da se “tužakamo”, to je mrzela iznad svega, ali bila je jedna situacija gde je konflikt bilo nemoguće sakriti.

Dragan je Milošu u toku odmora zalepio žvaku u kosu, iz besa, prilikom svađe.

Kada je učiteljica došla na čas i domarširala do Miloša, makazama je isekla onu žvaku, ostavivši popriličnu rupu na mestu gde je bila. Zatim je prišla Draganu i zalepila tu istu žvaku njemu u kosu. Dobro ju je utrljala, da se pošteno zalepi. Rekla mu je: “Sad ima ostatak dana da nosiš ovu žvaku u kosi za kaznu, i da je odneseš posle kući, pa kad te roditelji pitaju, ispričaj im ko ti je i zbog čega zalepio.”

Treba li reći da se slična situacija u razredu nije ponovila?

Negovala je duh naroda i narodnosti bivše nam zemlje. Na muzičkom smo uvek pevali iste pesme: Biljana je pevala (gle čuda) Biljana platno beleše, koju ju je naučila, po nalogu učiteljice, baba Makedonka. Andrej je pevao neku Slovačku pesmu, Jelena Dalmatinsku, a svi zajedno himnu: Višnjičica rod rodila. U cilju da nam poštedi roditelje nepotrebnih troškova za instrumente, tražila je od nas da donesemo od kuće odsečene drške od metle, da nam to budu udaraljke. Mnogi od nas su, imajući samo takozvane metle korovnjače kod kuće, kupovali prave metle sa dugom drškom – kao da se u Hogvortsu spremamo za kvidič, a ne za čas muzičkog.

Kad sam već kod kvidiča, fizičko smo imali jednom mesečno. Umesto fizičkog smo imali dodatni čas matematike ili srpskog. Meni je to bilo super, volela sam i matematiku i srpski, a fizičko mi je bila noćna mora. Uvek i samo smo igrali graničara (izmedju dve vatre) a ja loptu nisam znala ni da uhvatim ni da bacim. Zato bi me nazivala smotanom, stavila da sedim na klupi, i na kraju godine dala četvorku. Po završetku osnovne nisam mogla biti vukovac jer sam u četvrtom imala zaključenu četvorku iz fizičkog. Nikada nikome nije poklonila ocenu. A mene je, da tako kažem, još i volela: nije me nikad tukla, osim na fizičkom nije me ni ponižavala, bila je dobra sa mojom babom.

U prvom osnovne pošalju mene sa školom na more. Baba učiteljici naglasi da pripazi da ja jedem dok sam tamo, jer sam mršava kao glista i more će da me iscrpi.

Išli smo u Promajnu, neko socijala letovalište. Jedan tipičan obrok tamo: žilavo meso i neslan pirinač. Počela da jedem, ne ide, muka mi, kad zagrizem meso, krene refleks za povraćanje. Učiteljica me spazi, dođe, sedne kod mene za sto i kaže mi: “Nećeš ustati odatle dok sve ne pojedeš, sedeću s tobom dok ne vidim prazan tanjir. Imam vremena celo popodne tu da sedim s tobom.” Ja brljam po tanjiru, sala sve praznija, dok nismo ostale potpuno same, oko nas samo poslužiteljke raspremaju stolove.
Kad sam videla da ne odustaje, natrpam sadržinu tanjira u usta, deo progutam, odmaknem stolicu i izjurim napolje, zadržavajući hranu da ne izleti napolje. Povraćanje me stiglo kod prve žardinjere kraj ulaznih vrata. Mislim da me nije videla. Posle sam sedala sa jednom ješnom drugaricom kojoj sam krišom prebacivala u tanjir sav višak s mog.

U školi, iako užina zvanično nije bila obavezna, morali smo da je uzimamo. Rekla je roditeljima da ona ne prihvata ne, da se novac za to mora naći, da neće da joj neko bude gladan na času. Užina se najčešće sastojala iz hleba, margarina, i koluta neke smrdljive salame. Proveravala je korpu nakon obroka da nije neko bacio užinu, pa smo ponekad pakovali ono što nismo mogli pojesti u list od sveske i nosili kući. Moja torba je sva smrdela na salamu, a knjige su mi bile zamašćene.

Interesantna stvar je da, iako je bila takva kakva je bila, nije uspela da mi smuči učenje – jedva sam čekala septembar, bila željna znanja i volela školu.

Na kraju četvrtog razreda skupili smo novac od kog je jedno dete kupilo neku keramičku figuru za učiteljicu, da joj ostane kao uspomena na naše odeljenje. Kada ju je raspakovala povikala je: “Ta šta ste mi ovo kupili, šta će ovo meni, šta ste se trošili kad sam rekla da se ne kupuje ništa!” I nije ponela tu figuru kući, ostala je u školi, kao neprijatno podsećanje na poslednji učiteljicin ispad. Sada mi nije jasno kako se nije udostojila makar toliko da se pretvara da uzme tu figuru, makar taj poslednji dan, makar je bacila kad dođe kući. Kako je moguće da je bila baš toliko bez ikakvog osećaja, toliko nesocijalizovana, s obzirom da je radila u školi ceo radni vek.

Kada smo završavali osmi pozvali smo je na matursko veče, odbila nas je govoreći: “Ne pada mi na pamet da dolazim, ja sam se sa vama oprostila pre četiri godine.” To je bilo poslednje i konačno odbijanje.

Kada mislim o njoj, ne znam šta da mislim, zbog nje mi dođe smešno kad čujem zbog čega se danas roditelji žale na učitelje.

Naši roditelji su bez izuzetka znali kako se ponaša prema deci, ali niko nije reagovao. Bila je takva kakva je, i olakšavala im je posao. Nisu morali da nas teraju da radimo domaći, jer smo ga radili i sami, bez ičijeg ubeđivanja. Znali smo, ako ne uradimo domaći, ako ne dođemo spremni na čas, dobićemo jedan, bićemo nazivani magarčinama, gluperdama, a neki će dobiti i batine.

Ljudi oko mene uglavnom smatraju da danas deca imaju više prava nego što im treba, a ja se sa njima ne slažem – treba da imaju prava, neko ih mora zaštititi. Volela bih da smo mi imali ikakva prava, da se neko, iko, makar malo zauzeo za nas. Ali ne, svi su ćutali, školski kolektiv, roditelji, selo.

Pitamo se često kako je moguće da nam takve budale vode državu, već decenijama, iako svi znamo ko su, kakvi su i šta zapravo rade. Ovo je jedan od odgovora: generacije su od malih nogu učene da budu poslušne, da ćute i trpe autoritet ma kakav on bio.