Iv Sovica

Category: Reakcije

Štucanje

deda

Pogledah sinoć jedan mađarski film, Štucanje, od režisera višepoznate Taksidermije. Maltene sam se uzalud mučila da nađem prevod, film nema ni jedan jedini dijalog (niti mu treba). Jedino na početku stoji objašnjenje o događajima u njemu, i ono je bilo stvarno važno da bih uhvatila nit.

Iako radnja filma izgleda kao da se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka, zapravo je priča o nečemu što se dešavalo posle Prvog svetskog rata.

Naime, u jednom mađarskom selu kraj Tise postojala je žena koja je izdvajala arsenik iz vode (negde sam našla da je u vodi iskuvavala one lepljive trake za muve, koje su sadržavale arsenik) i prodavala ga meštanima, koji su ga koristili za trovanje nepoželjnih članova porodice.

Žena se zvala Julija. U selo je došla 1911., muža nije imala, odnosno nije se znalo gde je.

U selu bez lekara Julija je spontano preuzela njegovu ulogu, imala je očigledno dovoljno znanja iz hemije i narodne medicine za vršenje abortusa, bila je nekoliko puta i zatvarana zbog toga. Ipak, iako je imala posla sa zakonom trovanja su verovatno dugo ostala pod tepihom jer je imala rođaka sveštenika koji je potpisivao izveštaje o smrtima.

Stradali su uglavnom muževi nasilnici, alkoholičari, neradnici, a bilo je i slučajnih trovanja. Izveštaji se ne slažu o broju nastradalih, Vikipedija spominje oko tristo ubistava. Ubistva su se dešavala od kraja Prvog svetskog rata pa do 1929., kada su zbog sumnji tela ekshumirana i pronađen arsenik u njima.

Guglanjem saznadoh da je onaj iz priče dobropoznati mišomor ustvari arsenik, te sam iščitala simptome akutnog i hroničnog trovanja. Ljudi u filmu kašljucaju, u krupnom kadru na momente je prikazana plavičasta boja kože, ne bih to znala protumačiti bez prethodnog malog upoznavanja sa arsenikom.

U filmu dijaloga nema, ali zvukova ima, raznih zvukova koji dočaravaju dešavanja i stanja, film je sve samo ne nem. Od mukanja, blejanja, klaparanja točkova bicikla, škripanja vrata, zveckanja posuđa, zujanja insekata, brujanja traktora, do zvuka krticinog kopanja i udaranja motikom u zemlju…

deda ispred kuće

Na samom početku vidimo dedu koji izlazi iz jedne od onih zemljanih kuća, kakvih smo i mi imali na selima pregršt. Kuća je prekrivena slamnatim krovom, najlonima zaštićenim od prokišnjavanja. Deda jednom rukom zatvara vrata, i vidimo zarđalu šarku i staru pocrnelu kvaku na drvenim vratima. Vrata su ona trošna s vidljivim čvorovima na drvetu, podsećaju na mnoga seoska vrata na starim kućama koje sam viđala kao dete. U drugoj starac ruci drži štap za hodanje i kanticu za mleko, onu neku metalnu, sličnu kantici kakvu smo i mi imali nekada, dok smo donosili svaki dan mleko od žene koja je držala krave.

kantica

Deda je obučen u iznošene stvari zemljanih tonova, ima pitomo bezubo lice i štuca.

Kraj dede prolazi čovek koji tera krmka negde u komšiluk na parenje, životinja ide polako, a on za njom sve sa štapom. Dok se svinje pare, kamera prati čoveka i ženu, vlasnicu krmače, kako stoje jedno kraj drugog i zadovoljno se smeškaju – biće prasića i mesa dogodine.

Kamera zatim izoštrava prostor iza njih, gde u nekakvoj letnjoj kuhinji starija žena u crnom, sa naočarima debelih crnih okviria, nešto bućka i presipa u bočice. Prisetim se da su je prikazali u nekoj prethodnoj sceni kako bere đurđevak na livadi, setim se da i za njega kažu da je otrovan. Svi detalji u prostoru oko žene su mi poznati, šarena mušema na stolu, plehano posuđe, malo olupani lončić, u filmu sve izgleda onako kako ja pamtim selo kod nas, osamdesetih.

Gledajući živote malih običnih ljudi kakvi smo i mi sami, prosto je neverovatno videti da, dok teče najobičnija svakodnevnica, u pozadini se dešavaju ta strašna trovanja. Ljudi koji jako liče na ljude koje poznajemo rade seoske i kućne poslove, rade na njivi, pecaju, vrcaju med, ali kroz kratke scene se uvek provlači neka zloslutna bočica u fioci, žena koja od druge žene kupuje zamotuljak i plaća joj pozamašan iznos, ili neki iznenadni pad u sred šetnje i sahrana nakon toga. Sanduk se do groblja odvozi na nekom traktorčetu.

sahrana

Baba, koja liči na mnoge babe iz mog komšiluka, sprema ručak za ukućane, porodica je za stolom. U kuhinji pravi neku paštetu/kašicu za svog muža, u koju sipne i par kapi čarobne tečnosti iz male staklene bočice. Kasnije, u dvorištu, devojčica, njena unuka, iz te posude skuplja ostatke i daje maci, a i sama lizne malo da proba. Scenu umiruće mace sam premotala.

Tokom filma pratimo nekoliko likova od kojih neki umiru, ali i pandura koji počinje da sumnja. Pandur vozi neko terensko vozilo koje me jako podseća na staru Jugoslaviju – radnja bi kompletno mogla da se odvija u Vojvodini.

Postoji nekoliko priča koje govore o tome kako je počelo da se sumnja da se u selu nešto dešava. Meni se najviše dopala ona koja kaže da je u redakciju lokalnih novina stiglo nepotpisano pismo koje govori o ubistvima. U pismu se optužuje jedna osoba, ona kasnije pri ispitivanju upire prstom u drugu, koja na ispitivanju odaje još jednu, a ta još jednu, dok se karte potpuno ne otvore.

Suđenje koje se potom odvijalo nazvano je u ondašnjim novinama suđenjem veka. Optuženo je nekoliko desetina ljudi. Svi koji su osuđeni su dobili višegodišnje kazne zatvora, a dve osobe su osuđene na smrtnu kaznu.

New Picture (12)

Muzika kao štit

image


Kad sam kretala na koncert prebirala sam stvari koje ću poneti. Uvek gledam da ponesem što manje stvari, jer mrzim kad mi od torbe otpada rame, a opet, što sam starija sve više mi stvari treba.

To je ona stara priča: kad imaš 14 godina samo staviš ono malo para u džep od farmerica i to je to, sa 17 ti već treba minijaturna torbica tek da stane kutija cigara, upaljač i ruž (novac i dalje u zadnjem džepu). Sa dvadeset su tu već naočari za sunce ako je sunce, kišobran ako je kiša, ruž, labelo, ključevi, novčanik. Vremenom se prikradu i papirne ili vlažne maramice, a kod fanatika poput mene može se naći i konac za zube (za slučaj da klopam negde napolju), veštačke suze, kutija za sočiva (ako me sočiva počnu žuljati da mogu da ih skinem) – stvarčice bukvalno za sve što bi me moglo zadesiti :) Naravno tu je i telefon, u mojoj torbi od dvadesete otprilike, on je najvažniji od svih pobrojanih stvari.

Ustvari skoro pa najvažniji.

Ima jedna mala stvar koja je jednako važna – njegovo visočanstvo mp3 plejer.

Od drugog osnovne sam uglavnom imala neku spravicu za slušanje muzike, ali nije oduvek bio mp3 plejer. Evolucija je išla prirodnim tokom. Vokmen, pa cd plejer, pa mp3. Ne koristim telefon za slušanje muzike jer on nema dovoljno memorije da primi sve albume. Volim da imam sve uz sebe, jer nikad ne znam šta će mi se slušati.

Muzika mi je užasno bitna, popravlja mi raspoloženje i daje potpuno drugu dimenziju stvarnosti, ali postoji još jedan razlog zbog kog je uvek tu taj mp3 plejer.

On je moj štit.

Danas sam putovala na koncert s Marijom, znala sam da ću imati s kim da pričam usput, pa sam se mislila da li da ga ostavim kod kuće. Vagala sam kratko, ali zdrav razum mi je rekao da ga ipak ponesem…

Nakon baš lepe opuštene večeri i koncerta Apocalyptice ukrcavamo se u bus kojim smo i došle, to je organizovan prevoz iz Novog Sada. Malo smo usput pokisle ali srećne ulazimo u bus. Neko je već na našim sedištima pa mi sedamo na neko drugo mesto, ne znajući da zapravo sedamo ispred dva kretena.
To su ljudi koji su bili isto na koncertu, ali nekog sasvim drugog benda, mi ih ne poznajemo. Već nakon dva minuta sedenja ispred njih počeo je stomak da mi se prevrće od bljuvotina koje su pričali.

U jednom trenutku jedan od njih je postao baš jako neprijatan, u svojim mizoginim komentarima aludirao nešto i na nas dve. Baš me uznemirio, iako ničim nisam pokazala to.
Razmišljala sam kako da rešim situaciju. Treba putovati s njima za vratom narednih sat, sat i po. Ako pitam vođu puta da nas prebaci negde napred, to bi značilo da neko mora ustati da nam ustupi mesto. U busu bi nastalo komešanje, pijani lik bi se možda totalno razjario i možda bih samo situaciju napravila gorom. Šta mogu da uradim? Da se svađam? Ne treba se svađati s pijanim ljudima. Da im odgovorim nešto? Koji smisao? Pa oni i žele samo pažnju. Čak su i tolike kukavice da se ne obraćaju direktno, nego onako, komentarišu kao za sebe, ali dovoljno glasno da budu sigurni da mi čujemo.

Marija kaže da će da spava, ignorisaće ih, a ja onda lepo izvadim slušalice, stavim ih na uši, pustim muziku, malo pojačam taman da ne čujem njihove odbojne pijane glasove, i isključim se. Kao da sam ga gumicom obrisala. I mir.

I tako zapravo ceo život.

Smara me muzika negde, stavim slušalice i pustim svoju.

Smara me taksista, ja stavim slušalice.

Idem u kupovinu i neću da me zaustavljaju promoterke, stavim slušalice.

Glupan iza mene laprda i priča grozote, stavim slušalice.

Muzika kao bedem.

Ako te neko napada samo verbalno, ne moraš da mu pridaješ pažnju, dovoljno je da mu isključiš ton.

Živele slušalice! Živela muzika! Ne samo da je donosilac velike radosti i uživanja, već je jedna savršena ograda koja te brani od svega.

Ubrzo me je muzika smirila, uzela sam telefon da kuckam o ovom neprijatnom iskustvu, taman da ga pretvorim u priču za blog. U busu se svetlo ugasilo, Marija je zadremala, a utihnuli su i smarači iza nas.
Sve je nekako došlo na svoje mesto.

Ne treba kesa

image

Nekada sam u prodavnicama uzimala kese, kad smo M i ja tek počeli da svijamo gnezdo – mislila sam da ću im naći svrhu. Slagala sam ih prvo u jednu kesu u špajzu, pa one lepše u fioku, pa odvajala velike i male. One najobičnije koristila sam za smeće. Kada je kesa u špajzu zamenjena većom, a fioka se napunila, shvatila sam da ne proizvodim toliko smeća koliko dobijam kesa. Taman tad sam dobila od drugara tri reklamne platnene kese (pa još crne!), i rešila da mi jedna od njih uvek bude u torbi. Podsetila sam sebe na moju mamu.
Ona oduvek imala u torbi jedan “novčanik”, koji kad se otvori, iz njega se, poput padobrana, raširi platnena kesa.
Od nje sam dobila prve poduke o čuvanju okoline. Naravno, nije nekakav ekološki fanatik, samo radi onoliko koliko je u njenoj moći. Ne samo što ona sama ne baca smeće okolo, nego je i ljude oko sebe naučila da ne rade to. Uvek sam se pitala kako joj se dâ da ide oko kuće i skuplja smeće koje su drugi ljudi ostavili iza sebe. Papiri od sladoleda, kese, omoti od žvaka… Ne mrzi je, stavi rukavice, izađe napolje i pokupi. Nikada je nisam čula da se ljuti na te ljude (kao što ja umem da se naljutim na bacače smeća), jednostavno uradi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Sada kad ne može više to da radi, zamoli mene da uradim umesto nje. Ne odustaje :)

Juče sam otišla u prodavnicu, a u rancu mi naravno platnena kesa. Ispred prodavnice na policama voće i povrće. Uzela sam dve banane, dve narandže i upakovani paradajz koji se ne meri. Ušla u prodavnicu držeći sve to u rukama, prilazeći vagi za merenje. Kad sam bila na metar od vage, prodavačica koja je bila tu iskolači oči na mene i prodera se: “A kese?! Gde su kese?! Zašto nisi uzela kese?! KAKAV JE TO NAČIN!”. Ton je bio toliko neprijatan i arogantan da sam odgovorila samo:
“Ja ne koristim kese.”
To sam rekla smireno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Ja ne koristim kese.

Pošto u džepu od torbe skoro uvek imam neku od tih svojih platnenih kesa, kao papagaj svaki dan ponavljam: “Ne treba kesa.”
U početku sam se trudila da svima objasnim zašto neću kesu, bukvalno sam se pravdala, a onda sam na fejsu videla stranicu koja se zove jednostavno: Ne treba kesa. Odmah sam prisvojila tu jednostavnu rečenicu, i manula se pravdanja. Samo se osmehnem i izgovorim to.

Ovi iz komšiluka već znaju, ali sa ostalim prodavcima se bukvalno moram ubeđivati.

Često mi kažu: “Ali besplatne su!”

Na to odgovorim: “To mi je nebitno.”

O ljudi moji, govno da vam daju i kažu besplatno je, da li biste ga uzeli?!

Ko je tu lud?

image


Pismo od Jane

image

Da l’ od vrućine il čega, izgleda da mi je fitilj danas kraći no obično. Tokom jednog spontanog sporednog razgovora M me je uspeo sasvim fino iznervirati, nakon toga on je naravno zaspao, a ja ostala da se nerviram. Pomislila sam da mu napišem pismo, umesto da se raspravljam sa njim. Pismo ne bi izazivalo defanzivne reakcije, ako bi bilo dobro sročeno možda bi pogodilo cilj. Ne znam ni otkud mi ta ideja, valjda mi dosadilo da oboje govorimo u isto vreme i umesto razgovora vodimo monologe, braneći se.

Prisetila sam se kako sam u srednjoj školi pisala svom tadašnjem momku pisma. Umesto da se svađam i raspravljam, ja mu lepo napišem sve što me muči (al onako, bez namere da njega isprovociram, samo mi je bio cilj da me razume), pa mu “pošaljem” po nekom od zajedničkih prijatelja, ili mu ostavim u kafiću gde smo oboje dolazili (konobar mu preda – živeli konobari!). Onda on to može da pročita nekoliko puta ako treba i da na miru razmisli o pročitanom pre nego što mi se javi.

Čak sam i M-u na početku pisala neka pisma, eno ih u stanu kod njegovih, nadam se da ih se niko nikada neće dokopati, ubila bi me sramota. Malo je besmisleno pisati nekom s kim živiš, zar ne? Ili nije? Ležim i dvoumim se neko vreme, a nervoza raste. Rešim da odem do prodavnice: em ću da kupim šta treba za ručak, biću korisna i skuvaću nešto, em ću proluftirati glavu.

Na povrtaku iz prodavnice zastanem kraj sandučeta i otvorim ga, ne očekujući ništa osim reklama (računi već svi pristigli). Među papirima koverta, adresirana na mene. Na poleđini piše da mi šalje Jana, puno ime i prezime, adresa. Marka i pečat. Reko’ Šta je ovo, što marka i pečat, minut hoda od nje do mene – što nije samo ubacila u sanduče?

Ma garant je nešto iz Herbalajfa, pošto je ona nekad mene učlanila, pa možda stigao neki papir koji mi je htela dostaviti, al opet, što pečat i marka, mogla mi je jednostavno dati, ubaciti u prolazu.

Gledam kovertu u liftu, okrećem je prema svetlosti da vidim vidi li se sadržaj – ne vidi se. Dok sam stigla gore već sam izgorela od radoznalosti. Pažljivo je otvorim da ne oštetim unutrašnjost, a u žutoj koverti, žuti papir, A4, ispisan rukom. Obe strane. Bokte! Stojim tako u kuhinji i čitam to pismo, i ne mogu da se ne osmehujem.

Jana piše kako se nekad dopisivala sa sadašnjim mužem dok je bio u vojsci, i kako je željno iščekivala pisma, piše tako lepo da zamišljam njega u vojsci u Podgorici kako nosi sa sobom papir i olovku jer nigde u gradu nije uspeo da nađe internet da joj pošalje mejl (počeci internet ere), a zamišljam i nju kako grozničavo silazi tri puta dnevno do sandučeta da proveri ima li pisma.

Sa Janom mi ovih dana telepatija opasno radi. Danas sam se setila pisanja braći u vojsci, i kako su me zezali da mi pisma liče na crne hronike. Pošto sam bila peti ili šesti osnovne, i nikad do tad nisam pisala pisma, niti me je ko podučavao kako se pisma pišu, pisala sam ono što sam mislila da bi ih moglo zanimati, ili šta se dešava u selu. Tako se u jednom pismu moglo naći i obaveštenje da se neko ubio, obesio, sve sa deteljima koje sam čula od starijih, ali i opis kako je mačka povukla stolnjak, srušila sve sa stola i prosula kafu po nameštaju i tepihu.

Mislila sam i o tome kako želim da nabavim onu tablu od plute za zid, da mogu da držim razglednice koje mi šalju dragi ljudi (jer mi smo staromodni pomalo, i dalje šaljemo razglednice), i kako bih je držala u kuhinji, najtoplijem mestu u kući.

Da imam tablu od plute sad bih priheftala i to Janino pismo, da mi stoji na zidu poput velikog žutog leptira.

Da me greje poput sunca :)

ŠINE ili Znate li gde vam je dete?

imagePre neku godinu na Sajmu Jarmu knjiga kupila sam poslednju zbirku pesama Milene Marković, kao poklon za Dragojlu, ali naravno pročitah je pre nego što sam joj je dostavila.

Njena poezija je toliko sirova, toliko jaka, autentična, da mi se stomak prevrne svaki put od muke tokom čitanja. Nema kod nje šminke, nikakvog ulepšavanja. Ako je beda, onda je beda, ako je beznađe, onda je beznađe, očaj je sa velikim O. Pogledaj istini u oči ili baci knjigu i pusti da je prekrije prašina.

Milenu mi je otkrila Dragojla, a vodila me je i na dve predstave rađene po njenim tekstovima. Obe su baš su jak utisak ostavile na mene. Kada videh na fejsu događaj: Šine, Milena Marković, znala sam da moram otići i pogledati i ovu.

Svidela mi se ideja da se održava negde napolju, na neuobičajenom mestu, školskom igralištu, setila sam se odmah opisa predstave Nebeski odred koja je letos izvedena u Kraljevu u nekoj napuštenoj zgradi, pa su gledaoci imali utisak da su oni lično u Aušvicu. Nakon streljanja kom su prisustvovali, zaobilazili su tela mrtvih ljudi dok su ulazili u zgradu, osećaj je bio jeziv. Pravi 3D.
Možda školsko igralište baš dâ predstavi nešto što nikad ne bi mogla kamerna scena.

Pozvah i M u pozorište, pretpostavila sam da će predstava biti dobra, ako ništa drugo, bar to oneobičavanje pomoću mesta održavanja urezaće nam je u sećanje.

Veče je, stižemo u Nikolajevsku portu, preuzimamo karte rezervisane preko mejla. Devojke nas upućuju da idemo desno, nekom stazicom, kažu: “Idite tamo u mrak, na kraju stazice videćete reflektore, ili ih nećete videti, od blještanja”. Hodamo polako da se ne spotaknemo, uskoro od reflektora ne vidimo ni stazicu ni ljude koje čujemo da su tu, zaslepljeni smo skroz. Stižemo na teren, pregrađen na pola. Srećem jednu simpatičnu poznanicu, koja mi u startu ulepša veče (znate one ljude koje kad vidite prosto vam drago, iako niste bliski, neka dobra energija postoji).

Predstava počinje, i isprva sam fascinirana mladim talentovanim glumcima. Doduše malo se štrecnem kad god se neko od njih prodere i izrekne neku gadost, psovku, ali se naposletku naviknem. Iako mi predstava drži pažnju, kako vreme odmiče postaje mi sve hladnije, postaje neprijatno hladno. Na trenutak primetim da je hladnoća malo uminula, a nakon meškoljenja iza mojih leđa shvatim da je neki mali pas sklupčan pored mene, i on pomalo drhti od zime. Njegova vlasnica sedi iza mene, i ja joj nekako signaliziram da volim što je pored mene – uzajamno se grejemo. Za to vreme glumci polugoli i bosi hodaju po onoj betončini, i ne mogu da im se ne divim, ja bih odustala, rekla bih: neću bosa na ‘ladan beton, jeste normalni, nek propadne predstava i sve, ja svoje jajnike ne dam! Zato ja nisam glumica nego nezaposlena vaspitačica.

Ovako pišem Dragojli posle u mejlu:

“Šine su tako tipična Milena Marković, sleng, način govora, igre reči, stihovi koji se nižu kao asocijacije, uvrnut humor. Na primer, poslednja scena, ona (Rupica) i on (Veseli) na ljuljašci u raju razgovaraju.
Prvo konstatuju da je ok u raju, mirno, samo smara što ne mogu sa skinu uopšte te osmehe s lica, kao da su im nalepljeni.
U prethodnim scenama je bilo rata, silovanja Rupice od strane jednog od junaka, Rupicinog prisjećanja kako je jednog ljeta u Bgu srela dečka svog života (njega, Veselog, koji godinama kasnije je na ratištu pokušao da je sačuva od grupnog silovanja).
Pita ga ona tu u raju: Pa zašto mi se nikada nisi javio? On kaže: Imala si dlačice na nogama i male šumice ispod pazuha, još si bila klinka… I gulila ti se koža na ledjima…
A ona kaže: A mom bratu su gulili kožu SA ledja. I onda krenu u histeričan smeh i ljuljanje.
Glumci su mladi i jaaako dobri, odavno me glumci nisu tako oduševili. Jako su dobro dočarali sve te sjebane likove.
Izabrali su super scenu, školsko igralište, kaže mi Acka da je predstava bolja tu nego na kamernoj sceni.
A inače, tokom cele predstave jedan klinac je stajao na zidu s one strane žice i slušao, on je sigurno iz neke od okolnih zgrada, ne verujem da ima više od 10-11 godina, i sve vreme sam mislila o tome kako li on doživljava sve to što gleda. Blago je reći da je predstava neprimerena tako mladom mozgu.

image
Psovke, jezik ne može biti gori zaista, duvanje, scene nasilnog seksa, klinka koja puši matorcu pa se obesi nakon toga, silovanje, tuče, ubistvo. Zgrožena sam pri pomisli šta li to dete ima u glavi nakon predstave.

Prisustvo deteta me dekoncentrisalo, kad god je neka mučna scena od koje se i sama lecnem, pogledam gore, vidim njega kako neumorno stoji držeći se za žicu, zuri i upija, osećaj nelagode mi se udesetostruči.

Takođe sam se sve vreme pitala gde su tom detetu roditelji, razumem čak i da se nekako gonjeno radoznalošću iskralo i popelo na zid da vidi šta se dešava u susednom dvorištu, ali da li je moguće da ga niko nije potražio u toku dva sata (koliko je predstava trajala).

Bilo je tu do samog kraja.

Mi zbrisašmo s igrališta posle trećeg aplauza. M je oduševljen, kaže dok smo odlazili: “Pa je l’ moguće da ovo košta samo 400 dinara, treba da košta 5000! (tako diplomirani ekonomista rejtuje odgledano delo)
“Ma, koliko god da zarade, bojim se da će sve dati za lekove, limun i čaj.” (diplomirani hipohondar, odnosno ja)

Danas prepričavajući utiske s predstave ne propustih da Jani spomenem klinca na zidu.
Kaže ona: “Kako je moguće da ga niko nije tražio, pa predstava je trajala od 9 do 11?!”
Dodaje: “Kad sam studirala u Beogradu i slušala radio dok sam učila, povremeno su prekidali pesme sa rečenicom:
Znate li gde vam je dete?
Samo to. I onda se muzika nastavljala. Nije loše podsetiti roditelje da pogledaju gde im je dete, ako se već sami ne sete.”
Odlična ideja, ali mora li roditeljima neko govoriti da misle o tome?
“Grozno je kad su deca zanemarena”, rekoh, pa se prisetih: “Juče sam prošla pored žene koja je je pričajući sa drugôm rekla čuvenu rečenicu (koja se odnosila na ćerku koja je stajala kraj njih) MA SAMO NEK JE ONA ŽIVA I ZDRAVA, sve tapšući ćerku po ramenu.”

Koliko nemara krije ta jedna rečenica. Kad god ne uspeš da vaspitaš dete, uvek možeš da kažeš: Samo nek je živo i zdravo! Kakvo vrhunsko samozavaravanje! Tako su verovatno i roditelji nesrećnih likova iz Šina govorili.

Ni oni nisu znali gde su im deca.

Za stolom sa Anoreksinom Bulimić

treatment_for_bulimia

Nisam sigurna zašto je to tako, ali oduvek mi je smetalo kada se osoba sa kojom razgovaram neprestano iščudjava. Pri tom ne mislim na onu pozitivnu, dečiju začudjenost nad svime, nego na otvoreno, nametljivo iščudjavanje nečijem ponašanju. Znate one: “jao, kako možeš ovo, jao kako možeš ono, jao kako ti to tako…” osobe. Teraju te da se pravdaš, da se osećaš neadekvatno, nenormalno, u svakom slučaju neprijatne su, i kako god reagovao, neprijatnost se neće smanjiti.

Smatrala sam takve osobe:

a) glupim

b) socijalno neinteligentnim

c) najobičnijim malograđanima

Najčešće su kombinacija sva tri. Juče sam shvatila da postoji i četvrta kategorija.

Sedimo u bašti gde često izlazimo vikendom, i grickamo ulov koji smo upravo donele iz prodavnice. Društvo je izglasalo da se donesu: čips, ljuti čips, slani kikiriki, štapići sa kikirikijem. Taman kad smo nasrnuli, za naš sto je sela jedna poznanica. Samo se ušunjala i sela medju nas, nepozvana. Nastalo je guranje na toj klupici, pokušali su se malo sabiti da bi i ona stala, a ona je prokomentarisala da joj je “dupe debelo i da mora da smrša”, što me je stvarno iznenadilo, jer nema pas za šta da je ujede.

Pomalo razgovaramo, ali više ćutimo i grickamo ono masno i slano.

“Jao, ja ne mogu da verujem šta ste sve doneli!”, uzviknu glasno, razgledajući šta sve ima na stolu.

Niko ne odgovara, ćutimo i mrndžamo.

“Sve ćete to da pojedete?!”

I dalje smo skoncentirsani na jelo i isprobavanje. Inače, u ekipi nas je četvoro, jaka stvar, pojesti četiri kesice slaniša.

Neumorna je: “Jeste li vi večerale?”

“Kako ko, malo smo gladnjikave”, odgovaram kroz žvakanje, tek da dam privid konverzacije, da ne izgleda kao da priča sama sa sobom.

Setim se: “Da nisi ti možda gladna? Slobodno uzmi!”

“Neee, ne jedem ja to, mislim, volim, ali ne jedem, ne volim šta takva hrana radi mom telu. Bolje da ste uzele roštilj neki.”

“Mani me mesine na ovoj temperaturi.”

“Bolje da ste uzele picu.”

“Mani me pice, ovo nam se jede.”

“A što to, to je sranje hrana.”

“A znam, brate, da je sranje. Al to nam se jede.”

Mala pauza. Opet kolutanje očima i uzdah.

“Ja ne znam kako možete to tako da  ž d e r e t e!”

Zapara mi uši glagol koji je upotrebila. Kao da smo svinje.

Odlučih da ne nastavljam razgovor, očigledno je rešila da nam presedne hrana.

Uzalud, ona je nezaustavljiva:

“Jao, UŽAS, ne mogu da vas gledam!”, teatralno zakoluta očima i prekri ih rukama.

Tu mi već pade klapna. Jbt, sela je nepozvana i neželjena, i pokušava vrlo bezobrazno da nam pokvari uživanje.

“Šta ti pokušavaš da postigneš?” upitah je otvoreno.

“Jaaa?!” Opet prevrće očima, trepćući ubrzano, prenaglašena gestikulacija.

“Očigledno pokušavaš da nam pokvariš uživanje, sela si tu i iščuđavaš se kao da smo idioti.”

“Ma ne, ne bih ja nikad, samo sam mislila… Bolje da ste uzeli da pijete, umesto da tu jedete, pa subota je.”

Shvatih da nema svrhe razgovarati. Eh, i mi znamo pasivno-agresivno da se igramo – uzesmo svaka svoj telefon i zadubismo se u fejs, čekajući da nezvana gošća sama shvati da treba da ode. Nakon par minuta našeg grickanja u tišini, ustala je i otišla. Kao da je crni oblak otišao od našeg stola.

Vraćajući se kući, padne mi na pamet da je njena reakcija zaista bila preterana, a kao što je opštepoznato, iza svake preterane reakcije stoji nešto, u ovom slučaju možda frustracija jake želje za hranom. Zašto bi inače tako nenormalno, napadački nastupila. Možda je za nju hrana ono što je crvena marama za bika. Naše mahanje njome ispred njenog nosa razjarilo ju je.

Sutradan saznamo od njene školske drugarice da je ona kad je bila u srednjoj školi nakon svakog obroka išla da povraća.

Svaki dan nešto naučiš. Nije ni glupa, ni malogradjanka, nego je prosto bulimično-anoreksična. Svoju bolest projektuje na nas, umesto da se pozabavi sobom.

U trenutku dešavanja bila sam ljuta, jer sam se osetila napadnutom, nisam bila fer, odmah sam je osudila. Sad kad znam uzrok skoro da osećam sažaljenje. Jednostavno nije srećna, samo nesrećni ljudi se ponašaju tako. Sad razumem motiv, ali mi i dalje ostaje pitanje: treba li trpeti takvo ponašanje? Ok, neprijatan si i zao jer si nesrećan i frustriran, ali zar smo mi krivi? I kako se postaviti, ispasti uljudan, a zaštititi sebe od napada. Da li otvoreno reći: prekini da smaraš? To bi možda bilo nama najbezbolnije, ali je istovremeno nekulturno. Pokušavam da budem tolerantna i puna razumevanja, ali je osećaj kao da te sa svih strana napada razbesnela osica, prosto moraš mahati rukama da bi je oterao ;) Pri tom ne želiš da je povrediš, samo želiš da ode.

Postoji li uopšte način da se čovek elegantno izvuče iz ovakvih situacija?

Oni

Nedavno su raskinuli. U vezi nekoliko godina, zajedničkog života skoro isto toliko.

Ispratila sam ružan kraj njihove veze, njegovo ignorisanje problema, njeno insistiranje da odu na neko savetovanje, njegov osećaj da ga ona ne voli, njen osećaj da je sama i da je on uzima zdravo za gotovo. Ona je mislila da se on ne trudi, on je mislio da je ona previše histerična. Ispratila sam njene bensedine da bi mogla zaspati, traženje novog stana, pakovanje, poslednje mučne razgovore s njim i odlazak.

Ona ne želi da čuje ni reč o njemu. Ne želi da zna kako mu je. Otišla je i ne želi da se vraća.

On želi da joj piše, nekoliko puta dnevno krene pa odustane, jer zna da sad treba da pusti.

Ona ima nekog novog, kaže da je lepo za promenu imati nekog ko kaže kako si, pita kako si provela dan, ko te nazove da vidi da li si srećno stigla kući, ko izgleda kao da brine.

On je ostao sam u stanu u kom ga sve podseća na nju, mirisi, uspomene, sitnice. Sad ima slobodnog vremena da radi bilo šta, ali ne radi mu se ništa, jer je sve besmisleno. Kao da je sve video mutno, živeo u nekoj ustajaloj vodi, a ovaj udarac ga je razbistrio i vratio mu jasnu sliku, sad zna gde je grešio, ali ne može nazad da to ispravi. Sad zna da su oboje grešili u istom – bili su skoncentrisani na negativno.

Kaže, kada je imao upalu pluća i goreo od temperature, ona je zvala hitnu pomoć.

Sećam se tog dogadjaja, bilo je to ove zime, nije izašla sa nama, ostala je uz njega da ga neguje.

Dok je objašnjavala ovima iz hitne šta se dešava rekla je: Moj muž ima temperaturu 40. Kroz bunilo je čuo to moj muž, i u onom očajnom stanju osetio je na trenutak da je srećan – nazvala ga ja svojim mužem. To je značilo neku bliskost, da pripadaju jedno drugom, da nisu sami. Nazivali su se već oni mužem i ženom, onako među prijateljima, više u šali, ali ovo je bilo nešto drugo, u zvaničnoj prilici, ozbiljnoj prilici. Neverovatno koliko ga je takva jedna sitnica ispunila.

Pa ja ne mogu da verujem šta čujem, mogao bi da piše romane u stilu Mirjam. Romantična budala.

Pitam ga da li joj je to posle rekao. Odmahuje glavom. Idiote! Mogao si joj reći, mogao si je pitati da ti bude žena, mogao si bilo šta ali si izabrao da buljiš u ekran, igraš igrice i živiš status kvo.

Lepo kaže Kjerkegor: Ćutanje je zamka demona.

Zna, sada zna.

„Ali pokušavao sam povremeno da joj se približim. Eto baš skoro, prišao sam joj i zagrlio je, a ona je samo ukočeno stajala. Ustvari dva puta me tako iskulirala“. „Znam, rekla mi je, to je zato što je bila ljuta. Ne možeš je ignorisati danima a onda očekivati da je jedan zagrljaj i cici-mici otkravi.“

Jbt on je pametan momak, ali kao da je slep. Ona takodje. Čudo kako emocije mogu da pomrače i najsvetlije umove.

Bože kako mi je krivo zbog njih dvoje. Nije lako naći nekog ko nam odgovara, ko je tu kada nam stvarno treba, ali i kada nadjemo takvu osobu, treba je čuvati, ne samo u zlu, nego i u dobru. Većina ljudi živi u nekakvoj vrsti nepovezane koegzistencije, i tu su jedni za druge samo ako nešto podje po zlu. Dok je sve dobro, jedva da komuniciraju, onako istinski komuniciraju. Nema deljenja. Učaure se svako u svom svetu, zabavljeni poslovima i hobijima, dok raste jaz između njih a usamljenost se pojačava do nepodnošljivosti.

Zašto moramo nešto da izgubimo da bismo mu prepoznali vrednost?

Zašto je tako teško potruditi se malo, pokazati da nam je stalo i kada je sve u redu? Kada ćemo naučiti da sve što se ne neguje uvenuće?

Oprostite, pisala bih još, ali sad se setih, idem da zalijem svoje cveće ;)

Ne proleće nego smeće u mojoj ulici

Sedim tako kod Bojane na terasi, pijemo kafu, jedemo kolače preostale od Uskrsa, i gledamo u Dunav i naglo ozelenelo drveće. Pričamo tek da se priča, uživamo u toplom vazduhu i mirisu proleća. Prvo sedenje na terasi ove godine – idila.

Odjednom, proleće nešto, odozgo bačeno. Pogledamo se u čudu, ne stigosmo ni da prokomentarišemo, kad proleće i drugo. Plastična ambalaža. Za njom sleće nešto teže, staklena čaša možda…

A eto, pitala sam se baš taj dan dok sam čekala Bojanu ispred njene zgrade, otkud taj iskorišćeni kondom na travnjaku odmah kraj staze. Odakle li je tu stigao?

Bojana gleda nagore, pokušavajući da skonta ko su debili koji bacaju smeće, i usput viče: “Jeste vi normalni?!”

Ne čuje se i ne vidi niko.

Zar se ovakve stvari ne dešavaju samo u novobeogradskim soliterima?

Pitam se, ko su ti ljudi koji to rade? Ko ih je vaspitavao? Kako li izgledaju? Baš me zanima kako izgleda jedan bacač smeća kroz prozor. Možda je to onaj tinejdžer sa slušalicama iz kojih trešti neka elektronika. Možda ona baba sa ljubičastom kosom. Možda je onaj lik koji ide okolo sa čačkalicom međ zubima, onaj što nosi trenerku preko vangle za krofne koja mu zateže majicu a poslednji put je očigledno vežbao u srednjoj školi. A možda su to baš oni kulturni tihi ljudi za koje nikada ne bi pomislio da to rade

Možda neki mentalni bolesnici, ko bi normalan radio tako nešto? Da, to je jedino moguće objašnjenje, to radi neko ko je lud.
Hm, ili možda neko ko je besan? Neko poput besne Dare onomad.

* * *

11043230_344793255725526_5032120265266727042_o

Znate, Dara i Ljubivoje su živeli u jednoj od novosadskih visokih zgrada, takozvanih “kula,” i večito spajali kraj sa krajem.

Bilo je to dva dana pred dobijanje plate. Imali su na raspolaganju neku mizeriju novca koju su morali razvući na ta dva puna dana, pozajmljivanje nije dolazilo u obzir jer već su pozajmili od svih od kojih su mogli pozajmiti. Moralo se izgurati s tim.

Ona je napravila plan.

Dala mu je zadatak: nek kupi u prodavnici testo i konzervu ribe, od toga i onog što ima u stanu moći će neki ručak da zgotovi, a nek obavezno pripazi da mu ostane kusur toliki da od njega mogu sutra kupiti makar svež hleb.

Vratio se Ljubivoje iz prodavnice sav srećan. Vadi iz kese testo i ribu, a zatim i jogurt od pola litre. “Vidi šta sam još kupio, baš će nam dobro ići uz testo!”
“A kusur?”, upita ona, već osećajući ključanje u stomaku.
“Pa nema kusura, taman sam za te pare kupio jogurt!”
Da li je glup, lud, ili samo nevidjeno nemaran?! Nastade svadja, urlanje, u žaru rasprave ona zgrabi prokleti jogurt i frljnu ga kroz prozor. Ni na kraj pameti joj nije bilo da su na devetom spratu. O tome je tek kasnije razmišljala, dok su ćutke jeli testo s krompirom. Ćutali su još od svadje.

Mislila je i o tome kako joj je dosta njega, kako ne može da ga podnese, kako je njegova nepromišljenost i glupost ubijaju. S druge strane, znala je da je on voli, verovatno je niko neće voleti tako, i bilo joj je žao pri pomisli da će morati da ga ostavi. Ali šta to vredi, ako ona njega više ne voli. Da li ga voli? Verovatno ne, na početku je ovakve stvari nisu dovodile do pomračenja uma. Nije joj se dopadalo ono što je postajala kad pobesni.

Iz misli je prenu njegovo mumlanje kroz zalogaje: “E, a šta misliš, je l’ ima šanse da je onaj jogurt ostao ceo? Možda da sidjem dole da ga potražim?”

Preplavi je neko sažaljenje i tuga.

Razišli su se ubrzo nakon jogurt incidenta.

* * *

Eto, tešim se tako, nisu ljudi debili, možda je samo nekom pala klapna. Doduše, sudeći po količini smeća u mojoj ulici, te klapne padaju prilično često.

“U mom kraju su i ove godine na drveću procvetale kese, a trava je prošarana malim papirićima, poput gusto zbijenih cvetića na letnjoj haljini moje bake…” Ovako bi mogao počinjati tradicionalni dečiji sastav Proleće u mojoj ulici, kome bi danas mnogo bolje pristajao naziv – Smeće u mojoj ulici.

Na putu kući zastadoh da uslikam neku krošnju i zrake sunca koji kroz nju probijaju, te podigoh pogled i foto-aparat. Pogled mi se susrete sa ženom na terasi, na četvrtom ili petom spratu. Gleda me u oči i istresa stolnjak u vazduh iznad moje glave, da ne kažem na moju glavu, i radi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Tolika količina bezobrazluka me ušokirala – pa ne mogu čak ni da lažem sebe da me nije videla.

Srećom, primila sam antidot za ovakve situacije. Na nekoliko mesta u mojoj ulici dečija ruka je napravila plakate, od listova iz velike sveske, i zalepila ih na bandere i uglove zgrada.

Na plakatima su ljudi zamoljeni da bacaju smeće u kante i da čuvaju prirodu.

DSC_1042_12

Ima nade :)

Ne znam samo otkud nam tako dobra deca.

DSC_1035_5

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Kradite domaće

IMG_2281

Kaže jedan fejsbuk prijatelj da je upravo imao malu neprijatnost u jednom zagrebačkom DM-u.

Vrteo se po prodavnici, tražio dve stvari al nikako nije mogao da ih nađe, malo jedan red malo drugi, motao se po radnji, pa mu je u jednom trenutku prišla teta i zamolila ga da ode s njom u kancelariju. Kad su stigli u kancelariju teta ga je zamolila da izvadi sve iz džepova, što je on poslušno uradio, ne želeći da stvara frku ni probleme ni sebi ni njoj. Kada se uverila da u njegovim džepovima nema ničeg inkriminišućeg, izvinula se i objasnila da ljudi kradu “kao ludi” i da većina izgleda poput njega (sto kila, trenerka, patike, duks sa kapuljačom, kapa). On kaže da se ne ljuti, iako mu naravno nije bilo baš prijatno.

Prosto ne znam šta da mislim o takvim postupcima. Osim što su ga tretirali kao lopova, na kraju je i dobio kompliment da izgleda kao jedan od njih :D

Prošli put kad sam bila u Zrenjaninu svratila sam kod moje drugarice iz detinjstva. Deca su bila spakovana u krevet, a nas troje matorih smo sedeli i pričali do kasno u noć. Tako pričajući, malo po malo, pojedosmo maltene sve slatkiše u kući. Prvo smo pojeli malo voća, pa malo oraha, pa bombona, pa keksa. Do kraja večeri pojeli smo sve što su njihova deca iskorinđala prethodni dan. Znam, grozni smo i alavi, ali i mi smo deca u duši ;)

Sutradan me grizla savest. Nazovem da pitam šta da kupim da nadoknadim deci štetu, a oni u fazonu: “Daj ne glupiraj se nego dođi!” Vidim da od njih nema vajde, zatražim da daju telefon mališanima. Oni mi odmah kažu šta žele: Kiki bombone i Milku s lešnicima.

Bombone odmah stavim u korpu, međutim s čokoladom je išlo malo teže. Dođem do police, vidim red Milka čokolada, sve različite. Krenem da uzmem s lešnicima, skontam da ne mogu da je odvojim od police. Pogledam malo bolje – sve Milke su širokim providnim selotejpom potpuno zalepljene za policu. Odem do prodavačice i pitam začudjeno: “Zašto su Milke zalepljene za policu?” “Zato što ako nisu zalepljene dobiju noge!”, odbrusi ona nabusito, valjda iznervirana što pitam glupa pitanja. Zatim me uputi da tražim čokoladu od kasirke kad stignem na red.

Ponavljam u sebi čokolada s lešnicima, čokolada s lešnicima, jer ja sam jedan zaboravan stvor, ako kupujem pet stvari vrlo je verovatno da ću jednu zaboraviti, možda baš onu zbog koje sam i došla u prodavnicu.

Na kasi se žena saginje da dohvati kutiju koja stoji negde kod njenih nogu, primetim da je puna Milki, ali nema ove koju ja tražim. Ostavlja sve i odlazi u magacin da potraži, dok se red za mene produžava, a meni već biva i smor i neprijatno. Brate koliko zajebancije zbog jedne čokolade.

U komentaru na status gorespomenutog frenda piše jedna zagrebačka lejdi kako kod nje u kvartu u Konzumu nema “Franckove ciglice ni čokolade niti keksa Domaćica”. Pita ona prodavačicu kako to da nema, pa toga bi trebalo biti u svakom dućanu, a podavačica joj veli da se to i Vegeta najčešće krade, pa da drže ispod kase.

Eto, ni u komšijskom dvorištu trava nije zelenija, ali to mi nije neka uteha.

Ono što mi je još misterioznije od prepadanja kupaca bez ikakve smislene osnove je ponašanje lopova koji kradu samo određene stvari: u Zrenjaninu je oblepljena samo Milka, sve ostale čokolade stoje na izvol’te.

Kakvi su to probirljivi lopovi koji kradu samo određene brendove?

Sećam se prvog susreta sa tim sakrivanjem artikala, bila je to krema za lice Nivea koju sam kupovala za mamu. Ima tome sigurno desetak godina.
Stoji skroz gore na polici, jedna jedina. Uzmem je, skontam prazna kutija, začudim se. Isto tako se obratim prodavačici, a ona mi objasni da kutiju od kreme treba da stavim u korpu, pa će mi kasirka dati kremu. Reče: “Te malo skuplje proizvode moramo tako, zbog krađa”. I nekako sam to razumela. Ali Milka čokolade kao da su od zlata, pa nemojte me zajebavati! Što ne kradu Euroblok ili Najlepše želje?

Hrvati makar kradu domaće.
Kakve Milke, kakvi bakrači!

Molim vas, kradite domaće!

%d bloggers like this: