Iv Sovica

Category: Reakcije

Kada nestane struje

Kada sam bila dete, dešavalo se dosta često, za vreme nekog nevremena, ili malo veće kišurine, da nestane struje. Seoski problemi. Ne znam da li je tako bilo u svim manjim mestima, ali tako je bilo kod nas. Zajedno sa strujom nestajalo je i vode, jer su se gasile pumpe za vodu. Nemaš struje, nemaš vode, noć je – niko normalan se ne bi radovao ovoj situaciji. Osim mene. O kako sam bila srećna tad! To je bilo jedino vreme kada se moja porodica okupljala i razgovarala.

Kod nas nije postojala institucija porodičnog ručka, svako je jeo kad stigne u trčanju za svojim planovima, pa čak ni to vreme nije postojalo za razgovore. Kako su se ostali ukućani smejali mojim uzvicima sreće kad nestane struje, a meni ništa nije bilo lepše nego kad mi, okupljeni oko sveće kao oko toplog ognjišta, sedimo i raspredamo o prohujalim vremenima, dok se iščudjavamo glasnom dobovanju kiše i osluškujemo zavijanje vetra.

Sećam se, prostorija osvetljena tako slabašno da su ćoškovi još uvek u mraku a senke nam igraju po licima, sedim šćućurena pored mame ili tate i slušam priče o njihovom detinjstvu, dedine priče iz rata, o tome kako su se baba i deda upoznali, o braćinim ludorijama koje su se dešavale daleko pre mog rodjenja. Kakav osećaj topline i povezanosti, nas medjusobno, i nas nekad i sad.

Kako se uopšte setih tih prelepih večeri? Valjda me pokrenulo nešto što sam videla na fejsu, naravno. Znam i šta, sad ću da nadjem da postavim.

Nadjoh! Evo ga:

1623249_1110446132398056_6801070477320856070_n

U poslednje vreme primećujem da ljudi baš puno pričaju o nekakvoj otudjenosti zbog mobilnih telefona, kompjutera, ali moj je utisak da je otudjenost postojala mnogo pre sve te tehnike. I ranije su ljudi nalazili načina da se zatvore u svoje svetove. Kada se samo setim svih začaranih buljenja u televizor koje sam imala prilike da vidim kada kod nekog svratim. Čitave porodice pretvorene u zombije.

Kod nas u kući nije bilo tako, nismo imali pristup televizoru, osim ako u programu vidimo da ima nešto baš za nas, decu. Menjanje kanala u nedogled ili lenjo buljenje u jednu tačku dok kao gledaš tv kod nas nije postojalo, mama je imala stav prema televizoru i, o da, nije se libila da ga iznese.

Zato smo gutali knjige. Neselektivno, sve do čega smo mogli doći. Prvo pročitaš skoro sve iz svoje kućne biblioteke, pa predješ na komšijsku. U kući sam ili čitala, ili crtala, u svakom slučaju aktivnosti koje radiš sam, bez upliva drugih ljudi. Bez obzira što kod nas nije bilo fanatičnog buljenja u tv, otudjenost je takodje postojala, da nije, pa ne bih se toliko radovala tom nestanku struje.

S druge strane, sećam se kako smo u sedmom i osmom razredu nas nekoliko bliskih drugarica razmenjivale pisma. Iako smo skoro sve išle u isti razred i vidjale se svakodnevno, iako je postojao telefon, gotovo svaki dan smo jedne drugima pisale pisamca ili pisma. Predavale smo ih jedna drugoj kad se vidimo u školi. Nekima koji si znali za taj naš običaj to je izgledalo neobično, ali mora biti da su postojale potrebe za komunikacijom koje su na taj način zadovoljavane. Nije to šala, svaki dan toliko pisati. Sada bismo verovatno visile na fejsu po ceo dan, i isto tako pisale, pisale, pisale…

Prijatelji su i onda, kao i sada, popunjavali emocionalne praznine koje porodica nije uspevala da ispuni.

Dopadaju mi se nove tehnologije, olakšavaju sve ono što smo svakako kao deca radili. Naravno, ne postoji ni jedna stvar koja nema negativne strane, ali nisu smartfoni ajfoni i ostala čuda kriva za otudjenost. Ona je samo čine vidljivijom. Suština je ostala ista. Jesmo otudjeni. Imamo potrebu za komunikacijom da bismo se te otudjenosti otresli.
Stoga posežemo za onim što nam je dostupno: telefonima, kompjuterima. Ne znam stvarno šta je tu toliko šokantno, pa se iščudjavate svaki dan.

Halloween

10352996_10204367708245798_881211227526217114_na1

Vidim ovih dana, najaktivnije su dve struje na fejsbuku. Oni koji kače svoje slike sa halloween maskenbala, i hejteri koji ne mogu da se načude zašto to ljudi rade. Hejteri nariču ovako po svojim statusima: O zašto smo pobogu preuzeli nešto tako debilno od glupih Amerikanaca? Zar mi Srbi nemamo svoje divne slave koje možemo da slavimo, zašto bismo proslavljali taj satanistički praznik? Zašto bi se odrasle osobe oblačile u kostime i pravile budale od sebe?

Pa dragi hejteri, odakle da počnem sa objašnjenjem?

Setite se, maskenbali postoje otkako je sveta i veka, ne pod tim imenom, ali postoje. Prvobitno su ljudi stavljali na sebe životinjske glave, kože, mazali se bojama i igrali u religijske svrhe. Kada je hrišćanstvo potisnulo paganizam karnevali i svečanosti pod maskama služili da se ljudi oslobode svakodnevnih društvenih stega, tu jednu noć društvene norme su prestajale da postoje. Od drevnih vremena do danas ljudi nastavljaju da nalaze razloge da se bar jednom godišnje maskiraju i provode.

Svako od nas u sebi nosi jedno dete (i odraslu osobu, i roditelja, ali sad ne bih o tom). Dete u nama želi da se igra, da se opusti, da bude slobodno. Najlakše je biti slobodan kada si pod maskom. Osim toga, ljudima je potrebno da se malo odmore od samih sebe, da budu neko ili nešto drugo. Zašto je toliko teško to shvatiti?

Prvi put sam bila na jednom maskenbalu tek pre nekoliko godina. Oduševila me je neposrednost ljudi, lakoća kojom se stupa u komunikaciju, prave poznanstva. Ove godine nisam imala volje da se maskiram, ali nisam želela da propustim jedno od retkih večeri u godini kada su ljudi ono što jesu, ili žele da budu, nesputani nametnutim pravilima ponašanja.

Kako je izgledao moj 31. oktobar?

U toku dana nalazim se na kafi sa prijateljicom koja mi donosi nekoliko maski, da izaberem koju bih nosila. Uzimam jednu, ali kada je donesem kući shvatim da ću verovatno vrlo kratko da je nosim na licu, a ostatak večeri neću znati šta sa njom, i samo će me smarati da je nosim u ruci ili mislim gde je.

U poslednji čas iskopavam iz ladice stara vampirska sociva, ogrlicu iz gotičarske faze, oblačim crnu haljinu i navlačim čipkaste rukavice. Sasvim sam pristojna vampirica. Mogu da prodjem. Šteta što u gradu nema ultraljubičatih neonki, moja sočiva svetle u mraku ako do njih dopire uv svetlost. Sa očima koje svetle u mraku bila bih vampir nad vampirima, vrhovna vampirica, da ne kažem – vrh.
Atmosfera u gradu je sjajna. Iako su ljudi otkačeni, oseća se neki svečani štimung, podseća me na novogodišnje veče. Prohladno je, ali grad je pun i ljudi su veseli.

Setih se da Halloween i potiče od Samhaina, keltske nove godine. Ako se dobro sećam, Kelti su verovali da se tu noć prolaz izmedju dva sveta otvara i mrtvi hode zemljom. Ljudi se maskiraju da zaplaše i oteraju zle duhove, tako neka priča.

Dok hodamo divimo se i čudimo maskama drugih ljudi. Kakva kreativnost! Kakva genijalnost! Trebalo se toga dosetiti! Trebalo je osmišljeno sprovesti u delo, napraviti sve te fantastične stvari! Ljudi se upoznaju, komentarišu maske, raspituju se kako je nešto napravljeno, ili samo žele da se slikaju, da ponesi kući trofej u vidu snimljenih piksela. Trofej će biti okačen na fejs ili neku drugu društvenu mrežu, ako ne završi u mraku hard-diska.

Na žurci ljudi konačno đuskaju, skaču, ludiraju se, konačno izlazak liči na izlazak a ne na žurku u domu penzionera. I tako je u svakom klubu gde su ljudi pod maskama.

Hejteri moji, da mi je da vidite ljude u ovom izdanju. Konačno se zabavljaju! Konačno komuniciraju! Smeh je iskren, detinji i bezazlen. Ljudi su oslobodili decu u sebi i ta deca se srećna igraju.

Verujte mi, ništa loše nema u ovome, ne vidim da vas to na bilo koji način oštećuje.

minerva

Vi budite ozbiljni, dostojanstveni, ozbiljni, u skladu sa svojim godinama i zvanjima, ozbiljni, mudri, savesni, i opet ozbiljni. Ozbiljno slavite svoje slave, pravite praznike u kojima poštujete vaše ozbiljne porodične vrednosti, i ozbiljno i taj dan mudrujte i rešavajte ozbiljne svetske probleme.

A nas pustite da se malo opustimo, pustite nas da se ozbiljno opustimo.

%d bloggers like this: