Pisanija | Iv Sovica

Featured

Zapalili štalu da ugreju kravu

Kada su ostavljeni babi i dedi na brigu i čuvanje, moja dva brata su bili bebe od tek nekoliko meseci. Roditelje je čekao arbajt u Nemačkoj, tu za bebe nije bilo mesta. Baba je bila presrećna, imala je tada tek četrdeset tri godine, to joj je bilo kao drugo materinstvo. Ovo je bilo idealno rešenje, jedan veliki magarac koji se odavno otrgao kontroli otišao je u beli svet, a umesto njega dobila je dva slatka mala nejaka stvora da se o njima brine. Kao da joj se ispunila neostvarena želja da ima još dece.

Baba i deda su puno radili, ali kažu da im nije teško padalo i da su uvek imali vremena za decu. Međutim, nije baš sve uvek bilo tako idealno.

* * *

Iako je 21. vek, i živimo u sred Evrope, u mom rodnom selu još uvek svaki dan prođe stampedo krava dvaput dnevno.

Poprilična atrakcija za sve strance.

Idu u rano jutro, slivaju se ulicama poput rečica dok ne dostignu kritičnu masu tu negde kod moje kuće, skoro na izlazu iz sela. Tada liče na podivljali talas koji ne mogu ukrotiti psi čuvari niti ljudi koji izađu ispred svojih kuća u pokušaju da zaštite travnjake i mladice voća ili ukrasnog drveća. Sve to prati tutnjanje mnoštva nogu, mukanje iz mnogo grla, lajanje pasa, i psovanje čobana. Tako isto i uveče, kada se vraćaju kući.

Ako je leto i zemlja suva, dok one protrčavaju digne se oblak prašne koji se nadvije nad kućama. Još je gore ako padne kiša, tada njihovi papci izrovare zemlju i nanesu je na asfaltirani put, pa se moj kraj preobrati u jednu veliku kaljugu. O nagaznim minama koje ispuštaju dok hodaju da ne govorim. Uzalud se meštani hvale činjenicom da su im ama baš sve ulice u selu asfaltirane, ponekad se asfalt jedva razaznaje od blata.

Ne može čovek ni da se ljuti na krave, kad ih vidi onako blatnjave i umorne kako se tužnih očiju vuku ka kući. Interesantna stvar je da svaka od njih zna svoj put kući, pa se reka krava osipa kako napreduje dalje ka selu, jer svaka krava samo skrene u svoje dvorište kada do njega dođe. Ljudi koji imaju krave ne dočekuju ih ispred kuće, samo otvore širom kapiju u vreme kad se one vraćaju.

Elem, sedamdesetih, kada su bebe stigle, najprirodnija stvar je bila da se jednoglasno odluči da se kupi jedna krava. Hteli su da u kući uvek ima mleka, s obzirom da imaju malu decu. Krava je tokom zelenog dela godine verovatno svakodnevno išla na ispašu sa ostalim seoskim kravama, a tokom zime kulirala u štali. Štala je bila opasana uvezanim snopovima suvih kukurznih stabljika, takozvanom ku’ruzovinom (kukuruz – ku’ruz).

* * *

Kada su braća imala 4 godine, zima je bila hladnija malo nego ova sad što je, sneg je bio pao, ali se nije otapao. Baba je bila na poslu, a deda je čuvao decu. Dobro ih je obukao, umotao u šalove i kape i pustio na sneg u dvorište. Zašto ih nije nadgledao, ne znam.

Kao što rekoh krava je bila u štali, i braća su to znala. Kao što svi znamo, štale se obično ne greju, a tamo gde nema grejanja, mora da je hladno. Jadna krava, nema ni kapu ni šal ni rukavice, a i noge su joj gole. Trebalo bi je ugrejati. Jedan je dobio ideju, drugi se odšunjao u letnju kuhinju. Vratio se ponosan što je našao šibice. braća3 Videli su puno puta kako se loži vatra, najmanji problem je bio upaliti jednu. Čučnuli su i krenuli da pale kukuruzovinu. Kad je vatrica počela da se razbuktava i toplina širi, bili su presrećni, uspeli su!

U trenutku kad je deda izašao iz kuće vatra je već buktala. Potrčao je ka crevu za vodu koje je zakačeno za dvorišnu česmu, ali u njemu se smrzla preostala voda i bilo je beskorisno. Počeo je da doziva u pomoć. Pritekao je prvi komšija, Straja, sa kojim tad baba i deda “nisu govorili”. Doleteo je i doneo svoje crevo i natakao ga na česmu, voda je potekla. Za to vreme je deda nekakvom metalnom šipkom odvajao kukuruzovinu od zidova štale i rušio je na sneg pored. Uspeli su da zaustave širenje vatre i koliko toliko saniraju posledice.

Sva sreća da pokojni Straja nije bio u fazonu: da komšiji crkne krava.

* * *

Iako je preživela grejanje, kada sam ja bila mala krave već odavno više nije bilo. Umesto nje imali smo kozu, zvala se Brena :)

Ali je ostao čuveni vic:

– Komšija je l’ ti puši krava?

– Ne.

– E, onda ti gori štala!

4 Comments

January 2, 2015

Izbirljivost

Nije mi se dalo spavati, ležim i preturam svašta po mislima, te se setim ovog četa. Napipam telefon u mraku i krenem da guglam o tome.

Ipak jeste poremećaj, ARFID je skraćenica za njega.

Izgleda da ne pogađa samo decu nego i odrasle, mnoga deca ovo imaju samo kao fazu, ali neka to nikada ne prerastu. Može varirati što se tiče jačine simptoma i posledica. Spominje se kako neka deca/ljudi ne jedu hranu određene boje, ili čitave grupe namirnica (tipa voće, ili povrće) kako ne jedu hranu određene teksture ili konzistencije (na primer ne jedu hrskavo, ili ne jedu kremasto, ili ne jedu soseve). Kažu da bolest može biti praćena gubitkom težine, ili odsustvom očekivane težine tokom razvoja, a ne mora. Kod dece često bude praćena i nedostatkom nekih minerala ili vitamina.

Pošto sam ja najveći izbirač koga poznajem, malo sam se zamislila nad sobom. Onda me pomalo utešila činjenica da ja jedem većinu hrane, samo ta hrana treba da ima određene karakteristike da bih je jela.

Hleb retko jedem a da ga nisam prethodno podgrejala u sendvičaru, da bude krckav (panini), toster manje volim jer ga nekako isuši. U obližnJu pekaru ne idem jer su im kifle previse slatkaste, hleb je im je kao slama, u piti sa sirom je sir prekiseo, u piti s krompirom ima previše bibera, pita s mesom je premasna.

Ja sam uvek ona koja će provaliti kog začina u jelu ima previše a kog premalo, da li je suviše pečeno, nepečeno, prekuvano, nekuvano, previše tečno ili previše gusto, premasno ili nemasno…

Prisetim se svojih početaka. Što se mog vaspitanja tiče, prut je retko radio, iako je jedan njegov kraj zlokobno uvek virio s vrha ormara. Pošto sam generalno bila poslušno i mirno dete, koristio se najčešće kada sam za stolom, a upotrebljavala ga je najčešće baba. Koristila je prut kao metodu ubeđivanja da jedem. Stane sa prutom kraj stola, podigne ga u vis i zanjiše malo njime kroz vazduh: “Deder, sve to da si pojela! Dok ne vidim čist tanjir ne’š ustati otalen!”

Moji su jednom, prilikom krečenja, pomerili trpezarijski sto, pa je baba na podu, koji je prethodno svojeručno počistila, našla komadić sasušene viršle. Sklonila ga je i nastavila da pomera sto, a onda je videla još jedan takav komadić, pa još jedan, i shvatila da mora biti da ispadaju negde iz stola. Kad je prodrmala sto, iz njega su krenuli da ispadaju: sasušena kuvana jaja, viršle, komadi hleba, čajna, kiseli krastavčici, komadići neprepoznatljive hrane. To je bio moj način da se rešim hrane u situacijama kad je stajala sa prutom kraj mene – trpala sam je u skrivenu pregradu ispod stola. Nakon toga više me nikad nije terala da jedem.

Deda je imao drugačije metode. Sećam se da mi je omiljena namirnica bila šunka, a kako i ne bi bila kad joj je deda tepao šunkica. Kad pomislim na zimska jutra pre polaska u školu, kako mi on secka pečenicu tanko, najtanje, da se providi maltene, s onom njegovom izlizanom od oštrenja brisom, pa mažem maslac na svez hleb i to stavljam odozgo, voda mi krene na usta. Deda je u ratu istrpeo veliku glad, spominjao je ponekad kako jednom prilikom nisu jeli ništa 10 dana, osim par suvih šljiva, pa je razumljivo bilo što je često ponavljao Svaka je hrana dobra. Živeo je u skladu sa svojom krilaticom – jeo je bukvalno sve, osim slatkog mleka, za koje je tvrdio da mu izaziva digestivne probleme.

Brat je bio oličenje strpljivosti, pravio je male zalogajčiće koje je zvao pijaca, pa ih u letu, imitirajući avione, prinosio mojim ustima, ili me taktički ubeđivao da probam samo zalogaj nečega, iz njegovog tanjira. Nikako nije mogao da shvati kako neko može da ne voli sarmu, njegovo omiljeno jelo, a njegova draga sestra nije jela zapravo ništa u čemu ima mlevenog mesa, ni sarmu, ni punjene paprike, ni ćufte, ni pitu s mesom, bio mi je gadan taj osećaj mlevenog mesa pod zubima.

Volela sam da jedem u društvu, i volela sam da jedem u komšiluku.
Baba je bila majstor za testa, i još čeznem za njenim krofnama, kolačićima, pitama, ali nisam volela njenu supu. Po njoj uvek su plivali veliki kolutovi pileće masti, a rezanci su bili prekuvani i rastapali se u ustima. Obožavala sam supu komšinice Ćane, baš onakvu kakva supa treba da bude, nemasna, sa tankim domaćim rezancima koje možeš žvakati. Ćana me redovno zvala na supu, a baba me svaki put vodila, makar nešto da pojedem.

Žalila se baba svojoj najboljoj drugarici, baba Boji, koja je živela dve kuće dalje, kako muku muči sa mnom i sa mojim jelom. Onda joj je Boja priznala da skoro svaki dan dolazim kod nje i jedem ‘leba, masti i vegete :)

Džigericu ne jedem ni dan danas, a sumnjam da je tome kumovalo to što, po mom mišljenju, ima tako grozno ime. Izgovorite ga pažljivo naglas, i naglasite dž i g, pa ćete videti kako to zvuci.

DŽ I G E R I C A.

Pihtije isto imaju grozno ime :)

Peale, Still Life Balsam Apples and Vegetables Kaže mi drugarica da njen muž ne jede kelj, još od detinjstva, jer mu je grozno zvučao. Pri tom i ona izgovora keLJ, sa naglašenim lj, i gadljivim izrazom lica. Onda se setim prijateljice koja obožava maslac, ali mleko ne podnosi jer joj je, kako ona kaže, sluzavo. Ko zna koliko umišljanja ima među odraslim jedinkama, ali se o tome ne priča, nego prosto kažu ne volim ovo ili ono.

Interesantna stvar je da sam, pre nekoliko godina, kada sam otkrila da imam genetski povišen holesterol, dobila preporuku od lekara šta treba da izbegavam od hrane. Džigerica je bila prva na listi, kao i ostale iznutrice, koje takođe ne jedem, niti sam ih ikada volela.
Do tada sam smatrala svojim velikim napretkom to što sam tokom vremena naučila da jedem gotovo svu hranu koju sam nekad izbegavala (verovatno me studentski život malo naučio pameti) a onda se ispostavilo da to baš i nije napredak, da baš tu hranu ne bih trebala da jedem, ako ne želim da dodatno zakrčujem svoje krvne sudove.

Celo detinjstvo i mladost sam bila mršava kao grana, međutim, kad sam počela sama sebi da pripremam hranu i da kuvam, konačno sam počela da dobijam obline. Naučila sam da spremam ono što volim, na način na koji volim da bude pripremljeno. Međutim, izbirljivost je ostala. I dalje radije budem gladna nego da jedem nešto što ne volim. Nije to namerno, stvarno se trudim da jedem i to što manje volim, ali ako je nešto neukusno, ja žvaćem i žvaćem, ali grlo se stisne i kao da neće da propusti hranu. Malo je stvari koje mogu da jedem bez obzira kakve su.

Jednom u restoranu Dragojla naručuje biftek, srednje pečen. Konobar se na to ozari, pa joj kaže svaka čast, kako ona zna kakav biftek treba jesti, kako samo srednje pečen valja, kako mu nema ništa strašnije nego kad mu neko naruči biftek well done, jer onda bude kao đon. Onda se okrene meni da primi narudžbinu, a ja kažem: “I meni biftek, ali onaj što rekoste da je kao đon.”
Problem je ovde kod nas što kad tražiš srednje pečen, dobiješ zapravo krvav, samo malo pečen spolja. Kad stisneš meso viljuškom, iz njega krene krv. Ježim se osećaja da mi krv curi niz zube dok jedem. U redu bi bilo da je stvarno srednje pečen, spolja pečen, a iznutra mek i roz, ovako – neka hvala.

Sećam se situacije kada sam imala dvadesetak godina, sedim kod drugarice, mi studenti, došla joj mama i donela skuvan pasulj. Pita me žena volim li pasulj, a ja kažem da obožavam (što je bila istina). Sipa nam u tanjire, ja uzimam prvu kašiku, i zgrozim se koliko je gadan, potpuno nejestiv, panika me uhvatila. Šta sad da radim? Odlučim u sekundi: rekla sam da obožavam pasulj, praviću se da jedem, dok joj ne vidim leđa. Kad je izašla iz kuhinje prespem deo pasulja u tanjir njenoj ćerki, da izgleda kao da sam makar malo jela, da ne uvredim ženu. Shvatih tada – pasulj s kobasicama ne volEm.

Pomislim – eto pa voće volim, tu nisam izbirač!

Onda se setim da kruške volim ako nisu pretvrde ili premekane, banane ne mogu jesti ako su prezrele i preslatke, ali ni ako su zelene i fali im slasti, mandarine volim, ali već klementine ne podnosim jer imaju taj neki šmek koji mi je užasan.

Uvek ali.

Uvrnuto ponašanje postaje poremećaj ako počne da utiče na kvalitet života, zar ne? Čini mi se da ovo moje nije baš tog intenziteta. Da li je to možda ono što ljudi nazivaju gurmanluk? Ja stvarno uživam u hrani, i volim da jedem, samo sam izbirljiva. Ili su gurmani oni što vole da jedu sve i sve im je manje više super, kao moj buraz?

Eh, da sam preduzimljiva mogla bih od svoje izbirljivosti napraviti biznis. Kao, hranim se po restoranima, posle o tome pišem recenzije. Kad uđem u restoran konobari se spotiču od frke i stresa što sam tu, u strahu od toga šta ću posle napisati.

Aha, al malo sutra. Kad bar ne bih bila tip osobe koji se izvinjava kelnerima ako nisam pojela naručeno, da se neko ne bi osećao loše…

U Izbi, gde godinama svraćam i najčešće izvolevam, konobari me nazvaše omiljenim zanovetalom :)

Jesam naučila da živim u miru sa svojom izbirljivošću, ali još puno, puno, moram da učim ne bih li svoje mane pretvorila u prednosti.

7 Comments

Featured

Bakuta u novom ruhu

Bejah u prazničnoj kupovini pre neki dan, te kupih za babu malo veću količinu slatkiša no inače. Ona voli slatko, kao i ja, i ja uživam u biranju šta ću da joj kupim, čime ću je obradovati. U malo kojoj kupovini uživam kao u tom biranju slatkiša za svoju babu, gledam da ne kupujem uvek isto, obraćam pažnju da slatkiši budu mekani, jer jedini zubi koje ima su neki veštaci koji joj baš i ne pašu, pa da se ne muči. I uvek donesem voće, nema voća koje ona ne voli.

Kupih tada i dve kese za paketiće burazerovoj deci, neke s Deda Mrazom, pahuljama i jelkom, ali se ubrzo ispostavilo da nisu dovoljno velike. Hm, imam slatkiše, još neke sitnice za ličnu higijenu, i dve suvišne kese za paketiće. Mogla bih babi paketić da napravim! Biće to verovatno prvi novogodišnji paketić u njenom životu, u 86. godini.

Ne može se reći da je baba imala nekakvo detinjstvo. Odrastala je u velikoj nemaštini, otac je napustio nju i njenu majku, otišao da radi u Francusku i nestao bez traga. Njih dve same, kraj sa krajem. Onda je došao rat, zbegovi, pa posleratna beda… Zapravo nije imala nikad ono bezbrižno detinjstvo, detinjstvo u kom je mažena i pažena, paketić sigurno u životu nije dobila, bar ne takav u šarenoj novogodišnjoj kesi, s mašnom, a ni poklona se kasnije u životu nije baš nadobijala, koliko mi je poznato.

Već neko vreme unazad podseća me ona pomalo na veliko sedokoso dobroćudno dete. Često menja raspoloženja, očas posla prasne u smeh ili se rasplače kad joj bude žao sebe, a voli da se smeje i šali, i sad, kao i uvek, i lako iz plača predje u smeh – a kada se smeje, sve se ori, i smeju joj je oči :)
Zaboravna je, kapriciozna ponekad, ali joj apsolutno ništa ne zameram, nema šanse da se na nju naljutim.

Pomalo me grize savest što je u domu. Prošle godine, govoreći mi po ko zna koji put da želi u dom, rekla mi je ovako: “Znam ja da meni u domu neće nikada biti kao u svojoj kući, ali ne mogu više da podnosim samoću. Bolest i starost nekako guram, ali samoću ne mogu, trebaju mi ljudi, treba mi da pričam sa nekim. Željna sam društva i razgovora.” Onda je dodala: “Vidiš da nikoga ovde više nema, sve je to pomrlo, ovi što još nisu – nikuda iz kuće ne mogu, bolesni kao i ja. Jedina osoba koju vidjam svaki dan je snajka, nekad svrate Borka ili Rada, i to je sve. Sve se to odrodilo, brate moj. Po ceo dan sam sama, ne mogu više.”

Kako je to strašno, svi bliski prijatelji već su pod zemljom, a oni koji su živi, toliko su bolesni, da ne izlaze iz kuće. Tu su članovi porodice koji te posećuju, ali veliku većinu vremena si sam. Sam sa svojom starošću i svojom bolešću. Sam sa svojim mislima. Sa televizorom koji radi po ceo dan da bi zagušio prodorni zvuk samoće. Sam. Dosta ti je svega i nadaš se smrti, ali ona te uporno zaobilazi. Sve je iza tebe. Predivan ti je dan kad te ništa ne boli, a to je retko.

A nekad se svake zime po kućama igrao tablić, sve su to žene koje su nadživele svoje muževe, skupe se, puše cigare, skuva se kafa, možda naspe i rakijica u onu malu čašicu, i kada misle da ih niko ne čuje psuju kao kočijaši, umirući od smeha, uživajući u svom javašluku i kaubojštini.

Kuća u kojoj je baba živela je prazna, prazna i hladna, neobično mi je doći u njenu praznu sobu, spavati tamo a da nje nema, kao da je umrla, sve nekako čudno, prazno odzvanja. A onda se setim da je u domu, i da ću je već koliko sutra videti, pa me to obraduje, kao da mi je data druga šansa da je bolje upoznam i više se sa njom izdružim, pa jedva čekam da svane i da odem da je zagrlim i izljubim, da joj kazem: “Gde si, debela moja!” i promrsim njenu još uvek bujnu belu kosu, da je držim za ruku dok se kikoćemo kao devojčice, ljuštim mandarinu kao što je ona nekad meni, ili da ogovaramo malkice odsutne članove familije.

Otakako je u domu, družimo se češće nego pre.
Dešavalo se ranije da je u svojoj jurnjavi i žurbi jedva vidim. Znam da je ona tu, soba do moje, uvek je tu, samo joj se na brzinu javim, samo da završim još ovo i ono pa ću onda kod nje, i na kraju ne stignem da joj posvetim vreme. A trebalo je nekada i snage za susret sa njom, ako je bila u bolovima ili loše raspoložena, bilo je teško slušati njene jadikovke, na većinu njih nisam imala nikakvu repliku, osim uzdaha raznih vrsta. Znale smo mi ponekad da zaglavimo do kasnih sati pričajući, ali to je bio pre izuzetak nego pravilo. Sad gledam da svaki put posedim par sati kod nje, da se ispričam što više, i da je oraspoložim što više.

Ona uvek kaže: “Niko nema unuke kao ja.”, a ja se mislim: Bogami, koliko si mi puta razvijala pitu s krompirom samo da bih nešto jela, koliko smo godina spavale zajedno u krevetu, a posle i u sobi, iako smo se gurale, jer nisam volela da spavam sama, koliko si puta dežurala kraj mog kreveta dok sam gorela od temperature, stavljala mi na ruke i noge čarape potopljene u rakiju i čekala da mi padne temperatura, pa da odeš da spavaš na sat-dva.

Pa naravno da niko nema unuke kao ti, nije to za džabe, sve si ti to zaslužila draga moja. Nikada te nećemo uspeti paziti ni upola onoliko dobro koliko si ti nas.

Portir reče ocu mom da niko nema toliko poseta kao njegova majka. Naravno i njen rodjeni sin je češće vidja i više priča sa njom nego dok mu je bila pri ruci, u susednoj kući.
Kao da smo odjednom svi postali svesni da je ovo poslednji voz što se tiče vidjanja s njom.

Toliko se prolepšala otkako je u domu da je fotografišem maltene svaki put. Ne mogu da je se nagledam. Na slikama nastalim u njenim poslednjim mesecima kod kuće lice joj je umorno, sivo, njena bujna kosa uglavnom raščupana od ležanja. Nekad je danima znala ležati u krevetu, lekovi protiv bolova ili nisu pomagali ili su je umrtvljivali, nije bila ni za šta. Žalila se na bolove i na sudbu kletu sto je dedu uzela pre nje, a deda je (po njenim rečima) kad je otišao, poneo sa sobom i njeno zdravlje.

Sada se podmladila, lep joj je ten, kosa uvek sredjena, bolje hoda, redovno pije lekove, zadovoljnija je vidno, pa ipak, u dubini sebe, osećam grižu savesti što je tamo. Sama je, okružena nekim drugim ljudima, a ne svojom porodicom. Iako govorim sebi da joj je realno bolje tamo, vidi se na njoj da joj je bolje, ipak taj neki crv kopa u meni skoro stalno.
Iako kažem sebi: Šta bi da je kod kuće sama, šta da opet padne, ko će je podići? A šta ako se slomi prilikom pada, a niko je ne nadje do ujutru?, ipak mi to nešto ne da mira.

Zamolila me da joj kupim neki lep džemperak, da ima za doček Nove godine, biće neka proslava u domu.
“Eh, dok sam ja bila živa,” kaže baba, “kako sam ja umela da se veselim! Volela sam pesmu i veselje više nego išta!” Istina je to, zapravo je ona svojevremeno bila jedno vedro i veselo čeljade. Jako je volela sve vrste proslava, svadbe, rodjendane… Slave se u njeno vreme nisu slavile, ali ona i to bi, samo da je deda dozvoljavao, sve samo da se veseli, dobro jede, i da se porodica okupi. Poslednjih godina je Nove godine dočekivala sama, pa se sad jako raduje ovoj medju ljudima. Prisustvovale su ona i njena cimerka kićenju jelke na njihovom spratu, sad je dobila i paketić od mene, pa me je zamolila da joj kupim taj džemperak, ne mora da bude ne znam kakav, ali da je nov, hoće da bude doterana za doček. Tako mi bilo drago kad sam videla da se nečem raduje, i da nešto čeka, a da to nije smrt ili naš dolazak.

Danas je svratila moja prijateljica da je pozdravi, moja baba je lik iz njenog detinjstva, kao što je i njena baba bila lik iz mog. Reče mi nakon što smo izašle iz njene sobe: “Blago tebi što imas živu babu, ja bih baš volela da je bar jedna od mojih baba živa.”
U trenutku se se osetih tako srećnom, vec dugo vremena se osećam srećnom, kad pomislim da mi je baba još uvek živa. Njena prazna soba u našoj kući me redovno podseća na njen skori odlazak, i uvek osetim ogromnu zahvalnost što imam još malo vremena koje mogu da provedem s njom.

Jako ju je zabavio paketić koji sam joj donela, smejala se u nekoliko navrata, svaki put kad ga pogleda prasne u smeh, i ja sa njom, mislim da nas je ceo sprat čuo. Imam utisak da joj se više dopala ideja o novogodišnjem paketiću, nego sama njegova sadržina. To je bilo jedno oneobičavanje koje ume jako da osveži svakodnevnicu. Volim kad se smejemo zajedno.

7 Comments

December 14, 2014

Kad su cvetale bukve

Kliknem ja na neki link na fejsu koji me odvede na stranicu jedne fotografkinje. Skrolujem po stranici, gledam, maštovite fotke, gledam i pitam se šta je tu fotošop a šta “stvarno”, i kako je uradila to što je uradila. To je valjda ona strana mene koja i sama fotka pa je zanima tehnički deo. Onda obratim pažnju na propratni tekst, i shvatim da iza svake slike stoji neka priča, ili o tome kako je slika nastala, ili šta slika predstavlja.

Ima jedna fotografija gde dve devojke stoje uronjene do pola u vodu. Na gornjoj, površinskoj strani slike one su prijateljice, a na donjoj polovini slike jedna od devojaka onoj drugoj krišom secka haljinu. Podmuklo, dok se zajedno smeju, pravi štetu koja će tek kasnije postati vidljiva. Da li iz zavisti, osvete, ne znam, slika je takva da svako može da isprojektuje sopstvena osećanja na nju. Svako od nas je prošao tu situaciju, svi smo imali nekog ko je, dok nam se smeškao i laskao, potajno pravio neku štetu, radio iza leđa. Nekada smo i mi bili ta devojka koja secka haljinu onoj drugoj, ali toga ćemo se retko setiti. Mi smo, verovatno, imali razlog, pred sobom smo čisti. Naravno, svako od nas misli da je ređe bio taj koji je seckao a češće onaj kome je seckana haljina – to je ona priča da trn u tuđem oku vidimo, ali balvan u svom ne.

Autorka je sliku nazvala Frenemies i, iako sam htela da je upotrebim u nekom tekstu o prijateljstvu koje to nije, podeliću je već sada sa vama.

Ali nisam o toj slici htela da pišem. Htela sam da pišem o drugoj njenoj fotki koja me podsetila na jednu moju specifičnost, a to je da često ljude i stvari shvatam bukvalno.

Ne bi mi ni palo na pamet da pišem o toj svojoj nemiloj osobini, da nisam upravo pročitala jedan odličan tekst u u kom spisateljica govori o svom neznanju geografije. Ah, kako su me razgalili opisi njenih geografskih promašaja. Razveselilo me i to što eto neko priznaje da ne zna sve, da je čovek od krvi i mesa koji povremeno lupeta, i da se toga ne stidi, ali se time i ne ponosi. Jedan zdrav kritički osvrt na sebe. U ovom vremenu građenja idealnih virtuelnih slika o sebi, tekst je bio pravo osveženje.

Šta bih dala da i ja mogu tako humoresknim tonom lepo da opišem bar nekoliko situacija u kojima se vidi kolika bukva ponekad mogu da budem! Verujem da bi bilo jednako zabavno, ali bojim se da nisam trenutno u raspoloženju da se na račun svojih slabosti šalim. Još uvek se nisam dovoljno distancirala od sebe same.

Dok ne sazrim do stupnja u kom se mogu šaliti na svoj račun, mogu da sa vama podelim svoj poslednji biser :)

Evo, šta vi pomislite kad vidite ovu sliku?

Ah, žena koja je poginula dok je menjala sijalice!, pomislih ja.

I lepo sam odmah zamislila sebe na njenom mestu, kako ležim na isto tako krupnim kvadratnim pločicama u svom predsoblju, belim doduše – pala i slomila se u toku pokušaja menjanja sijalice.

Zamislite moje iznenađenje kad sam ugledala naziv slike:

Ubijena zbog svojih ideja.

Leave a comment

December 13, 2014

Pretpraznične muke

Uhvatilo me praznično raspoloženje, a do Nove godine ima skoro dvadeset dana. Uhvatilo me u sred grada, jedne večeri, naglo kao grip.

Na ulici mi Sem pokazuje jednu svetleću pahulju iznad naših glava, postavljenu između dve zgrade u centru i kaže:

“Viiidi! Počelo je!”

Vesela je kao devojčica. Slika pahulju i kaže značajnim tonom: “U toku je kićenje centra.” Pokazuje mi usput sliku koju je napravila sat-dva ranije ispred Gradske kuće.

Svraćamo u kafić, skidamo jakne i rukavice i naručujemo piće. Tada spazim malu jelku na šanku, pa ukrase na lusterima, pa još jednu jelku u uglu prostorije. Svetlo je prigušeno, ukrasi svetlucaju.

Jao što je leeepo.

Sem priča kako je prošle godine kupila 31. decembra dve jelke sa kompletnom opremom, lampicama i kuglama za male pare kod Kineza. Savetuje me da odem do njih. Kažem da sam bila prošle godine i nisam bila impresionirana izborom. Jedva čekam da odem u onu radnju gde sam prethodne godine kupila one lepe ukrase, ove godine ću opet kupiti samo nekoliko. Jesu skuplji, ali ne mogu se meriti sa ovim kineskim. Svake godine po neki ukras, to mi je dugoročni plan.

Stižem kući ponesena novogodišnjim utiskom, pa se mislim da li da izvučem jelku iz ormara na terasi. Odlučujem da se strpim, neću je valjda sad kititi, nije ni sredina decembra.

Ipak, naredne večeri dok mi Bokica sedi u stanu i igra igricu, vadim polako sve ukrase koje imam, da ih pregledam, i da odlučim kakva će mi jelka biti ove godine, da l’ nobles u dve-tri boje, ili šarena kao u vreme mog detinjstva.

Setim se, gledajući ukrase, sa koliko ljubavi i uzbuđenja sam kitila jelku kad sam bila dete. Ustanem, a jelka unesena u kuću, gola, čeka da je odenem u svečano ruho. Na stolu nevelika kutija u kojoj su ukrasi tokom godine spavali. Dobro se sećam te kutije i ukrasa svakog ponaosob, svaki je za mene bio prava mala dragocenost. Ponekad sam je u toku godine otvarala krišom, uzimala ukrase u ruku i divila se njihovoj lepoti. Iako su zapravo bili skromni, to sada znam, meni su bili prelepi. Nije ih bilo puno, i većinu smo imali oduvek.

Jelka nikada nije dugo ostajala u kući, moji su govorili da joj ne prija toplota, pa bi završila u hladnom predsoblju ili napolju dok ne dođe toplije vreme i zemlja ne omekša. U rano proleće, čim zemlja dozvoli, nalazili bismo mesto za nju i sadili je pažljivo. Da li se jelka primila, pokazalo bi se tek u avgustu. Ako se nije primila, iglice bi poprimile boju rđe i otpale, ostavivši otkriven “skelet” – to je bio znak da joj nema spasa. Od svih jelki koje smo tokom godina posadili, samo dve su preživele do sad. Jedna, koja je tokom godina nadvisila našu kuću, baš se prošle godine počela sušiti. Tepih od požutelih iglica je svud ispod nje.

Ispod ove moje sklopive takođe bude iglica, plastičnih doduše, a može se naći i mačor, polusakriven ispod zelenih grana. Što se mene tiče, on je najlepši ukras, ali ne slušajte me, totalno sam pristrasna kad je on u pitanju. Jedne godine nisam rasklopila jelku do leta, zbog njega.

Uh, samo da izdržim još koji dan da je ne okitim. Prošle godine sam se pošteno umorila sklapajući je i kiteći, podsećam sad sebe kako sam prehlađena, i ne bi trebalo da se dodatno iscrpljujem. Ali joooj, pogled na okićenu jelku bi me sigurno izlečio, i možda kuvano vino s karanfilićima pride :D

Bokica obustavlja igranje i spominje kako je lep Diznilend u ovo vreme, kako izgleda kao iz bajke, da treba odemo tamo jednom pred Novu godinu. Kažem joj da ne moramo u Diznilend, ja bih negde u neki lepo okićeni srednjoevropski grad, Beč na primer, a može i Budimpešta. Da šetam u toplom kaputu i čizmama i divim se ukrasima koji čine da grad izgleda magično, kao iz Hari Potera. Naravno, o dočeku u tako nekom gradu mogu sad samo da sanjam.

Pokazujem joj slike iz Beča od pre neku godinu.

Pa i nije neki kvalitet fotki, razmišljam, ali vidi se kako je lepo.

Kada bih sad otišla s ovim novim, boljim fotoaparatom, mogla bih magiju da sačuvam – zauvek.

Narednu noć naručujem neke namirnice preko neta. Oh, imaju novogodišnje ukrase, baš da vidim šta ima! Skrolujem, skrolujem, ubacim u korpu dva komada, pa gledam dalje. Onda izbacim jedan (ionako več imam dovoljno crvenih, šta će mi crveni kapkejk), malo zatim izbacim i drugi (jeste da mi treba narandžastih, ali nije lepa nijansa – lažem sebe). Onda krenem da u korpu dodajem slatkiše za bratove mališane. Mislim se, svakako ću im praviti paketiće, pa eto makar da počnem sa slatkišima, kesu sa slikom Deda Mraza ili pahuljica kupiću kad dođe vreme, kao i igračke. Na kraju sebi naručim samo onaj sneg u spreju – to će mi dobro doći da naprskam na krovne prozore da se ne vide tragovi prljavih šapica komšijskih mačaka.

Danas mi stiglo sve, osim snega u spreju, pih.

Razmišljam sad, a šta ako u žudnji izgorim, pa kad dođe vreme kićenja, ne osetim nikakvo zadovoljstvo? Znate da se i to dešava, toliko dugo čeznete za nečim – da kad to nešto uradite ili dobijete, zapravo ne uživate u tome kao što biste uživali onda kad ste jako želeli. Prosto, minula vas želja. Džaba onda sve.

Kad tako stvari postavim, sve se razbistri.

Doneta je odluka, sutra kitim jelku, ništa me ne interesuje! Ima da mi od sutra pa nadalje svaki dan bude Nova godina!

Leave a comment

Featured

Socijalno

Sedim na tvrdoj neudobnoj klupi i gledam u sat. Sedam i četrdeset osam, šalteri za nezaposlene još nisu počeli sa radom.

Dosadilo mi više i da gledam ljude oko sebe, i da bacam pogled na šaltere.

Zašto još ne počinju sa radom?!

Vadim telefon i ukucavam u njega utiske. Rezimiram dotadašni dan.

Preporučili su mi da budem ispred bar pola sata pre otvaranja ako mislim da tog dana dođem na red. Stižem oko sedam i stajem na kraj reda koji već uveliko postoji. Za dvadeset minuta mog čekanja ljudi su se gomilali, gurali, i uspeli potpuno da sabiju one koji su prvo došli. Ranoranioci koji su mislili da su nadmudrili ostale tako što su došli prvi sada su priljubljeni uz vrata zgrade, u klinču. Ispred njih hladno muzgavo neljubazno staklo, iza njih besna rulja koja ih zakucava na vrata.

Vrata, koja se otvaraju krilima ka spolja, ne mogu da se otvore. Čovek (obezbeđenje ili portir, u svakom slučaju neko zaposlen tu) na vratima urla na ljude, vređa one najbliže mu, u pokušaju da ih natera da se pomere unazad. Ljudi se malo povlače, tek toliko da se vrata s mukom otvore.

Vrata se otvaraju, masa me gura unutra. Oko mene laktovi, leđa, ramena, stopala i kolena. Osećam nalet adrenalina dok stiskam svoju torbu i borim se da ostanem na nogama. Samo da ne padnem! Samo da ne padnem! Ako padnem, pregaziće me stampedo.

Nakon što smo upali unutra, prvobitno rasuti po holu kao krompiri istrešeni iz džaka, stajemo opet u red. Na pultu u holu kažeš da li si zaposlen ili ne, pa ti daju karton sa brojem za odgovarajući šalter. Gledam u taj kartončić u svojoj ruci, primetim da sam dobila broj za pogrešan šalter. Vratim se da čoveku kažem da mi treba broj za šalter za nezaposlene. Kao iz topa namrgođeno zareža: “Nisi mi dobro rekla!”.

Jeste druškane, mislim se ja, veća je verovatnoća da ja ne znam da li sam zaposlena ili ne, nego da me ti nisi dobro čuo. Ali ne odgovaram mu, samo se osmehnem i uzmem novi broj.

Slušalice stavljam odmah, muzika me odvaja od žamora koji odiše tenzijom. Kakvo je blago muzika!

Ispred mene trinaest ljudi, računam brzo ću stići na red, ima tri šaltera. Ah, naivna ja, evo tek u deset do osam proradiše dva…

Dolazim na šalter deset minuta posle osam. Dok čekam da mi teta šalteruša odradi šta treba posmatram je. Po godinama bi mogla da mi bude majka, lepe pepeljasto plave boje kose, lepi nokti i ruke, sat. Fin opšti utisak. Daje mi overenu knjižicu. Zahvaljujem i uzimam je. Pravim jedan korak kao da ću poći, a onda se okrenem ka njoj:

“Samo još nešto…”

Podizanje glave sa papira i njen pogled podignutih obrva.

“Dopada mi se Vaša boja kose”, rekoh, “i lepo Vam stoji”.

Osmeh joj se razli licem: “Hvala!”

Eto, pomislih vraćajući slušalice na uši, rekla sam šta mislim, a nju je to tako vidno obradovalo. Sad će biti bolje raspoložena za nekog ko je posle mene na redu :)

Taj sledeći neko će možda zbog neočekivane ljubaznosti s one strane šaltera raspoložen izaći odatle, pa će biti ljubazan prema nekom trećem, i tako kao talas, kao domine, od početka ka kraju dana. Neko će možda staviti na jastuk glavu s osmehom.

Odšetah do grada i zbog dobrog vladanja i uspešno obavljenog posla nagradih sebe knjigom o svemiru.

Eh, pravi sam rob potrošačkog društva, svoj osmeh sam kupila još tog jutra u knjižari. Ipak, to me ne brine – dok pijem kafu u bašti obasjanoj suncem, njuškam i listam novu knjigu, uživam u tom prolaznom savršenom trenutku, kada izgleda kao da je sve dobro, i kao da je sve onako kako treba da bude.

3 Comments

Featured

O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku

Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.

Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.

Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.

Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.

Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.

U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.

Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.

Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!

Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.

Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…

Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.

Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.

Srećan ti rodjendan deda!

Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!

6 Comments

November 27, 2014

From: Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo

Pošto sam zaboravila da ponesem nešto za čitanje u busu, pretresem knjige koje imam u pdf-u, da vidim šta ima. To su neke knjige koje mi već sto godina stoje na listi za čitanje, a nikako da dođu na red. Nađem Umeće ljubavi i, pošto ju je baš skoro neko u razgovoru pominjao, uzmem da je čitam.

Evo šta kaže From o zaljubljenosti:

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile usamljene, izolovane, nevoljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto.

Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočarenje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stepenu njihove predjašnje usamljenosti.

O ljubavi:

Da ljubav sadrži brigu, najočitije se ogleda u brizi majke za njeno dete. Nikako nas ne bi mogla uveriti da voli svoje dete ako bismo videli da se ne brine za njega, da propušta da ga hrani, kupa, da mu osigura fizičku udobnost. A nas se dojmi njena ljubav ako vidimo da se brine za dete. Tako je i što se tiče ljubavi za životinje ili cveće. Kad bi nam neka žena rekla da voli cveće a kad bismo videli da ga zaboravlja zalivati, ne bismo verovali u njenu »ljubav« prema cveću. Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo. Gde te aktivne zaokupljenosti nedostaje, nema ljubavi.

O davanju:

U području materijalnog davati znači biti bogat. Nije bogat onaj ko ima mnogo, već onaj ko daje mnogo. Sakupljač koji je uznemiren da nešto ne izgubi jeste, izraženo rečnikom psihologije, siromašan, osiromašen čovjek — bez obzira koliko ima. Bogat je svako ko je sposoban da daje. On doživljava sebe kao onoga koji može od sebe preneti drugima: Jedino čovek lišen svega što ne spada u puko preživljavanje ne bi bio sposoban da uživa u činu davanja materijalnih dobara.

Pojma nisam imala da je From takva laganica, da o važnim stvarima piše tako jednostavno i pitko. Ne znam ni sama otkud mi taj utisak, ali uvek mi je on zvučao kao neki smarač. Nasuprot mom pogrešnom predubedjenju knjiga mi je jako prijala, te je privedoh kraju sve čitajući dok smo čekali na granici.
Iznenadilo me je koliko je “aktuelan”, u smislu da stvari kojima se bavi su i dalje aktuelni problemi društva i pojedinaca, kao da je knjigu napisao juče.

Dobar je From, treba poslušati šta ima da kaže. Što se mene tiče, definitivno tražim još nešto njegovo da pročitam.

Za početak, evo meni i vama malog privjua jedne njegove knjige čiji je već i sam naslov fenomenalan – Anatomija ljudske destruktivnosti.

http://kljucnekosti.wordpress.com/2014/11/18/e-fromm-narcisoidnost-vode/

Leave a comment

November 21, 2014

Da li je ćutanje baš uvek zlato?

Izuzetno sam besna. Evo već nekoliko sati mi je želudac zgrčen kao čvarak, od muke i nervoze koju ne mogu da izbacim. Nema mi druge, pisati moram.

Večeras je, dok smo sedeli pored fontane, do mog društva došao jedan mio pas. Njuškao nas je i mazio se, bio je stvarno pitom i dobar. Moj drugar (u daljem tekstu Pera) je izjavio kako razmišlja da ga gurne u fontanu. Na pamet mi nije palo da je ozbiljan. Čovek ima skoro 30 godina.

Nakon minut milovanja psa, iznenada ga je gurnuo u fontanu. Napolju je hladno (mi smo u jaknama), u fontani još hladnije. Pas panično pokušava da izadje iz fontane ali klizi i zidovi su previsoki za njega. Potpuno je mokar i van sebe. Neki momak priskače i vadi ga, iako je i Pera na moj zahtev krenuo da ga izvadi. Pas beži dok za njm ostaje trag vode. Ostala sam u šoku.

– Zašto si to uradio?! – pitam ga zaprepašćeno.

– Ma nije to ništa – kaže on.

– Kako nije ništa, zašto si to uradio sirotom psu, jbt, vidiš kako je hladno.

– Ma šta hladno, nije njemu hladno.

– Jesi ti normalan, i da nije hladno gde ćeš gurnuti psa u fontanu?

– Ma daj šta ti znaš, ja VOLIM pse.

– Ako ih voliš zašto si to uradio?!!

– Ja sam sa psima proveo više vremena nego ti, znam ja kako sa njima, znam ja šta oni vole.

– Hoćeš da kažeš da je psu ovo prijalo? Jbt, je l’ vidiš kako je hladno, a i da je leto, zašto bi uradio takvu stvar?

– Ali ja volim pse, ja bih sad njega osušio peškirom i odveo kući da spavam s njim u krevetu. (???)

Ubacuje se Perin drugar, koji je do tada ćutao:

– Ma šta se sekiraš za psa, neće njemu biti ništa, voli on to, to je ulični pas.

– Hoćeš da kažeš da bi ti baš voleo evo sad da te neko gurne u fontanu i da moraš da budeš napolju na hladnoći u mokroj garderobi na tebi dok se ne osuši sama od sebe?

– Ma ti si stvarno jako osetljiva.

– Izvini, to nije tvoj problem, da li sam ja osetljiva. (i pomislih, i koji si ti k…c da procenjuješ da li sam ja osetljiva, prvi put me u životu vidiš)

Znači, nije problem u njima, problem je u meni što sam ja OSETLJIVA.

Diskusija je dalje krenula u više besmislenih pravaca (na primer, kako ja mogu da budem sigurna u to da bacanje u vodu psu nije prijalo), pa sam je prekinula tako što sam najavila svoj odlazak sa mesta dešavanja da bih mogla negde na miru da se saberem. Od momenta kad je pas bio bačen u vodu zaboleo me je stomak i nije prestajao, a srce mi je lupalo kao da je lično meni život u opasnosti. Razgovor nije doprinosio smirivanju.

Zašto sve ovo pišem?

Prvo, već danima razmišljam o svim onim zlim komentarima koje čitam na netu (počevši od onih tipa: “Ma nek je silovana, bolje nije ni zaslužila”, pa do onih upućenih mom poznaniku, članu jednog benda : “Svirate 15 godina i ništa niste uradili, vas niko ne sluša, prestanite da svirate!” ) Ni sanjala nisam da ima toliko zlobe, ludila, zatucanosti i gluposti na ovom svetu. Ali uvek misliš: Ma to su neki drugi ljudi, sreća pa sam se okružila ok ljudima. I kad čitaš o zlostavljačima životinja, i zlostavljačima ljudi, i raznim kretenizmima koje ljudi čine, uvek misliš da su to neki drugi ljudi. Istna je da su monstrumi medju nama. Na to me je podsetio članak jedne devojke koja napisa pre neki dan: ti komentari nad kojim se zgražavamo, to su naši prijatelji, momci, braća, očevi, komšinice s kojima pijemo kafu i prodavačice sa kojima ćaskamo. Valjda me je i zato potresao ovaj slučaj sa psom, ovaj momak je bio jedan od onih “normalnih” (kao onaj “normalan” što (ups!) zadavi zimus svoju bivšu devojku).

Drugo, pročitah danas status moje prijateljice s fejsa:

We must always take sides. Neutrality helps the oppressor, never the victim. Silence encourages the tormentor – never the tormented. (Elie Wiesel)

To mi je bacilo novu sliku na stvari. Nisam nekakav aktivistički tip i ne ulazim u fajtove. Ali zaista, ako ćutimo i gledamo svoja posla, da li je to zaista neutralnost, ili je ipak pomaganje onom ko čini zlo? Prećutkivanjem mi odobravamo.

Više neću ćutati.

I odbaciću sve osobe u svom životu koje se ne ponašaju kao ljudi, bez obzira što ih volim, ili što su moji. Bar toliku sankciju mogu da im udarim.

Leave a comment

November 12, 2014

Kada nestane struje

Kada sam bila dete, dešavalo se dosta često, za vreme nekog nevremena, ili malo veće kišurine, da nestane struje. Seoski problemi. Ne znam da li je tako bilo u svim manjim mestima, ali tako je bilo kod nas. Zajedno sa strujom nestajalo je i vode, jer su se gasile pumpe za vodu. Nemaš struje, nemaš vode, noć je – niko normalan se ne bi radovao ovoj situaciji. Osim mene. O kako sam bila srećna tad! To je bilo jedino vreme kada se moja porodica okupljala i razgovarala.

Kod nas nije postojala institucija porodičnog ručka, svako je jeo kad stigne u trčanju za svojim planovima, pa čak ni to vreme nije postojalo za razgovore. Kako su se ostali ukućani smejali mojim uzvicima sreće kad nestane struje, a meni ništa nije bilo lepše nego kad mi, okupljeni oko sveće kao oko toplog ognjišta, sedimo i raspredamo o prohujalim vremenima, dok se iščudjavamo glasnom dobovanju kiše i osluškujemo zavijanje vetra.

Sećam se, prostorija osvetljena tako slabašno da su ćoškovi još uvek u mraku a senke nam igraju po licima, sedim šćućurena pored mame ili tate i slušam priče o njihovom detinjstvu, dedine priče iz rata, o tome kako su se baba i deda upoznali, o braćinim ludorijama koje su se dešavale daleko pre mog rodjenja. Kakav osećaj topline i povezanosti, nas medjusobno, i nas nekad i sad.

Kako se uopšte setih tih prelepih večeri? Valjda me pokrenulo nešto što sam videla na fejsu, naravno. Znam i šta, sad ću da nadjem da postavim.

Nadjoh! Evo ga:

U poslednje vreme primećujem da ljudi baš puno pričaju o nekakvoj otudjenosti zbog mobilnih telefona, kompjutera, ali moj je utisak da je otudjenost postojala mnogo pre sve te tehnike. I ranije su ljudi nalazili načina da se zatvore u svoje svetove. Kada se samo setim svih začaranih buljenja u televizor koje sam imala prilike da vidim kada kod nekog svratim. Čitave porodice pretvorene u zombije.

Kod nas u kući nije bilo tako, nismo imali pristup televizoru, osim ako u programu vidimo da ima nešto baš za nas, decu. Menjanje kanala u nedogled ili lenjo buljenje u jednu tačku dok kao gledaš tv kod nas nije postojalo, mama je imala stav prema televizoru i, o da, nije se libila da ga iznese.

Zato smo gutali knjige. Neselektivno, sve do čega smo mogli doći. Prvo pročitaš skoro sve iz svoje kućne biblioteke, pa predješ na komšijsku. U kući sam ili čitala, ili crtala, u svakom slučaju aktivnosti koje radiš sam, bez upliva drugih ljudi. Bez obzira što kod nas nije bilo fanatičnog buljenja u tv, otudjenost je takodje postojala, da nije, pa ne bih se toliko radovala tom nestanku struje.

S druge strane, sećam se kako smo u sedmom i osmom razredu nas nekoliko bliskih drugarica razmenjivale pisma. Iako smo skoro sve išle u isti razred i vidjale se svakodnevno, iako je postojao telefon, gotovo svaki dan smo jedne drugima pisale pisamca ili pisma. Predavale smo ih jedna drugoj kad se vidimo u školi. Nekima koji si znali za taj naš običaj to je izgledalo neobično, ali mora biti da su postojale potrebe za komunikacijom koje su na taj način zadovoljavane. Nije to šala, svaki dan toliko pisati. Sada bismo verovatno visile na fejsu po ceo dan, i isto tako pisale, pisale, pisale…

Prijatelji su i onda, kao i sada, popunjavali emocionalne praznine koje porodica nije uspevala da ispuni.

Dopadaju mi se nove tehnologije, olakšavaju sve ono što smo svakako kao deca radili. Naravno, ne postoji ni jedna stvar koja nema negativne strane, ali nisu smartfoni ajfoni i ostala čuda kriva za otudjenost. Ona je samo čine vidljivijom. Suština je ostala ista. Jesmo otudjeni. Imamo potrebu za komunikacijom da bismo se te otudjenosti otresli.
Stoga posežemo za onim što nam je dostupno: telefonima, kompjuterima. Ne znam stvarno šta je tu toliko šokantno, pa se iščudjavate svaki dan.

Leave a comment

Category: Pisanija

Featured

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Featured

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Featured

Share this:

Like this:

Featured

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: