Iv Sovica

ŠINE ili Znate li gde vam je dete?

imagePre neku godinu na Sajmu Jarmu knjiga kupila sam poslednju zbirku pesama Milene Marković, kao poklon za Dragojlu, ali naravno pročitah je pre nego što sam joj je dostavila.

Njena poezija je toliko sirova, toliko jaka, autentična, da mi se stomak prevrne svaki put od muke tokom čitanja. Nema kod nje šminke, nikakvog ulepšavanja. Ako je beda, onda je beda, ako je beznađe, onda je beznađe, očaj je sa velikim O. Pogledaj istini u oči ili baci knjigu i pusti da je prekrije prašina.

Milenu mi je otkrila Dragojla, a vodila me je i na dve predstave rađene po njenim tekstovima. Obe su baš su jak utisak ostavile na mene. Kada videh na fejsu događaj: Šine, Milena Marković, znala sam da moram otići i pogledati i ovu.

Svidela mi se ideja da se održava negde napolju, na neuobičajenom mestu, školskom igralištu, setila sam se odmah opisa predstave Nebeski odred koja je letos izvedena u Kraljevu u nekoj napuštenoj zgradi, pa su gledaoci imali utisak da su oni lično u Aušvicu. Nakon streljanja kom su prisustvovali, zaobilazili su tela mrtvih ljudi dok su ulazili u zgradu, osećaj je bio jeziv. Pravi 3D.
Možda školsko igralište baš dâ predstavi nešto što nikad ne bi mogla kamerna scena.

Pozvah i M u pozorište, pretpostavila sam da će predstava biti dobra, ako ništa drugo, bar to oneobičavanje pomoću mesta održavanja urezaće nam je u sećanje.

Veče je, stižemo u Nikolajevsku portu, preuzimamo karte rezervisane preko mejla. Devojke nas upućuju da idemo desno, nekom stazicom, kažu: “Idite tamo u mrak, na kraju stazice videćete reflektore, ili ih nećete videti, od blještanja”. Hodamo polako da se ne spotaknemo, uskoro od reflektora ne vidimo ni stazicu ni ljude koje čujemo da su tu, zaslepljeni smo skroz. Stižemo na teren, pregrađen na pola. Srećem jednu simpatičnu poznanicu, koja mi u startu ulepša veče (znate one ljude koje kad vidite prosto vam drago, iako niste bliski, neka dobra energija postoji).

Predstava počinje, i isprva sam fascinirana mladim talentovanim glumcima. Doduše malo se štrecnem kad god se neko od njih prodere i izrekne neku gadost, psovku, ali se naposletku naviknem. Iako mi predstava drži pažnju, kako vreme odmiče postaje mi sve hladnije, postaje neprijatno hladno. Na trenutak primetim da je hladnoća malo uminula, a nakon meškoljenja iza mojih leđa shvatim da je neki mali pas sklupčan pored mene, i on pomalo drhti od zime. Njegova vlasnica sedi iza mene, i ja joj nekako signaliziram da volim što je pored mene – uzajamno se grejemo. Za to vreme glumci polugoli i bosi hodaju po onoj betončini, i ne mogu da im se ne divim, ja bih odustala, rekla bih: neću bosa na ‘ladan beton, jeste normalni, nek propadne predstava i sve, ja svoje jajnike ne dam! Zato ja nisam glumica nego nezaposlena vaspitačica.

Ovako pišem Dragojli posle u mejlu:

“Šine su tako tipična Milena Marković, sleng, način govora, igre reči, stihovi koji se nižu kao asocijacije, uvrnut humor. Na primer, poslednja scena, ona (Rupica) i on (Veseli) na ljuljašci u raju razgovaraju.
Prvo konstatuju da je ok u raju, mirno, samo smara što ne mogu sa skinu uopšte te osmehe s lica, kao da su im nalepljeni.
U prethodnim scenama je bilo rata, silovanja Rupice od strane jednog od junaka, Rupicinog prisjećanja kako je jednog ljeta u Bgu srela dečka svog života (njega, Veselog, koji godinama kasnije je na ratištu pokušao da je sačuva od grupnog silovanja).
Pita ga ona tu u raju: Pa zašto mi se nikada nisi javio? On kaže: Imala si dlačice na nogama i male šumice ispod pazuha, još si bila klinka… I gulila ti se koža na ledjima…
A ona kaže: A mom bratu su gulili kožu SA ledja. I onda krenu u histeričan smeh i ljuljanje.
Glumci su mladi i jaaako dobri, odavno me glumci nisu tako oduševili. Jako su dobro dočarali sve te sjebane likove.
Izabrali su super scenu, školsko igralište, kaže mi Acka da je predstava bolja tu nego na kamernoj sceni.
A inače, tokom cele predstave jedan klinac je stajao na zidu s one strane žice i slušao, on je sigurno iz neke od okolnih zgrada, ne verujem da ima više od 10-11 godina, i sve vreme sam mislila o tome kako li on doživljava sve to što gleda. Blago je reći da je predstava neprimerena tako mladom mozgu.

image
Psovke, jezik ne može biti gori zaista, duvanje, scene nasilnog seksa, klinka koja puši matorcu pa se obesi nakon toga, silovanje, tuče, ubistvo. Zgrožena sam pri pomisli šta li to dete ima u glavi nakon predstave.

Prisustvo deteta me dekoncentrisalo, kad god je neka mučna scena od koje se i sama lecnem, pogledam gore, vidim njega kako neumorno stoji držeći se za žicu, zuri i upija, osećaj nelagode mi se udesetostruči.

Takođe sam se sve vreme pitala gde su tom detetu roditelji, razumem čak i da se nekako gonjeno radoznalošću iskralo i popelo na zid da vidi šta se dešava u susednom dvorištu, ali da li je moguće da ga niko nije potražio u toku dva sata (koliko je predstava trajala).

Bilo je tu do samog kraja.

Mi zbrisašmo s igrališta posle trećeg aplauza. M je oduševljen, kaže dok smo odlazili: “Pa je l’ moguće da ovo košta samo 400 dinara, treba da košta 5000! (tako diplomirani ekonomista rejtuje odgledano delo)
“Ma, koliko god da zarade, bojim se da će sve dati za lekove, limun i čaj.” (diplomirani hipohondar, odnosno ja)

Danas prepričavajući utiske s predstave ne propustih da Jani spomenem klinca na zidu.
Kaže ona: “Kako je moguće da ga niko nije tražio, pa predstava je trajala od 9 do 11?!”
Dodaje: “Kad sam studirala u Beogradu i slušala radio dok sam učila, povremeno su prekidali pesme sa rečenicom:
Znate li gde vam je dete?
Samo to. I onda se muzika nastavljala. Nije loše podsetiti roditelje da pogledaju gde im je dete, ako se već sami ne sete.”
Odlična ideja, ali mora li roditeljima neko govoriti da misle o tome?
“Grozno je kad su deca zanemarena”, rekoh, pa se prisetih: “Juče sam prošla pored žene koja je je pričajući sa drugôm rekla čuvenu rečenicu (koja se odnosila na ćerku koja je stajala kraj njih) MA SAMO NEK JE ONA ŽIVA I ZDRAVA, sve tapšući ćerku po ramenu.”

Koliko nemara krije ta jedna rečenica. Kad god ne uspeš da vaspitaš dete, uvek možeš da kažeš: Samo nek je živo i zdravo! Kakvo vrhunsko samozavaravanje! Tako su verovatno i roditelji nesrećnih likova iz Šina govorili.

Ni oni nisu znali gde su im deca.

Za stolom sa Anoreksinom Bulimić

treatment_for_bulimia

Nisam sigurna zašto je to tako, ali oduvek mi je smetalo kada se osoba sa kojom razgovaram neprestano iščudjava. Pri tom ne mislim na onu pozitivnu, dečiju začudjenost nad svime, nego na otvoreno, nametljivo iščudjavanje nečijem ponašanju. Znate one: “jao, kako možeš ovo, jao kako možeš ono, jao kako ti to tako…” osobe. Teraju te da se pravdaš, da se osećaš neadekvatno, nenormalno, u svakom slučaju neprijatne su, i kako god reagovao, neprijatnost se neće smanjiti.

Smatrala sam takve osobe:

a) glupim

b) socijalno neinteligentnim

c) najobičnijim malograđanima

Najčešće su kombinacija sva tri. Juče sam shvatila da postoji i četvrta kategorija.

Sedimo u bašti gde često izlazimo vikendom, i grickamo ulov koji smo upravo donele iz prodavnice. Društvo je izglasalo da se donesu: čips, ljuti čips, slani kikiriki, štapići sa kikirikijem. Taman kad smo nasrnuli, za naš sto je sela jedna poznanica. Samo se ušunjala i sela medju nas, nepozvana. Nastalo je guranje na toj klupici, pokušali su se malo sabiti da bi i ona stala, a ona je prokomentarisala da joj je “dupe debelo i da mora da smrša”, što me je stvarno iznenadilo, jer nema pas za šta da je ujede.

Pomalo razgovaramo, ali više ćutimo i grickamo ono masno i slano.

“Jao, ja ne mogu da verujem šta ste sve doneli!”, uzviknu glasno, razgledajući šta sve ima na stolu.

Niko ne odgovara, ćutimo i mrndžamo.

“Sve ćete to da pojedete?!”

I dalje smo skoncentirsani na jelo i isprobavanje. Inače, u ekipi nas je četvoro, jaka stvar, pojesti četiri kesice slaniša.

Neumorna je: “Jeste li vi večerale?”

“Kako ko, malo smo gladnjikave”, odgovaram kroz žvakanje, tek da dam privid konverzacije, da ne izgleda kao da priča sama sa sobom.

Setim se: “Da nisi ti možda gladna? Slobodno uzmi!”

“Neee, ne jedem ja to, mislim, volim, ali ne jedem, ne volim šta takva hrana radi mom telu. Bolje da ste uzele roštilj neki.”

“Mani me mesine na ovoj temperaturi.”

“Bolje da ste uzele picu.”

“Mani me pice, ovo nam se jede.”

“A što to, to je sranje hrana.”

“A znam, brate, da je sranje. Al to nam se jede.”

Mala pauza. Opet kolutanje očima i uzdah.

“Ja ne znam kako možete to tako da  ž d e r e t e!”

Zapara mi uši glagol koji je upotrebila. Kao da smo svinje.

Odlučih da ne nastavljam razgovor, očigledno je rešila da nam presedne hrana.

Uzalud, ona je nezaustavljiva:

“Jao, UŽAS, ne mogu da vas gledam!”, teatralno zakoluta očima i prekri ih rukama.

Tu mi već pade klapna. Jbt, sela je nepozvana i neželjena, i pokušava vrlo bezobrazno da nam pokvari uživanje.

“Šta ti pokušavaš da postigneš?” upitah je otvoreno.

“Jaaa?!” Opet prevrće očima, trepćući ubrzano, prenaglašena gestikulacija.

“Očigledno pokušavaš da nam pokvariš uživanje, sela si tu i iščuđavaš se kao da smo idioti.”

“Ma ne, ne bih ja nikad, samo sam mislila… Bolje da ste uzeli da pijete, umesto da tu jedete, pa subota je.”

Shvatih da nema svrhe razgovarati. Eh, i mi znamo pasivno-agresivno da se igramo – uzesmo svaka svoj telefon i zadubismo se u fejs, čekajući da nezvana gošća sama shvati da treba da ode. Nakon par minuta našeg grickanja u tišini, ustala je i otišla. Kao da je crni oblak otišao od našeg stola.

Vraćajući se kući, padne mi na pamet da je njena reakcija zaista bila preterana, a kao što je opštepoznato, iza svake preterane reakcije stoji nešto, u ovom slučaju možda frustracija jake želje za hranom. Zašto bi inače tako nenormalno, napadački nastupila. Možda je za nju hrana ono što je crvena marama za bika. Naše mahanje njome ispred njenog nosa razjarilo ju je.

Sutradan saznamo od njene školske drugarice da je ona kad je bila u srednjoj školi nakon svakog obroka išla da povraća.

Svaki dan nešto naučiš. Nije ni glupa, ni malogradjanka, nego je prosto bulimično-anoreksična. Svoju bolest projektuje na nas, umesto da se pozabavi sobom.

U trenutku dešavanja bila sam ljuta, jer sam se osetila napadnutom, nisam bila fer, odmah sam je osudila. Sad kad znam uzrok skoro da osećam sažaljenje. Jednostavno nije srećna, samo nesrećni ljudi se ponašaju tako. Sad razumem motiv, ali mi i dalje ostaje pitanje: treba li trpeti takvo ponašanje? Ok, neprijatan si i zao jer si nesrećan i frustriran, ali zar smo mi krivi? I kako se postaviti, ispasti uljudan, a zaštititi sebe od napada. Da li otvoreno reći: prekini da smaraš? To bi možda bilo nama najbezbolnije, ali je istovremeno nekulturno. Pokušavam da budem tolerantna i puna razumevanja, ali je osećaj kao da te sa svih strana napada razbesnela osica, prosto moraš mahati rukama da bi je oterao ;) Pri tom ne želiš da je povrediš, samo želiš da ode.

Postoji li uopšte način da se čovek elegantno izvuče iz ovakvih situacija?

Susreti

200_s

Vozimo se Ćimili i ja u pravcu grada, pošle smo na kafu i da se promuvamo malo. Ćimili se ustvari zove Milica, ali je nekolicina prijatelja  još od osnovne škole tako od milja zove. Ne znam ni ko joj je to ime nadenuo, nisam je ni pitala šta misli o njemu, ali što se mene tiče, kad kažem Ćimili, to je kao da prizovem sve te godine poznanstva koje su ostale za nama. Njen nadimak je kao neka mala oda prošlosti.

Sedim standardno na mestu suvozača. Pričam joj kako nikad nisam imala hrabrosti da sednem sama u auto i vozim, iako sam davno položila. Milica vozi svakodnevno još od srednje škole.

Kaže ona: “Znaš ko je mene naučio da vozim?”

“Ko?”

“Maja!

Vozale smo se tako svakog dana i večeri jednog leta. Vozile smo prvo onog njenog žutog fiću, ako ga se sećaš, a jedan dan smo uzele kola od moje mame. Kada smo se dovezle do njene kuće, izašla je iz auta i rekla da se kući vratim sama. Odbijala sam i molila je da sedne sa mnom u auto, ali nije htela. Rekla je: “Milice, ti to možeš, svaki dan se voziš sa mnom, samo ti polako, vidiš da ni saobraćaja sad nema, stići ćeš kući bez problema.” I tako se Ćimili zaputila kući, probila led, i stvarno stigla bez problema. Maja ju je bukvalno porinula u svet vožnje.

Volim tako jednom nedeljno da sa Milicom odem negde napolje, prošetamo, provozamo se bajsovima ili kolima, i svratimo u neku baštu: ja popijem kafu, a ona uzme nešto slatko, toplu čokoladu, kolu ili neki drugi sok. Ćimili na kafu ide ali kafu ne pije nikad.

Usput razmenimo novosti i iščudimo se društvu i pojedincima, ponekad se prisetimo školskih dana i prošlosti, spomenemo zajedničke prijatelje, ali češće se držimo sadašnjosti. Njen je limit oko sat i po, nakon toga primetim da se malo uzvrpolji i da bi išla kući. Takav joj je i deda bio, kaže njena mama. Ipak, tih sat i po su mi velika pauza i rasterećenje, Milica jednostavno ne ume da me ugnjavi kao većina ljudi.

I tako, sedimo u bašti kafea u glavnoj šetačkoj ulici, bašta ko bašta, kafa ko kafa, prolaznici ko prolaznici. Ništa specijalno. Nema predznaka da će nešto interesantno da se desi.

“Je l’ ti gledaš prolaznike nekad, tako dok sediš dokona?”, pita Ćimili.

“Ne, baš retko, ti?”

“Ja uvek, i baš uživam u tom. A što ti ne gledaš?”

“Pa zapravo gledam ponekad. Gledam kad otputujem negde. U Parizu uvek gledam, raznoliki su mi ljudi, prosjaci, manekenke, rok zvezde, arapkinje kojima samo oči vire iz velova, nafurani tinejdžeri, elegantne dame, gde god da pogledaš, pogled ti se za nešto zakači. Kod nas… Pa, nisu mi ljudi tako interesantni jer ne izgledaju toliko živopisno, nekako smo uniformisani.
Osim toga, nemam ni neku želju da sretnem poznate ljude da se sa njima isćaskam. Nit mi se priča o sebi, nit mi se glumi da me drugi ljudi preterano zanimaju. Sreća što postoji fejs, svašta već znaju pa zapitkuju smislene stvari.”

Onda se podstaknuta tim razgovorom zapiljim malo u ljude koji promiču okolo. Pokušavam da nađem nešto interesantno u njima.

Ubrzo mi se učini neko poznat, pogledah bolje – moja školska drugarica, osam godina smo sedele zajedno u klupi, pola osnovne i celu srednju. Ona, muž i devojčice. Eh, pa znate koja je to, ona s početka priče, što je Milicu naučila da vozi.

“Majo! Majo!”

Okrenula se i ugledala me. Momentalno su joj noge krenule ka meni, a ja skočih sa stolice.
Stojimo par trenutaka na ivici bašte i gledamo se.

“Ivana, Ivana”, ponavlja moje ime u neverici. Zagrlimo se. Oči su joj velike kao da pogledom pokušava celu da me obuhvati. Vidim da su pune suza, a ni mojima nije baš svejedno. Odmakne se pa me opet pogleda: “Kaži nešto, da ti čujem glas! Na fejsu te i vidim, ali nisam ti čula glas bar deset godina!”

“Zar je već toliko prošlo!”, ispalih kliše kao iz topa (iako su eoni prošli, toliko se toga izdešavalo, čitav jedan život).

“Čekaj da kažem mužu da ću sesti s vama, nek pripazi decu.”

Razgovor poteče lako, bez zastoja, zapitah se u trenutku da li ćemo uspeti sve da kažemo što smo započele. Slušala sam je i uživala u boji njenog glasa, u onom smirenom tonu, dobro poznatoj melodičnosti. Posmatrala sam je, bila je toliko ista, možda malo lepša. Na čelu ima tanušnu boricu, setih se svoje prve bore i koliko me nervira taj mali znak starenja. Obraduje me ta bezazlena sličnost. To je jedino što bi moglo odati njene godine, u svemu ostalom je nepromenjena.
Jedan naš prijatelj Poljak je primetio da se kod Srba svaki razgovor na kraju završi pričom o hrani. Mi nismo bile izuzetak.

Ha, Maja i hrana, pomislih, ko bi rekao da ću sa njom nekada ja pričati o hrani!

Od nje sam prvi put čula za reč dijeta, još u osnovnoj školi. Mislim da smo bile prvi razred srednje kad je krenula na svoju prvu dijetu, odnosno specijalni režim ishrane. Nju je interesovala ta tema još od ulaska u pubertet – mislila je da treba malo da smrša. Ustvari je bila malo jača, vrlo slična njenoj majci, lepa jedra devojka, ali ne manekenski tip kome je možda težila. U vreme kad smo mi ostali jeli usput u trčanju između druženja, preskakali obroke jer smo umesto užine kupovali cigare, bili nehotice više gladni nego siti jer nam je hrana bila poslednja briga, ona je brojala kalorije i čitala o vrednostima namirnica. I evo je sad, izgleda zdravo i vitko, priča mi prilično zanimljive stvari o ishrani, zapitkujem je kao neuka devojčica. Završila je neku biohemiju, usmerila je svoju ljubav na pravu stranu.

Razmišljam kako imam toliko toga da joj kažem. Pre svega da joj zahvalim što je bila uz mene tokom nekoliko godina mog vrlo mučnog odrastanja, što je gubila vreme učeći me matematiku i hemiju, i što se trošila pokušavajući da me urazumi, da načini od mene biće kojim vlada razum a ne pomahnitale emocije. Uvek sam se divila njenoj racionalnosti, mudrosti, adekvatnom ponašanju u svakoj situaciji. Ja sam bila neprilagođena, a ona moj super socijalizovani anđeo čuvar.

Mislim, najozbiljnije, da srednju školu ne bih završila da nije bilo njenog strpljenja i upornosti. Imala je neverovatan dar da prenese svaku vrstu znanja. Uvek sam mislila da je gubitak za čovečanstvo to što ona nije otišla u neke učitelje ili profesore.

Puno smo vremena provodile razgovarajući. Jednom mi je rekla:

“Znaš, moraš da učiš. Nije stvar u tome da treba učiti da bi bio odličan. Bitno je naravno imati dobre ocene da bi upisao nešto što voliš (tad smo mislili da ljudi upisuju samo ono što vole). Postoji nešto bitnije: znanje ti daje određenu sigurnost. U životu može da ti se desi svašta – da izgubiš sve što si stekao, da izgubiš sve koji su ti dragi i koje voliš, ali tvoje znanje ti uvek ostaje. Znanje je ono što ti niko na svetu ne može oduzeti. Bilo šta da ti se desi, bilo gde da te život baci, tvoje znanje će biti sa tobom i imaće svoju vrednost.”

Nikada nisam zaboravila tih nekoliko rečenica koje su me zaprepastile. Nikada nisam o tome razmišljala na taj način. Nisam ih istinski shvatila, ali sam ih zapamtila zato što su za mene bile revolucionarne, niko koga sam ja poznavala nije razmišljao tako, ili bar nije to tako naglas jasno i jednostavno izrekao.

Tek kad sam prešla tridesetu shvatila sam o čemu je govorila. Kako poražavajuće, kasnim u razvoju skoro 15 godina, ono što ja spoznajem u tridesetoj ona je znala već sa 15.

Bilo je nešto u Maji, neke starmale mudrosti, uvek. U šali smo je zvale mama: osim što je bila mudra i promišljena, bila je i izuzetno brižna. Znala sam da će biti dobra majka. Sada kada sam videla kako komunicira sa decom, znala sam da sam bila u pravu. I dalje je strpljiva, razložna, otvorena, smirena. Blago njenoj deci s njom.

Kakvo je osveženje sresti nekog ko je toliko poznat i blizak – iako je prošlo toliko vremena, ne moraš puno da pričaš, da objašnjavaš sebe. Našla sam opet dosta sličnosti u stavovima, kao da se nismo ni razdvajale.

Podsetila sam se ponovo onog što često pomislim i kažem: zaista sam blagoslovena prijateljima, uvek sam i bila, pojma nemam čime sam ih zaslužila.

fingers-friends-happy-hug-smile-Favim.com-111528_large

Oni

Nedavno su raskinuli. U vezi nekoliko godina, zajedničkog života skoro isto toliko.

Ispratila sam ružan kraj njihove veze, njegovo ignorisanje problema, njeno insistiranje da odu na neko savetovanje, njegov osećaj da ga ona ne voli, njen osećaj da je sama i da je on uzima zdravo za gotovo. Ona je mislila da se on ne trudi, on je mislio da je ona previše histerična. Ispratila sam njene bensedine da bi mogla zaspati, traženje novog stana, pakovanje, poslednje mučne razgovore s njim i odlazak.

Ona ne želi da čuje ni reč o njemu. Ne želi da zna kako mu je. Otišla je i ne želi da se vraća.

On želi da joj piše, nekoliko puta dnevno krene pa odustane, jer zna da sad treba da pusti.

Ona ima nekog novog, kaže da je lepo za promenu imati nekog ko kaže kako si, pita kako si provela dan, ko te nazove da vidi da li si srećno stigla kući, ko izgleda kao da brine.

On je ostao sam u stanu u kom ga sve podseća na nju, mirisi, uspomene, sitnice. Sad ima slobodnog vremena da radi bilo šta, ali ne radi mu se ništa, jer je sve besmisleno. Kao da je sve video mutno, živeo u nekoj ustajaloj vodi, a ovaj udarac ga je razbistrio i vratio mu jasnu sliku, sad zna gde je grešio, ali ne može nazad da to ispravi. Sad zna da su oboje grešili u istom – bili su skoncentrisani na negativno.

Kaže, kada je imao upalu pluća i goreo od temperature, ona je zvala hitnu pomoć.

Sećam se tog dogadjaja, bilo je to ove zime, nije izašla sa nama, ostala je uz njega da ga neguje.

Dok je objašnjavala ovima iz hitne šta se dešava rekla je: Moj muž ima temperaturu 40. Kroz bunilo je čuo to moj muž, i u onom očajnom stanju osetio je na trenutak da je srećan – nazvala ga ja svojim mužem. To je značilo neku bliskost, da pripadaju jedno drugom, da nisu sami. Nazivali su se već oni mužem i ženom, onako među prijateljima, više u šali, ali ovo je bilo nešto drugo, u zvaničnoj prilici, ozbiljnoj prilici. Neverovatno koliko ga je takva jedna sitnica ispunila.

Pa ja ne mogu da verujem šta čujem, mogao bi da piše romane u stilu Mirjam. Romantična budala.

Pitam ga da li joj je to posle rekao. Odmahuje glavom. Idiote! Mogao si joj reći, mogao si je pitati da ti bude žena, mogao si bilo šta ali si izabrao da buljiš u ekran, igraš igrice i živiš status kvo.

Lepo kaže Kjerkegor: Ćutanje je zamka demona.

Zna, sada zna.

„Ali pokušavao sam povremeno da joj se približim. Eto baš skoro, prišao sam joj i zagrlio je, a ona je samo ukočeno stajala. Ustvari dva puta me tako iskulirala“. „Znam, rekla mi je, to je zato što je bila ljuta. Ne možeš je ignorisati danima a onda očekivati da je jedan zagrljaj i cici-mici otkravi.“

Jbt on je pametan momak, ali kao da je slep. Ona takodje. Čudo kako emocije mogu da pomrače i najsvetlije umove.

Bože kako mi je krivo zbog njih dvoje. Nije lako naći nekog ko nam odgovara, ko je tu kada nam stvarno treba, ali i kada nadjemo takvu osobu, treba je čuvati, ne samo u zlu, nego i u dobru. Većina ljudi živi u nekakvoj vrsti nepovezane koegzistencije, i tu su jedni za druge samo ako nešto podje po zlu. Dok je sve dobro, jedva da komuniciraju, onako istinski komuniciraju. Nema deljenja. Učaure se svako u svom svetu, zabavljeni poslovima i hobijima, dok raste jaz između njih a usamljenost se pojačava do nepodnošljivosti.

Zašto moramo nešto da izgubimo da bismo mu prepoznali vrednost?

Zašto je tako teško potruditi se malo, pokazati da nam je stalo i kada je sve u redu? Kada ćemo naučiti da sve što se ne neguje uvenuće?

Oprostite, pisala bih još, ali sad se setih, idem da zalijem svoje cveće ;)

Ne proleće nego smeće u mojoj ulici

Sedim tako kod Bojane na terasi, pijemo kafu, jedemo kolače preostale od Uskrsa, i gledamo u Dunav i naglo ozelenelo drveće. Pričamo tek da se priča, uživamo u toplom vazduhu i mirisu proleća. Prvo sedenje na terasi ove godine – idila.

Odjednom, proleće nešto, odozgo bačeno. Pogledamo se u čudu, ne stigosmo ni da prokomentarišemo, kad proleće i drugo. Plastična ambalaža. Za njom sleće nešto teže, staklena čaša možda…

A eto, pitala sam se baš taj dan dok sam čekala Bojanu ispred njene zgrade, otkud taj iskorišćeni kondom na travnjaku odmah kraj staze. Odakle li je tu stigao?

Bojana gleda nagore, pokušavajući da skonta ko su debili koji bacaju smeće, i usput viče: “Jeste vi normalni?!”

Ne čuje se i ne vidi niko.

Zar se ovakve stvari ne dešavaju samo u novobeogradskim soliterima?

Pitam se, ko su ti ljudi koji to rade? Ko ih je vaspitavao? Kako li izgledaju? Baš me zanima kako izgleda jedan bacač smeća kroz prozor. Možda je to onaj tinejdžer sa slušalicama iz kojih trešti neka elektronika. Možda ona baba sa ljubičastom kosom. Možda je onaj lik koji ide okolo sa čačkalicom međ zubima, onaj što nosi trenerku preko vangle za krofne koja mu zateže majicu a poslednji put je očigledno vežbao u srednjoj školi. A možda su to baš oni kulturni tihi ljudi za koje nikada ne bi pomislio da to rade

Možda neki mentalni bolesnici, ko bi normalan radio tako nešto? Da, to je jedino moguće objašnjenje, to radi neko ko je lud.
Hm, ili možda neko ko je besan? Neko poput besne Dare onomad.

* * *

11043230_344793255725526_5032120265266727042_o

Znate, Dara i Ljubivoje su živeli u jednoj od novosadskih visokih zgrada, takozvanih “kula,” i večito spajali kraj sa krajem.

Bilo je to dva dana pred dobijanje plate. Imali su na raspolaganju neku mizeriju novca koju su morali razvući na ta dva puna dana, pozajmljivanje nije dolazilo u obzir jer već su pozajmili od svih od kojih su mogli pozajmiti. Moralo se izgurati s tim.

Ona je napravila plan.

Dala mu je zadatak: nek kupi u prodavnici testo i konzervu ribe, od toga i onog što ima u stanu moći će neki ručak da zgotovi, a nek obavezno pripazi da mu ostane kusur toliki da od njega mogu sutra kupiti makar svež hleb.

Vratio se Ljubivoje iz prodavnice sav srećan. Vadi iz kese testo i ribu, a zatim i jogurt od pola litre. “Vidi šta sam još kupio, baš će nam dobro ići uz testo!”
“A kusur?”, upita ona, već osećajući ključanje u stomaku.
“Pa nema kusura, taman sam za te pare kupio jogurt!”
Da li je glup, lud, ili samo nevidjeno nemaran?! Nastade svadja, urlanje, u žaru rasprave ona zgrabi prokleti jogurt i frljnu ga kroz prozor. Ni na kraj pameti joj nije bilo da su na devetom spratu. O tome je tek kasnije razmišljala, dok su ćutke jeli testo s krompirom. Ćutali su još od svadje.

Mislila je i o tome kako joj je dosta njega, kako ne može da ga podnese, kako je njegova nepromišljenost i glupost ubijaju. S druge strane, znala je da je on voli, verovatno je niko neće voleti tako, i bilo joj je žao pri pomisli da će morati da ga ostavi. Ali šta to vredi, ako ona njega više ne voli. Da li ga voli? Verovatno ne, na početku je ovakve stvari nisu dovodile do pomračenja uma. Nije joj se dopadalo ono što je postajala kad pobesni.

Iz misli je prenu njegovo mumlanje kroz zalogaje: “E, a šta misliš, je l’ ima šanse da je onaj jogurt ostao ceo? Možda da sidjem dole da ga potražim?”

Preplavi je neko sažaljenje i tuga.

Razišli su se ubrzo nakon jogurt incidenta.

* * *

Eto, tešim se tako, nisu ljudi debili, možda je samo nekom pala klapna. Doduše, sudeći po količini smeća u mojoj ulici, te klapne padaju prilično često.

“U mom kraju su i ove godine na drveću procvetale kese, a trava je prošarana malim papirićima, poput gusto zbijenih cvetića na letnjoj haljini moje bake…” Ovako bi mogao počinjati tradicionalni dečiji sastav Proleće u mojoj ulici, kome bi danas mnogo bolje pristajao naziv – Smeće u mojoj ulici.

Na putu kući zastadoh da uslikam neku krošnju i zrake sunca koji kroz nju probijaju, te podigoh pogled i foto-aparat. Pogled mi se susrete sa ženom na terasi, na četvrtom ili petom spratu. Gleda me u oči i istresa stolnjak u vazduh iznad moje glave, da ne kažem na moju glavu, i radi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Tolika količina bezobrazluka me ušokirala – pa ne mogu čak ni da lažem sebe da me nije videla.

Srećom, primila sam antidot za ovakve situacije. Na nekoliko mesta u mojoj ulici dečija ruka je napravila plakate, od listova iz velike sveske, i zalepila ih na bandere i uglove zgrada.

Na plakatima su ljudi zamoljeni da bacaju smeće u kante i da čuvaju prirodu.

DSC_1042_12

Ima nade :)

Ne znam samo otkud nam tako dobra deca.

DSC_1035_5

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Kradite domaće

IMG_2281

Kaže jedan fejsbuk prijatelj da je upravo imao malu neprijatnost u jednom zagrebačkom DM-u.

Vrteo se po prodavnici, tražio dve stvari al nikako nije mogao da ih nađe, malo jedan red malo drugi, motao se po radnji, pa mu je u jednom trenutku prišla teta i zamolila ga da ode s njom u kancelariju. Kad su stigli u kancelariju teta ga je zamolila da izvadi sve iz džepova, što je on poslušno uradio, ne želeći da stvara frku ni probleme ni sebi ni njoj. Kada se uverila da u njegovim džepovima nema ničeg inkriminišućeg, izvinula se i objasnila da ljudi kradu “kao ludi” i da većina izgleda poput njega (sto kila, trenerka, patike, duks sa kapuljačom, kapa). On kaže da se ne ljuti, iako mu naravno nije bilo baš prijatno.

Prosto ne znam šta da mislim o takvim postupcima. Osim što su ga tretirali kao lopova, na kraju je i dobio kompliment da izgleda kao jedan od njih :D

Prošli put kad sam bila u Zrenjaninu svratila sam kod moje drugarice iz detinjstva. Deca su bila spakovana u krevet, a nas troje matorih smo sedeli i pričali do kasno u noć. Tako pričajući, malo po malo, pojedosmo maltene sve slatkiše u kući. Prvo smo pojeli malo voća, pa malo oraha, pa bombona, pa keksa. Do kraja večeri pojeli smo sve što su njihova deca iskorinđala prethodni dan. Znam, grozni smo i alavi, ali i mi smo deca u duši ;)

Sutradan me grizla savest. Nazovem da pitam šta da kupim da nadoknadim deci štetu, a oni u fazonu: “Daj ne glupiraj se nego dođi!” Vidim da od njih nema vajde, zatražim da daju telefon mališanima. Oni mi odmah kažu šta žele: Kiki bombone i Milku s lešnicima.

Bombone odmah stavim u korpu, međutim s čokoladom je išlo malo teže. Dođem do police, vidim red Milka čokolada, sve različite. Krenem da uzmem s lešnicima, skontam da ne mogu da je odvojim od police. Pogledam malo bolje – sve Milke su širokim providnim selotejpom potpuno zalepljene za policu. Odem do prodavačice i pitam začudjeno: “Zašto su Milke zalepljene za policu?” “Zato što ako nisu zalepljene dobiju noge!”, odbrusi ona nabusito, valjda iznervirana što pitam glupa pitanja. Zatim me uputi da tražim čokoladu od kasirke kad stignem na red.

Ponavljam u sebi čokolada s lešnicima, čokolada s lešnicima, jer ja sam jedan zaboravan stvor, ako kupujem pet stvari vrlo je verovatno da ću jednu zaboraviti, možda baš onu zbog koje sam i došla u prodavnicu.

Na kasi se žena saginje da dohvati kutiju koja stoji negde kod njenih nogu, primetim da je puna Milki, ali nema ove koju ja tražim. Ostavlja sve i odlazi u magacin da potraži, dok se red za mene produžava, a meni već biva i smor i neprijatno. Brate koliko zajebancije zbog jedne čokolade.

U komentaru na status gorespomenutog frenda piše jedna zagrebačka lejdi kako kod nje u kvartu u Konzumu nema “Franckove ciglice ni čokolade niti keksa Domaćica”. Pita ona prodavačicu kako to da nema, pa toga bi trebalo biti u svakom dućanu, a podavačica joj veli da se to i Vegeta najčešće krade, pa da drže ispod kase.

Eto, ni u komšijskom dvorištu trava nije zelenija, ali to mi nije neka uteha.

Ono što mi je još misterioznije od prepadanja kupaca bez ikakve smislene osnove je ponašanje lopova koji kradu samo određene stvari: u Zrenjaninu je oblepljena samo Milka, sve ostale čokolade stoje na izvol’te.

Kakvi su to probirljivi lopovi koji kradu samo određene brendove?

Sećam se prvog susreta sa tim sakrivanjem artikala, bila je to krema za lice Nivea koju sam kupovala za mamu. Ima tome sigurno desetak godina.
Stoji skroz gore na polici, jedna jedina. Uzmem je, skontam prazna kutija, začudim se. Isto tako se obratim prodavačici, a ona mi objasni da kutiju od kreme treba da stavim u korpu, pa će mi kasirka dati kremu. Reče: “Te malo skuplje proizvode moramo tako, zbog krađa”. I nekako sam to razumela. Ali Milka čokolade kao da su od zlata, pa nemojte me zajebavati! Što ne kradu Euroblok ili Najlepše želje?

Hrvati makar kradu domaće.
Kakve Milke, kakvi bakrači!

Molim vas, kradite domaće!

Ravnodnevnica

11082560_10152855566059582_3762371576276329300_n

Pomračenje sunca je prošlo, ono sad nesmetano sija kroz krovni prozor i nemilosrdno prži moju desnu ruku koja počiva na mišu. Iako je prvi dan proleća a na fejsu pljušte statusi puni sreće i optimizma, meni nešto nije dan. Umorna sam, nije mi ni do čega, samo bih ležala i spavala.

Vratim se u krevet, umesto da izađem napolje. Shvatim da sam gladna, ali dva sata ležim i kanim se da sebi podgrejem pasulj. Iako sam gladna, mrzi me da se pokrenem. Još mi je gore jer od sebe očekujem da budem fit, da se radujem proleću, da izađem na sunce i budem k’o svi normalni ljudi…

Glad je pobedila, nakanem se da se izvučem iz kreveta i podgrejem jelo, ali podgrevanje ide jako sporo.

Šta da uradim dok čekam?

Pogled mi padne na policu s cipelama u predsoblju.

Znam!

Očistiću svoje verne zimske čizme koje su me dobro služile poslednja tri meseca i spremiću ih za narednu zimu.

Zgrabim čizme, sunđer i magičnu krpu pa krenem u kupatilo. Posle ribanja ih iznesem na terasu i pažljivo postavim da se osuše. Posle ću ih naprskati zaštitnim sredstvom i staviti ih u kutiju u kojoj su kupljene da spavaju do sledeće zime.

Jeste, možda će pasti uskoro sneg i ja ću ih prenuti iz njihovog prolećnog sna i izvući iz ormara. Iako je taj scenario sasvim moguć, pomisao na njega ne umanjuje isceliteljsku moć koju je za mene imao ovaj mali simbolični gest opraštanja sa zimom.

Možda sam imala i boljih dana od ovog prvog prolećnog, ali podsetih se svih onih lepih dana kada sam bila raspoložena, one divne vedrine koju svako proleće nosi i varljive lakoće postojanja.

Zbogom, zimo! Odnesi sa sobom svu hladnoću i mrak i mrtvilo!

Dobro došlo, proleće!

Podeli sa nama svoje mirise, svoje obnavljanje i životne sokove!

Ogrni nas svojom toplinom i probudi nas, razbudi nas!

Sunđer-metamorfoza

1-woman-cleaning-house-lgn

Pustili mamu iz bolnice. Čim je ušla u kuću krenula prvo da opere ruke. Zastala na vratima kupatila. Kaže: “Šta si ovo uradila wc šolji, izgleda kao nova?” Belinu vidi i bez naočara, jer prosto blješti. Za takav posao ona ne bi imala ni snage, a na mene je, iako me dobro umorio, delovao lekovito. Dok je ona ležala u bolnici ja sam ribala i čistila, dok me ruke i noge nisu ozbiljno zabolele.

Ima to nešto u ribanju, što otpušta tenziju. Ako mi naiđe ona napetost kojoj ne znam uzrok, čim počnem da ribam nešto, osetiću kako popušta: kao da je onaj sunđer u mojoj ruci ventil kroz koji se nervoza ispušta. Ima tih dana kad je jednostavno nemoguće skoncentrisati se na knjigu ili film, kad osećam kao da bih najradije izašla sama iz sebe jer mi je sopstvena koža tesna. Kad mi sve smeta, i samoj sebi smetam. To su idealni dani za sunđer-metamorfozu.

Ne bi se moglo za mene reći da sam opsesivno-kompulzivni lik koji čisti više nego što treba. Najčešće mi je stan u takvom stanju da me malo grize savest što ga ne održavam bolje: vidim po neku flekicu na podu, ali me mrzi da obrišem, vidim paučinu na plafonu ali je ostavljam za sutra (kad mi pajalica bude pri ruci), krovne prozore sam počela da perem dvaput godišnje.

Imam doduše jednu specifičnu fazu u koju upadnem kad se vratim s putovanja. Obično me oduševi čistoća hotela u kom boravimo, sjajne slavine bez ijedne mrlje, glatki podovi i police bez prašine, posteljina koja se menja svaki dan.

Kada dođem iz takvog jednog hrama čistoće, naš stan mi izgleda kao da bi mu dobro došao jedan ribanjac. Onda zasučem rukave i bacim se na spremanje, pokušavajući da ga dovedem u savršen red.

Nije meni do preterane urednosti, ali ima neke harmonije u redu i čistoći. Kada sam bila najdepresivnija, soba mi je bila u najgorem haosu, zgrozim se sad kad pomislim na šta je ličila. Pune pepeljare pikavaca ispod kreveta, čarape na stolu, garderoba i knjige po podu i celoj sobi. Tad mi je to bilo potpuno prirodno stanište, taj moj brlog, znala sam gde mi je šta i to mi je bilo sasvim dovoljno.

A lepo mi je kad se denem u čistom prostoru, taj spoljnji red se preslikava na mene iznutra, smiruje me i čini da stvari u meni izgledaju jasnije.

I tako, kad sam besna, kad ne znam šta ću od sebe, kad se osećam kao da ću pući, i ništa drugo ne pomaže – krenem da sređujem kuhinju ili kupatilo. Najlepši su mi ti poslovi koji uključuju vodu. Lepo kaže Kebra: Voda nosi sve probleme, ja joj zato kažem hvala :D (mada, mislim da nije mislio na vodu iz slavine :D) A rekoše i baje iz Aušvica: Arbajt maht fraj.

Ribanje je najjeftinija, najbrža i najkonstruktivnija terapeutska metoda za otpuštanje tenzije. Mislim da ne pali kod depresije, depresivne ljude bi samo dodatno smorilo, ali kod tih stanja gde biste iz svoje kože a ne možete – nema bolje.

Kad kuhinju dovedem dotle da izgleda kao iz časopisa, rad me potpuno oslobodi. Svane mi. Odmah poželim da i skuvam nešto, u tako čistoj kuhinji postanem u najmanju ruku Džejmi Oliver.

A tek kako je lep osećaj kad završim ribanje kupatila! Pogledam oko sebe i vidim kako sve blista, zbacim sa sebe radnu odeću pa uđem u kadu. Dok mi voda osvežava umorno telo posmatram neoskrnavljenu belinu kade i slavine koje izgledaju kao nove, i osećam se baš kao na odmoru, u nekom lepom hotelu :)

Kad izađem iz kade potpuno sam nov čovek.

Preporođena. Preobražena.

Divljan, Mladenović i Cobain

Za sve godine mog postojanja, samo jedna osoba mi je rekla da voli Vladu Divljana. Znam da ga voli toliko da se ozbiljno premišljam da li da je nazovem i izjavim joj saučešće.

Bez zezanja.

Ova pomama za kačenjem njegovih pesama me podseti na druge dve smrti, koje sam dobro upamtila.

Milan_Mladenovic

Trenutak kad mi je moja tadašnja simpatija saopštila da je umro Milan Mladenović.

Simpatija je bila četiri godine stariji dečko kome je omiljeni bend bio Pink Flojd a pisac Dostojevski. Slušao je EKV, bio je vidno potrešen. A ja nisam osetila ništa, bilo mi bez veze što ne saosećam, ali eto nisam osetila ništa. Ne znam ni da li sam znala nešto od njih, možda Krug i Par godina za nas, a možda ni to. Bila sam klinka i slušala Ganse i američki hard rok. To je bio neki magloviti novembar. Pola godine kasnije, na letnjem raspustu, naletela sam na kasetu EKV-a kod sestre u stanu i potpuno se zaljubila u muziku i tekstove. Od tad pa do danas mislim da je EKV najbolji bend s naših prostora, ikada. Kada su Koncert godine ’95. počeli snimkom EKV-a iz ’93., zurila sam u onaj video-bim mislila kako neću prežaliti što ih nisam ranije otkrila i makar jednom uživo čula. Žao mi je što ih nisam otkrila pre Milanove smrti.

KURT COBAIN

S druge strane, smrt Kobejna je bila skroz drugačija. Njegovo samoubistvo bilo je senzacija. Cela škola je brujala o tome. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da su onda postojale društvene mreže. Muzičke emisije su besomučno vrtele spotove Nirvane. Muzički časopisi koje smo kupovali bili su prepuni priča, nagađanja, intervjua, slika. Ipak, ostala sam imuna, nije me lako vuklo ono što se servira, stvari sam morala otkrivati sama i nikako drugačije.

Taj bend je u moj život ušao nešto malo kasnije, nekako istovremeno sa prvom ozbiljnijom depresijom i mislima o samoubistvu. Osećaj besmisla, besa, očaja, neshvaćenosti, umanjivala je već i sama činjenica da se neko tamo negde osećao poput mene. Muzika me je katarzično oslobađala i doprinosila manjem osećaju usamljenosti. Divila sam se Kobejnu i zavidela mu jer se odvažio da uradi ono o čemu sam ja samo maštala. Bila sam potpuno neprilagođena, sistem vrednosti je bio sjeban, svet je izgledao kao jedno veliko sranje, mrzela sam svet što je takav i sebe što ne mogu da se u njega uklopim. Osećala sam se potpuno nesposobnom da se prilagodim, nisam ni želela da se prilagodim takvom društvu, samo sam želela da umrem. S ove razdaljine gledajući, moglo bi se reći da mi je Kobejn bio idol.

Moju iskrenu ljubav prema Nirvani vređali su likovi koji su bili u fazonu: Ma da, gde ste bili pre nego što se Kurt ubio, sad nakon njegove smrti svi ste kao fanovi. Mislim, kakve veze ima kad je ko umro? Ali bilo me pomalo sramota što eto i ja spadam u tu kategoriju – ljudi koji su tek posle otkrili Nirvanu – kao da je to moju ljubav činilo lažnom a moju fascinaciju manje stvarnom.

Neko te pita šta slušaš, ti kažeš Nirvanu, a onda slede inkvizitorska pitanja: Koliko dugo? ili Od kad?  Kao – oni su pravi fanovi, a ti si samo pozer.

*   *   *

U svetu odraslih, to ide malo drugačije:

S: Bila si Parizu?

Ja: Jesam.

S: Jesi li jela puževe tamo?

Ja: Neee.

S: A pa onda kao da nisi ni bila u Parizu. 

Ja: E, aj nemoj da sereš! :D

Ima ljudi koji će na svaki način pokušati da unize onog sa kim dospevaju u kontakt, pokušavajući time sebi da daju na važnosti i autentičnosti. Ne znam što nas roditelji ne upozore na takve ljude, s obzirom da su prilično česti.

*   *   *

Ha, upravo se na fejsu oglasio dežurni hejter sa podužim statusom. Kaže da od njegovih par hiljada prijatelja otprilike dva i po su postavili nešto od Vlade Divljana ili Idola u proteklih nekoliko godina, a sad je kao svima omiljeni pevač. Moram priznati da se u ovom slučaju slažem sa njim, smorio me zatrpani njuz fid.

Što duhovito napisa jedan poznanik: Ako je sad ovako, ne smem da zamislim šta će biti na fejsbuku kad Bajaga umre ;)

Ljudi umiru, i bilo bi dobro da ih se setimo i za života, a ne samo kad umru. Takođe, bilo bi dobro da ih ne zaboravimo, umesto da ih gurnemo u zapećak sa prvom novom senzacionalnom vešću.

%d bloggers like this: