Iv Sovica

Pre nego što se predstavim, samo da vam poželim dobrodošlicu na moj blog!

Iako pišem godinama, ništa do sad nisam objavljivala – ovo je moj literarni izlazak iz ormara.

Znam da bi nešto trebalo da napišem o sebi, da me malo bolje upoznate, ali već deset puta sam započinjala i odustajala… Ko bi rekao da je tako teško predstaviti se u par rečenica!

Možda da kažem ponešto o stvarima koje me ispunjavanju?

Puno mi znači muzika, kada čitam svoje stare dnevnike, na gotovo svakoj strani se pojavljuje šta upravo slušam, ako opisujem žurku, navešću šta se sve puštalo, ako čitam knjigu, potražiću savršen saundtrek. Kada planiram putovanja, obično ih planiram tako da se poklapaju sa nekim meni značajnim muzičkim dogadjajem.

Putujem dosta poslednjih godina, iako destinacije koje najviše priželjkujem nisu još čekirane. Oduvek sam fascinirana drevnim kulturama, neobjašnjivo me privlače ruine, ostaci starih hramova i gradova, srednjovekovne utvrde, gotske katedrale visokih šiljastih tornjeva… Oh da, i pomalo zapuštena stara groblja, nadgrobnih spomenika zaraslih u mahovinu i bršljan.

Nikada neću zaboraviti osećaj kada sam u jednom našem muzeju položila ruke na okruglastu nadgrobnu ploču napravljenu, čini mi se, od kamena peščara, staru nekoliko hiljada godina. Držala sam ruke na toj obloj pomalo rapavoj površini i zamišljala kako je nekada davno neko isto tako držao ruke na njoj, pomislila sam na osobu koja je uklesala ribolike likove na površini kamena, i osetila vezu izmedju onda i sada.

Ako ne obilazim ruine, obilazim gradove i muzeje. U muzejima ostanem dok ne osetim da mi noge otkazuju. Nije mi nepoznat stendalov sindrom, ne znam sa čim bih uporedila uzbudjenje koje me uhvati već pri samoj pomisli da ću uživo videti dela koja mi oduzimaju dah otkako sam ih prvi put ugledala.

Na putovanjima dosta fotografišem. Strašno volim da fotkam i obradjujem fotke. Kao i pisanje, fotografija je moj način da osiguram proživljeno i vidjeno od zaborava.

Volim da se družim i razgovaram, ali više volim ćutanje nego pričanje priče radi, pretakanje iz šupljeg u prazno. Nisam od onih ljudi koji smatraju da čovek može imati samo jednog pravog prijatelja, imam nekolicinu bliskih prijatelja i mislim da su prijatelji moje najveće blago.

Vezana sam za svoju porodicu.

Jako cenim svoj mir, u svakom smislu.

U poslednje vreme vrlo malo čitam beletristiku, iako sam čitavog života bila knjiški moljac. Uglavnom čitam nešto iz oblasti psihologije, to je tema za koju mi interesovanje ne jenjava evo već 15 godina.

Uživam u hrani, ali u pripremanju hrane baš i ne. Preferiram kvalitet nad kvantitetom.

Volela bih da sam ambicioznija, prodornija, da se osećam manje odgovornom za to kako se ljudi oko mene osećaju, da se ne grozim konflikata.

Kod drugih ljudi mi smetaju intelektualna arogancija, nepotrebna grubost u ophodjenju i predrasude svih vrsta.

I da znate, namerno sam preskočila sve formalne podatke, jer se grozim formalnosti i trpanja ljudi “u fioke” nakon što ti kažu te neke osnovne podatke o sebi.

Da napomenem još i ovo: osećajte se ovde kao kod svoje kuće, nakon čitanja napišite slobodno šta mislite, jer znate, komunikacija je važna, ne sme da bude jednosmerna, važno mi je da znam kako doživljavate ono to pišem.