Iv Sovica

Ljudi polažu vožnju iz najrazličitijih motiva. Moj motiv da položim vožnju bio je – da imam vozačku dozvolu za ne daj bože situacije. Nekom recimo pozli, da mogu da ga odbacim u bolnicu.

I tako sam ja položila vožnju, ali bila sam puna trauma, jer imala sam instruktora koji se derao na mene, vikao mi da požurim, dam gas, stalno kritikovao (znači ništa podrška, niti poštovanje mog tempa učenja i mog temperamenta) plakala sam nakon njegovog izliva besa kad sam prvi put radila polukružno i zakačila bankinu. Posle polaganja sela prvi put s ćaletom u auto, odvezli se do Tise, on me smorio komentarima kako treba da vozim, da parkiram (samo kritika, sve u najboljoj nameri naravno, da ćera što pre savlada vožnju). Ta vožnja mi je bila toliko naporna i neprijatna da sam nakon toga donela odluku da neću voziti dok ne budem imala svoj auto.

Deset godina kasnije, ja i dalje bez auta. Živim u širem centru Novog Sada, realno ne treba mi. Kod mojih na selo idem busom, eventualno taksijem. Kada roditelji krenu da se razboljevaju (jer, jel, ide starost i to je neki normalan sled stvari), počinjem da provodim pola svog vremena na selu, jer eto neko treba o njima da se brine, i život mi postaje stalno vukljanje torbi i rančeva i kesa i cegera, i bol u kičmi i vratu, i nerviranje zbog prevoza i gužve i muzike i celog procesa putovanja. Taksi/bus do glavne, pa bus/linijski taksi, pa me neko čeka u Zru, pa idemo u Elemir. I to isto kad se vraćam. I tako mesecima. Smučilo mi se. Rešila sam da moramo kupiti auto, kakav-takav, i moram početi da vozim, ovako se više ne može živeti.

Tadašnji partner u fazonu “ne treba nam auto”, imamo dovoljno para, idi taksijem. Neću taksijem, želim da bez dogovaranja sa bilo kim sednem u kola kad ja hoću i idem gde hoću. Nemam energije za učtiva ćaskanja, neraspoložena sam, glava mi je prepuna porodičnih problema, želim da ćutim i stignem od tačke A do tačke B.

U tom periodu sam inače išla na neke radionice crtanja fraktala, učesnice su bile mahom psihološkinje, i to su žene koje su mi pružile ogromnu podršku da istrajem u nameri da kupimo auto.

Takođe i drugarica iz detinjstva: em mi je dala ideju koji auto, em me je odvezla kod naše komšinice instruktorke da malo s njom vozim pre nego što auto i stigne. Instruktorka je bila jedan mnogo kul lik, žena zmaj, bukvalno da ti bude uzor. Prema meni je bila blaga i puna razumevanja.

Ovo spominjem zbog važnosti podrške, u tom periodu bila sam vrlo nesigurna, i podrška je bila presudna za moju istrajnost.

Stigne auto, polovan, ali lep kao nov, iz Nemačke. I odmah tenzija vezana za njega. Pazi kako ga voziš, pazi da ga ne ogrebeš, ne kvrcneš, pazi, pazi, pazi. Ja sam htela neki stari auto zbog kog ne bih strepela od takvih stvari, ali tadašnji partner je smatrao da moramo kupiti ispravan pouzdan auto a ne neku krntiju kako sam ja zamislila (hvala mu za to, onda ga nisam razumela, ali sad mi je sve jasno).

Izguglala sam ko je dobar instruktor u Novom Sadu i uzela časove kod njega. Bio je to jedan divan smiren čovek, potpuno drugačiji od mog prvog histeričnog instruktora vožnje. Dakle, našla sam iskusnog čoveka punog razumevanja, da s njim prođem gradsku vožnju i uparkiravanje. Šteta što on nije bio moj prvi instruktor, sigurna sam da bi mi vožnja postala manje stresna i strašna.

I tako sam počela da vozim do svog sela, a po Novom Sadu samo ustaljenom rutom do drugog kraja grada gde sam išla na neka predavanja. Sedala sam u auto puna straha, sa lupanjem srca, svaka vožnja bila je izvor ogromnog stresa. Ali sam uporno nastavljala da vozim, nadajući se da će vremenom prestati. Godinu i po dana kasnije, ja i dalje osećam strah kad sednem u kola. Svi koji se voze sa mnom sole mi pamet: vozi ovako, onako, ubrzaj, uspori, vozi više levo, više desno, sa bratom kad sednem on se toliko unezvereno osvrće oko sebe očigledno uplašen za naše živote i daje mi toliko uputstava da mi digne još veću tenziju pa mi se auto ugasi dvaput za kratku gradsku vožnjicu.

I tad prelomim. Odem kod psihoterapeuta. 10 seansi je bilo dovoljno da me “prepravi”. 

Prvo, otkrila sam koje su to misli koje me čine konstantno nesigurnom. Našla sam im “kontre” koje su imale smisla, bile logične i tačne, i koje sam postepeno usvojila umesto unutrašnjeg samogovora koji me je onesposobljavao.

Primer: neka bezazlena greška u saobraćaju, a ja pomislim: Glupačo, kako si tako nesposobna! Umesto toga zamenim je sa: Ok je pogrešiti, svi greše, vremenom ćeš naučiti.

Zatim insistiranje da vozim svakodnevno, i kad mi se ne vozi, i kad mislim da su relacije tako strašne da neću umeti. I veoma važno za mene, kojoj je uvek bio problem da postavim granice ljudima koje volim – davanje dozvole od strane terapeuta da kažem ostalima koji su sa mnom u autu da ućute. Ili nek se ne voze il nek ćute. Nek reaguju samo ako primete da ih životno ugrožavam. Možda je ružno reći, ali to zapušavanje usta svima koji se voze sa mnom bilo je najslađi deo svega što sam na terapiji naučila 😂

Terapeutkinja mi je dala vrlo konkretna uputstva šta da radim i kako da razmišljam, tj. kako da promenim obrasce mišljenja koji su mi pravili problem.

Strah je ostao samo kao prvi impuls kad sednem u auto, i nestajao bi tokom vožnje. Dešavalo se čak da uživam dok vozim, makar ove međugradske rute.

A onda sam počela da odlazim u Beograd, noćnu moru svakog poštenog vojvođanskog vozača. Prvo sam vozila samo do ulaza u Bg. Na pumpi me je čekao momak i ostavljao je tamo svoj auto, a sedao u moj i vozio nas do odredišta. Sledeći put bih vozila malo dublje u Bg, a on bi me sačekao na isključenju sa autoputa i uskočio u auto da me zameni. Naredni put je uskočio ali na mesto suvozača. Uletao je kao pomoć taman kada bi anksioznost postajala nepodnošljiva.

Kada se radi desenzitizacija (proces u kom se ljudi postepeno navikavaju da se suočavaju sa izvorima straha/fobijama, i na taj način se trajno smanjuje/nestaje fobija ili strah) jako je važno da se to radi postupno, da se postupno (ali uporno) izlažemo onome što nas plaši. Jednako kao stručna pomoć važna je i podrška najbližih. Da razumeju naš strah, da su tu kad nam trebaju, da poštuju naš tempo. Ja sam imala sreće da sve to imam. Tada nisam znala ono što sad znam, da bi strah u potpunosti nestao, potrebno je i godinu dana (ponekad i dve) stalnog rada i truda u pravcu prevazilaženja. Mali koraci, dva napred jedan nazad ako treba. Bila sam veoma nestrpljiva da se oslobodim straha, nisam znala koliko je to dug proces. Naslućivala sam značaj malih koraka i postupnosti, i delovala po tom principu, ali ipak mi je bila potrebna stručna pomoć plus podrška okoline da bih postala slobodan čovek. 

Već neko vreme unazad ne mogu da zamislim život bez auta, da mi je neko rekao da ću dotle dogurati ne bih mu verovala 😂