Iv Sovica

Divljan, Mladenović i Cobain

Za sve godine mog postojanja, samo jedna osoba mi je rekla da voli Vladu Divljana. Znam da ga voli toliko da se ozbiljno premišljam da li da je nazovem i izjavim joj saučešće.

Bez zezanja.

Ova pomama za kačenjem njegovih pesama me podseti na druge dve smrti, koje sam dobro upamtila.

Milan_Mladenovic

Trenutak kad mi je moja tadašnja simpatija saopštila da je umro Milan Mladenović.

Simpatija je bila četiri godine stariji dečko kome je omiljeni bend bio Pink Flojd a pisac Dostojevski. Slušao je EKV, bio je vidno potrešen. A ja nisam osetila ništa, bilo mi bez veze što ne saosećam, ali eto nisam osetila ništa. Ne znam ni da li sam znala nešto od njih, možda Krug i Par godina za nas, a možda ni to. Bila sam klinka i slušala Ganse i američki hard rok. To je bio neki magloviti novembar. Pola godine kasnije, na letnjem raspustu, naletela sam na kasetu EKV-a kod sestre u stanu i potpuno se zaljubila u muziku i tekstove. Od tad pa do danas mislim da je EKV najbolji bend s naših prostora, ikada. Kada su Koncert godine ’95. počeli snimkom EKV-a iz ’93., zurila sam u onaj video-bim mislila kako neću prežaliti što ih nisam ranije otkrila i makar jednom uživo čula. Žao mi je što ih nisam otkrila pre Milanove smrti.

KURT COBAIN

S druge strane, smrt Kobejna je bila skroz drugačija. Njegovo samoubistvo bilo je senzacija. Cela škola je brujala o tome. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da su onda postojale društvene mreže. Muzičke emisije su besomučno vrtele spotove Nirvane. Muzički časopisi koje smo kupovali bili su prepuni priča, nagađanja, intervjua, slika. Ipak, ostala sam imuna, nije me lako vuklo ono što se servira, stvari sam morala otkrivati sama i nikako drugačije.

Taj bend je u moj život ušao nešto malo kasnije, nekako istovremeno sa prvom ozbiljnijom depresijom i mislima o samoubistvu. Osećaj besmisla, besa, očaja, neshvaćenosti, umanjivala je već i sama činjenica da se neko tamo negde osećao poput mene. Muzika me je katarzično oslobađala i doprinosila manjem osećaju usamljenosti. Divila sam se Kobejnu i zavidela mu jer se odvažio da uradi ono o čemu sam ja samo maštala. Bila sam potpuno neprilagođena, sistem vrednosti je bio sjeban, svet je izgledao kao jedno veliko sranje, mrzela sam svet što je takav i sebe što ne mogu da se u njega uklopim. Osećala sam se potpuno nesposobnom da se prilagodim, nisam ni želela da se prilagodim takvom društvu, samo sam želela da umrem. S ove razdaljine gledajući, moglo bi se reći da mi je Kobejn bio idol.

Moju iskrenu ljubav prema Nirvani vređali su likovi koji su bili u fazonu: Ma da, gde ste bili pre nego što se Kurt ubio, sad nakon njegove smrti svi ste kao fanovi. Mislim, kakve veze ima kad je ko umro? Ali bilo me pomalo sramota što eto i ja spadam u tu kategoriju – ljudi koji su tek posle otkrili Nirvanu – kao da je to moju ljubav činilo lažnom a moju fascinaciju manje stvarnom.

Neko te pita šta slušaš, ti kažeš Nirvanu, a onda slede inkvizitorska pitanja: Koliko dugo? ili Od kad?  Kao – oni su pravi fanovi, a ti si samo pozer.

*   *   *

U svetu odraslih, to ide malo drugačije:

S: Bila si Parizu?

Ja: Jesam.

S: Jesi li jela puževe tamo?

Ja: Neee.

S: A pa onda kao da nisi ni bila u Parizu. 

Ja: E, aj nemoj da sereš! :D

Ima ljudi koji će na svaki način pokušati da unize onog sa kim dospevaju u kontakt, pokušavajući time sebi da daju na važnosti i autentičnosti. Ne znam što nas roditelji ne upozore na takve ljude, s obzirom da su prilično česti.

*   *   *

Ha, upravo se na fejsu oglasio dežurni hejter sa podužim statusom. Kaže da od njegovih par hiljada prijatelja otprilike dva i po su postavili nešto od Vlade Divljana ili Idola u proteklih nekoliko godina, a sad je kao svima omiljeni pevač. Moram priznati da se u ovom slučaju slažem sa njim, smorio me zatrpani njuz fid.

Što duhovito napisa jedan poznanik: Ako je sad ovako, ne smem da zamislim šta će biti na fejsbuku kad Bajaga umre ;)

Ljudi umiru, i bilo bi dobro da ih se setimo i za života, a ne samo kad umru. Takođe, bilo bi dobro da ih ne zaboravimo, umesto da ih gurnemo u zapećak sa prvom novom senzacionalnom vešću.

Dva prazna kreveta

hodnik

Čim smo buraz i ja stigli u hodnik na koronarnom odeljenju primetih da je nešto drugačije nego prethodni dan. Staklena vrata koja gledaju u sobu gde su pacijenti na intenzivnoj bila su drugačija. Kao da to nisu ta ista vrata kroz koja smo juče znatiželjno provirivali u nadi da ćemo ugledati mamu.

Prošli put kad smo bili tu samo jedna osoba se kroz njih mogla videti, nismo odmah shvatili da je baš ta osoba naša mama. Bilo ju je teško prepoznati iz tog ugla, sa maskom za kiseonik preko nosa i usta, ali kada je okrenula glavu na stranu bilo je jasno da su to njene istaknute jagodice i njen čuperak kose žut od duvana.

I taj prvi dan čekali smo podosta da nam se neko od lekara ili sestara obrati, pa smo dosta vremena proveli u hodniku zureći kroz staklo. Kraj nje je stajala sprava koja je pokazivala krvni pritisak i još neke stvari. Otkucaji srca u minuti su bili najkrupniji na ekranu, gledali smo kao hipnotisani u te brojeve koji se smenjuju: 78, 80, 82, 78, 80, 78, 82… U jednom trenu mama se probudila, nekako nas spazila, i mi joj mahnusmo, sve sa skakutanjem i kreveljenjem. Broj otkucaja se u trenu pomeri na 92, znali smo da je srećna što nas vidi.

Danas su vrata izlepljena nekakvom neprovidnom folijom, ali nakon dužeg čekanja počeli smo da virkamo kroz loše zalepljene rubove u nadi da ćemo ipak videti mamu. Ugledah prazan krevet. Odvojih glavu od stakla i povukoh se instinktivno unazad. Onda opet približih glavu staklu. Definitivno prazan krevet. Preseklo me preko stomaka, kao da mi je neko istisnuo sav vazduh. Osetih bubnjanje u ušima i tenziju kako me preplavljuje. Gde je?

Flešbek

Brat, baba i ja ulazimo u hodnik bolničke zgrade gde je ležao deda. Deda je danima u bolnici, pre toga je bio kod kuće ali u vrlo lošem stanju, i već sam se na neki način bila navikla na činjenicu da je teško bolestan. Odlazila sam kući vikendom. Burazer me je nazvao u sred nedelje i rekao mi: “Deda već nekoliko dana pita za tebe i govori “samo da mi je Ivanu videti“. Mislim da treba da dođeš”. Znala sam da misli da treba da dođem da se oprostim sa dedom, da je kraj vrlo blizu.

Bolnički hodnik, baba, brat i ja. Dolazimo do dedine sobe. Njegov krevet prazan. Mislimo da su ga prebacili u drugu sobu. Prošetamo hodnikom, zavirimo u druge sobe, nema ga. Nikako neka sestra da se pojavi. Motamo se po hodniku. Kad sestra naiđe i konačno pita šta tražimo, pitamo je za dedu, gde je prebačen.

“Deda Nikola iz sobe te i te?” pita ona.

“Da.”

“A pa on je umro pre možda pola sata.”, kaže odsutnim tonom kao da mi pitamo za hleb u pekari a ona nam saopštava da je rasprodat.

Baba posrće i naslanja se na zid, brat se brzinom svetlosti stvara kraj nje i pridržava je da ne padne, ja stojim kao smrznuta, u neverici.

Zakasnila sam.

Nisam se oprostila.

Dedina žarka želja da me vidi nije uslišena.

Zašto smo toliko odugovlačili polazak u bolnicu?

Dugo me je bolelo to što se nisam oprostila sa dedom, sanjala sam ga mesecima posle tog dana, razgovarali smo, u svim snovima je bio baš onakav kakvog ga pamtim. Sanjam ga recimo na kapiji, svitanje je, ima pušku o ramenu, pošao je u lov. Maše mi. Znam da kad ode neće se vratiti.

Vraćam se u sadašnjost. Zašto dođavola ne izađe neko koga mogu da pitam?! Počeh hodati hodnikom gore-dole. Strepnja mi je isušila usta i ne da mi da dišem. Pokucah na vrata po drugi put i provirih: “Zauzeti smo”, poviče sestra pre nego što sam uspela i da zaustim bilo šta, “ne ulazite, molim vas!” Zatvorih vrata. Teskoba raste, hodam i komentarišem nenormalan broj nalepnica “zabranjeno pušenje”, a potpuno odsustvo bilo kakve klupe. Sad čekamo već četrdesetak minuta, bol u nozi se pojačao, ne znam da li mi je gore kad stojim ili koračam.
Izlazi sestra, konačno. Pitamo je za mamu.

“A, pa nije ona više ovde, ne znam kako vam nisu javili, prebačena je na postkoronarno, nije više u životnoj opasnosti.”

Bože, kako je lepa i prijatna i divna ova medicinska sestra! Tačno bih je izljubila kao da mi je rod najrođeniji :) Skače mi se od sreće, čim čusmo gde se nalazi to odeljenje, hitrim korakom krenusmo ka mami. U to nailazi i tata i delimo s njim radosnu vest. Dok hodamo svi zajedno ka drugoj bolničkoj zgradi osećam da noga boli i dalje, ali je bol nekako dalek, kao u drugoj dimenziji, nema nikakve veze sa mnom.

Kad ugledam mamu kako se osmehuje sve me u trenutku prođe.

Vest

Budim se i vidim poruku od tate:

“Nazovi me kad ustaneš i popiješ kafu obavezno!!!”

Jasno mi je odmah da nešto nije u redu.

Tata je osoba koja mrzi iznenadne loše vesti. Nije kao da postoji osoba koja ih voli, ali tata naprosto misli da nema toga što ne može sačekati da se čovek razbudi i dođe sebi.

Pošto se on prema drugima ponaša onako kako bi želeo da se drugi ponašaju prema njemu, iz sadržaja poruke odmah iščitah da nešto nije u redu. Pomislih da je u pitanju baba: da je pala (ne bi bilo prvi put), da je nešto slomila, da je postala potpuno nepokretna te da su je prebacili u ono krilo doma koje je kao iz horor filmova.

Ja sam ćerka svog oca – popila sam kafu, namolovala farbu na glavu pa ga tek onda nazvala, spremna za bilo kakvu lošu vest.

Uspostavimo video poziv preko Skajpa, vidim da sedi u polumraku s naočarima na očima, namešta se tako da ga vidim.

Pita me: “Je l’ me vidiš, je l’ me čuješ?” (još uvek nismo na ti sa Skajpom). Onda ja njega pitam da li me vidi i čuje, pa se u šali izvinjavam jer izgledam kao kreten, što imam kesu na glavi zbog farbe.

Prethodne noći sam mu se samo porukom javila da sam stigla s puta, pa mi sad kaže mi kako mi nije odgovorio jer je baš u tom trenutku bio zauzet. Mama je baš tad bila ustala, opet ju je bolelo “ono njeno”, pa je sedeo s njom na kauču u dnevnoj sobi, pokušavao da joj pomogne, dok je nije već toliko počelo boleti da zaplakala. Hteo je da zove hitnu, ona nije dala. Kada je procenio da je đavo odneo šalu ipak je pozvao hitnu. Hitna je brzo došla, srećom, i “dali su joj odmah šta su joj dali, a dali su joj nešto i u vozilu dok je bila”. On je seo u auto i krenuo za njima.

Ostala je u bolnici, kažu da nije dobro. Čak i ako ovo prođe, njen srčani mišić je skroz oslabio, izgleda da je ona imala infarkt i ranije, samo nije prepoznala.

Eto tako nekako mi prepričava tata.

Kaže dalje, kada je noću ustajala, žalila se na bol ispod rebara, kašljala do povraćanja, nisu posumnjali na srce, nego su mislili da je od cigara.

Vest me porazila. Svako od nas je bar ponekad razmišljao o svojoj smrti i o smrti svojih najbližih. Za mamu nikada ne bih pomislila srce. Niko u njenoj široj porodici nije imao problem sa srcem. Za nju bih pre pomislila rak pluća, jer već 50 godina puši skoro dve kutije na dan. Ili neka druga rakčina, s obzirom na genetiku.

Tata reče da se jako lako umarala: “Ode do kokošinjca, pokupi ona dva-tri jajeta, vrati se sva zadihana, mora odmah sesti zapaliti cigaru, da malo odmori.”

Pretresošmo sve događaje koji su ukazivali na njen poblem sa srcem, čudeći se kako nismo prepoznali simptome. Završih razgovor naizgled smirena.

Kad ostadoh sa sobom misli počeše da se roje. Vrtim film u glavi, setim se kako sam pitala mamu pre par meseci da li dobro vidi, da li treba da je vodim kod očnog. Pitala me što pitam. Objasnih joj da mi se čini da je kuća malo zapuštena.

“Ma vidim ja”, kaže ona, “ali znaš kad više ne mogu. Teško mi, radim koliko mogu, ne mogu da se opterećujem.”

Tad sam se baš rastužila, jer sam shvatila da je mama ostarila. Ne može više sve kao nekada. Na pamet mi nije palo da je bolesna.

Poslednjih meseci počela je da mi pokazuje da me se zaželela. Kada sam dolazila i odlazila grlila me je čvršće i duže nego ikad.

Svaki put kad bih došla pitala me do kad ostajem. Kad god sam polazila pitala me zar već idem, zar ne mogu da ostanem još malo. To je bilo neobično. Ona jednostavno nije nikad bila tip koji pokazuje da joj neko nedostaje.

Ako se ne čujemo par dana ne kaže mi: “Nedostajala si mi.”, nego kaže: “Sram te bilo, ne setiš se da nazoveš da vidiš jesmo li živi!”

Nikada nisam sumnjala u to da me voli. Ona ljubav pokazuje stvarima koje čini za one koje voli – delima, a ne rečima. Sad me muči to što te njene signale nisam pročitala, ta njena bezazlena pitanja, te njene zagrljaje. Jer ona nikad ne bi rekla:

“Ostani.”

Nikad ne bi rekla:

“Dođi češće.”

Jer ne zeli da se namece, ne želi da bude na teretu. Ona nije osoba koja se žali, ona ne traži, ne zna za sebe da se izbori.

Kada sam bila dete uvek sam govorila da neću nikada biti poput nje. Činilo mi se gubitničkim živeti tako, samo žrtva za druge, podnošenje svega, ostavljanje sebe po strani uvek uvek uvek. I nikad se ne žaliti, ne zvocati, sve podnositi ćutke i sa stoičkim mirom. Za sve imati razumevanja, ne osuđivati, ne žestiti se.

Sada bih volela da sam više poput nje jer znam da ona poseduje duševni mir za kakvim svi čeznemo, i znam da je jedna od najzadovoljnijih osoba koje poznajem. Raduje se malim stvarima, koncentriše se na ono što je dobro.

Poslednji put kad sam bila kod njih toliko je puta ponovila “Evo sunca!” “Divno, kako lep dan!” “Baš volim što nema oblaka!” Uzrok njene sreće ležao je u činjenici da se nakon par tmurnih dana pojavio jedan sunčan. To je sasvim dovoljno za istinsku radost.

Mrak me prelije kad pomislim da se toliko radovala suncu jer je znala da ga više neće videti.

Da li je moguće? Da li je moguće da je slutila?

Da li je moguće da više neću videti kako se osmehuje, da neću s njom razgovarati? Pa ne može sad da ode, toliko toga mi nije rekla, toliko toga je nisam pitala, nisam je upoznala koliko sam želela, ne može sad da ode! Nije fer, nije fer!

Kakav užasan osećaj bespomoćnosti! Zašto ne mogu sad da odem da je vidim? Moram da je vidim! Prokleta intenzivna nega i nemogućnost posete. Nikada se u životu bespomoćnije nisam osećala.

Nisam spremna za ovo. Nisam spremna da je izgubim.

Drugačije je s babom, sa njom se uvek na neki način oprostim, svaki put kad odlazim od nje. Ispitala sam je štošta o detinjstvu, njenoj porodici, braku s dedom, životu uopšte, poznajem je, uzela sam od nje sve što je trebalo da mi da. Već dugo unazad joj uslišavam svaku želju. Dala sam maksimum u odnosu s njom, u svakom smislu. Osećam da je priča zaokružena.

Ovo sa mamom je nešto skroz drugačije. Nije kraj. Ako umre sve će ostati nedovršeno. Praznina će biti prestrašna. Kako da joj pomognem?

Put u Bergen

Mislim da smo bili u Finskoj kada smo saznali da u Norveškoj u Bergenu u februaru ima jedan muzički festival na koji bismo voleli da odemo. Februar je bio daleko, i činilo se da će me do tada proći noga koja me je bolela, a i da će nam dobro doći da sa putovanjem malo presečemo dosadnu zimu. Osim toga, kada pomislim da bih išla u Norvešku, uvek poželim da to bude zimi, kao što sam u sunčanom zelenom Helsinkiju u mislima prekrivala zgrade i parkove debelim slojem snega, i pitala se kako izgleda dok po njemu veje.

Negde pred Novu godinu videh noćnu fotku Bergena, panoramu grada s nekog visokog okolnog mesta, na slici se vidi sneg i mnoštvo svetala grada. Poslah je M-u.

image

Reče mi je da je lepa, ali da se ne nadam putu, suviše stvari ne mogu da se uklope. Pošto nada umire poslednja, ipak sam malo na netu pogledala letove do Norveške i hotele :)

Par nedelja kasnije dobijem od njega fotku jednog voza na zelenoj pozadini. Komentar uz fotku: A ovo je bliska budućnost. Smajli.

oslo-bergen-600x397

Ostavio me da sama istražim šta prikazuje. Izguglam da je to voz Oslo-Bergen, i da se ruta tog voza smatra jednom od najlepših na svetu. Traje 7 sati, prolazi se kroz visoki planinski masiv, klisure, fjordove, prirodu koja ostavlja bez daha.

norway

Fejsbuk prijateljica koja živi u Norveškoj mi reče dosta korisnih informacija, između ostalog i da Bergen ima samo 60 sunčanih dana godišnje, te da ponesem adekvatnu obuću i odeću.

Mislim se posle, pa nije ni čudo što je taj grad leglo blek metala, s tako malo sunca u godini.

I Bob Marli da je živeo u Norveškoj svirao bi blek metal.

New Picture (7)

Elem, preporučila mi je ona da pogledam njene stare slike, s putovanja tamo-amo po zemlji vikinga. Tamo nađem onu istu panoramu s početka priče. Na jednoj slici bela kućica s natpisom i red ljudi ispred, shvatim da do tamo vozi nekakva žičara ili vozić. Iznenadim se što je ona na slikama u debeloj zimskoj jakni iako je kraj juna.

New Picture (9)

Kada je postalo malo izvesnije (mada ne i sigurno) da ćemo ići, rešim da pogledam mapu grada. Ja stvarno volim mape. Mislim da ljubav prema njima vučem još od detinjstva. Burazer i ja smo ponekad u atlasu gledali puteve karavana po Africi, tražili oaze, nalazili rudnike dijamanata i platine, gledali po boji gde je okean najdublji…  Pratila sam kretanje Žil Vernovog Fileasa Foga, tražila egipatske piramide, ostatke gradova Maja i Inka, Stounhendž…

New Picture (8)

Jednom smo u osnovnoj školi dobili zadatak da nacrtamo mapu (plan) našeg mesta. Pošto sam znala samo svoj kraj i deo oko škole, sela sam sa drugaricom na bicikl, ponela olovku i svesku i otisnula se u istraživanje. Vozale smo se nepoznatim delovima sela, povremeno zastajale, ucrtavale i zapisivale ulice na koje smo nailazile. Još uvek se sećam svog uzbuđenja dok smo krstarile selom, i sećam se crtanja svoje mape koja je bila sjajna (iako vrlo odokativna što se razmere tiče). Brat je naravno i tu stavio svoj nos i pomogao oko izrade, ali većinu posla uradila sam sama. Šteta je što nam je sistem takav da vrlo malo zadataka u kojima otkrivamo svet oko sebe imamo tokom školovanja. Sve što je bilo otkrivalačko, u mom je sećanju ostalo duboko urezano. Verovatno ima veze sa uzbuđenjem i emocijama koje pri tom osećamo.

Pre svakog putovanja dobro proučim mapu mesta gde idem. Kada krenem da gledam mapu, uvek mi je važno da nađem neku polaznu tačku koje ću se držati i u odnosu na koju ću znati gde je šta. Ta tačka ne mora biti centar grada, mora biti nešto što je meni važno.

Onda od te tačke krenem da gledam 3D mapu (street view), kao da šetam ulicama, i tako malo upoznam kraj. Izdvojim nekoliko mesta koje bih posetila, pa se malo prošetam oko njih. Neko bi rekao da mi to umanji doživljaj kad uživo stignem tamo, ali zapravo ne. Super je osećaj, bude ti poznato a nepoznato istovremeno. Kao da živiš san koji si sanjao. Samo pridodaš zvuk, mirise i taktilne osećaje.

Na mapi Bergena sam šetala najpre po okolini hotela, razgledala obalu mora, kuće, staru tvrdjavu, a kada zađoh u neku uličicu naleteh  na onu belu kućicu koju sam videla kod drugarice na slici. Pa sjajno, čak mi je blizu vozić do vidikovca, neću morati da maltretiram svoju nogu.

To mentalno pripremanje za put mi je jednako lepo kao i put sam.

Otišla – ne otišla, ja bila u Bergenu :D

fantoft-stave-church

Zapalili štalu da ugreju kravu

Kada su ostavljeni babi i dedi na brigu i čuvanje, moja dva brata su bili bebe od tek nekoliko meseci. Roditelje je čekao arbajt u Nemačkoj, tu za bebe nije bilo mesta. Baba je bila presrećna, imala je tada tek četrdeset tri godine, to joj je bilo kao drugo materinstvo. Ovo je bilo idealno rešenje, jedan veliki magarac koji se odavno otrgao kontroli otišao je u beli svet, a umesto njega dobila je dva slatka mala nejaka stvora da se o njima brine. Kao da joj se ispunila neostvarena želja da ima još dece.

Baba i deda su puno radili, ali kažu da im nije teško padalo i da su uvek imali vremena za decu. Međutim, nije baš sve uvek bilo tako idealno.

*   *   *

Iako je 21. vek, i živimo u sred Evrope, u mom rodnom selu još uvek svaki dan prođe stampedo krava dvaput dnevno.

Poprilična atrakcija za sve strance.

photoIdu u rano jutro, slivaju se ulicama poput rečica dok ne dostignu kritičnu masu tu negde kod moje kuće, skoro na izlazu iz sela. Tada liče na podivljali talas koji ne mogu ukrotiti psi čuvari niti ljudi koji izađu ispred svojih kuća u pokušaju da zaštite travnjake i mladice voća ili ukrasnog drveća. Sve to prati tutnjanje mnoštva nogu, mukanje iz mnogo grla, lajanje pasa, i psovanje čobana. Tako isto i uveče, kada se vraćaju kući.

Ako je leto i zemlja suva, dok one protrčavaju digne se oblak prašne koji se nadvije nad kućama. Još je gore ako padne kiša, tada njihovi papci izrovare zemlju i nanesu je na asfaltirani put, pa se moj kraj preobrati u jednu veliku kaljugu. O nagaznim minama koje ispuštaju dok hodaju da ne govorim. Uzalud se meštani hvale činjenicom da su im ama baš sve ulice u selu asfaltirane, ponekad se asfalt jedva razaznaje od blata.

Ne može čovek ni da se ljuti na krave, kad ih vidi onako blatnjave i umorne kako se tužnih očiju vuku ka kući. Interesantna stvar je da svaka od njih zna svoj put kući, pa se reka krava osipa kako napreduje dalje ka selu, jer svaka krava samo skrene u svoje dvorište kada do njega dođe. Ljudi koji imaju krave ne dočekuju ih ispred kuće, samo otvore širom kapiju u vreme kad se one vraćaju.

Elem, sedamdesetih, kada su bebe stigle, najprirodnija stvar je bila da se jednoglasno odluči da se kupi jedna krava. Hteli su da u kući uvek ima mleka, s obzirom da imaju malu decu. Krava je tokom zelenog dela godine verovatno svakodnevno išla na ispašu sa ostalim seoskim kravama, a tokom zime kulirala u štali. Štala je bila opasana uvezanim snopovima suvih kukurznih stabljika, takozvanom ku’ruzovinom (kukuruz – ku’ruz).image

*   *   *

Kada su braća imala 4 godine, zima je bila hladnija malo nego ova sad što je, sneg je bio pao, ali se nije otapao. Baba je bila na poslu, a deda je čuvao decu. Dobro ih je obukao, umotao u šalove i kape i pustio na sneg u dvorište. Zašto ih nije nadgledao, ne znam.

Kao što rekoh krava je bila u štali, i braća su to znala. Kao što svi znamo, štale se obično ne greju, a tamo gde nema grejanja, mora da je hladno. Jadna krava, nema ni kapu ni šal ni rukavice, a i noge su joj gole. Trebalo bi je ugrejati. Jedan je dobio ideju, drugi se odšunjao u letnju kuhinju. Vratio se ponosan što je našao šibice. braća3Videli su puno puta kako se loži vatra, najmanji problem je bio upaliti jednu. Čučnuli su i krenuli da pale kukuruzovinu. Kad je vatrica počela da se razbuktava i toplina širi, bili su presrećni, uspeli su!

U trenutku kad je deda izašao iz kuće vatra je već buktala. Potrčao je ka crevu za vodu koje je zakačeno za dvorišnu česmu, ali u njemu se smrzla preostala voda i bilo je beskorisno. Počeo je da doziva u pomoć. Pritekao je prvi komšija, Straja, sa kojim tad baba i deda “nisu govorili”. Doleteo je i doneo svoje crevo i natakao ga na česmu, voda je potekla. Za to vreme je deda nekakvom metalnom šipkom odvajao kukuruzovinu od zidova štale i rušio je na sneg pored. Uspeli su da zaustave širenje vatre i koliko toliko saniraju posledice.

Sva sreća da pokojni Straja nije bio u fazonu: da komšiji crkne krava.

*   *   *

Iako je preživela grejanje, kada sam ja bila mala krave već odavno više nije bilo. Umesto nje imali smo kozu, zvala se Brena :)

Ali je ostao čuveni vic:

– Komšija je l’ ti puši krava?

– Ne.

– E, onda ti gori štala!

Aleksandra

 

Brandy Alexander

Što ja volim kad me neko, onako neočekivano, počasti iskrenim osmehom. Evo na primer, kada sam prošli put naručila koktel koji se zove aleksandra, konobarica reče uz osmeh: “Jao, moj omiljeni koktel!” I naredna dva kada mi je donosila, iako ništa osim izvoli nije rekla, isto se tako osmehnula, kao da će ga ona popiti a ne ja :) Saosećala je sa mojom srećom.

Danas smo Dragojla i ja išle na čašicu razgovora u isti lokal, i ustanovile smo veselo da je danas taj dan kada su svi kokteli upola cene. Ona je stigla pre mene i već je kroz slamku pijuckala svoju pinjakoladu iz velike debele čaše.

Pina Colada

Ko ponekad pije koktele zna da ih ovde najčešće služe s dve slamke. Iako dodatna slamka verovatno ima funkciju štapića za mešanje, mi smo ustanovile da ona ustvari služi da i ona druga osoba proba koktel. Pa nemoguće je popiti koktel a da ga osoba koja je kraj tebe ne proba, ako je nov da proba kakav je, ako je dobro poznat da vidi kako je pripremljen, izgovor uvek postoji da se malo štrpne od onog drugog :)

Koktel nije nikakvo fensi ekskluzivno piće koje piju dokone feministkinje u tridesetim, niti blazirane dame iz visokog društva, kako to ponekad predstavljaju u filmovima i serijama, niti je toliko bacanje para i bahaćenje kako to često vide pivopije. Koktel je tu da se zajednički uživa, isprobavaju ukusi, da se komentariše, i da se među brojnima nađe onaj pravi, koji je baš po tvom ukusu, savršen.

Savršen koktel je onaj koji kad okusiš, zatvoriš na trenutak oči i pomisliš:

Biće sve dobro, sve je u redu, život je lep!

margarita
U tom traženju se razmenjuju utisci, slaže se ili se ne slaže, upoređuje se, odmahuje glavama ili klima, ali se komunicira, vrlo živo se komunicira, i svako naručivanje pobuđuje radoznalost, zato što i isti koktel zapravo nije isti, i uvek te zanima kako će ga zbućkati. Postoji i edukativni deo, na primer, kad se guglaju nepoznati sastojci, tu svašta može da se nauči :D

Elem, kroz tu drugu slamku u Dragojlinoj čaši srknula sam pinjakoladu da proverim da li mi se ona pije.

Ipak ne. Suviše letnji ukus.
Treba mi nešto čokoladno, kremasto, kao kolač u obliku pića.

img_0016

Došla je ona ista konobarica, u sred mog isprobavanja.

Okrenuh se ka njoj : “Meni ipak aleksandru, molim te.”

Nisam sigurna da me je uopšte prepoznala, bila sam sad potpuno bez šminke i nosila naočare, ali opet se osmehnula, onako nekako zaverenički, kao da nas dve znamo nekakvu tajnu koju ostali ne znaju, a ta tajna je: da je to najlepši koktel. Baš mi je to bilo simpatično.

Dva koktela kasnije, pozvah je i zamolih da mi donese račun. Kad smo plaćale ostavila sam joj taman toliko bakšiša da može sebi da priušti jednu aleksandru. Zamislila sam je kako sedi s kraja šanka posle napornog dana, odmara i pijucka je. Ne razgovara ni sa kim, uživa u ukusu.

I osmehuje se.

To bi bila baš lepa slika.

Ceca u Novom Sadu

10926460_10206037721486884_5987893970668989877_n

Kad sam čula da će Ceca pevati ovde za srpsku Novu godinu, prvo što sam pomislila: Sjajno, bar će se Bojana provesti! Bojana je moja bliska prijateljica, a to je njena omiljena pevačica.

Ja se ionako nikad na trgu nisam provela. Osim činjenice da se bojim petardi, na trg uglavnom nisam išla iz prostog razloga jer za mene ionako nikad ničega nije ni bilo. Ko mi je kriv kad slušam takvu muziku da zbog nje moram putovati van zemlje da bih je čula, ko mi je kriv što ne pripadam većini.

Ljudi su opleli po Ceci iz mnogo razloga. Kao i iz svakog dogadjaja, i iz ovog se vidi šta ljudi učitavaju u njega, borci za kulturu vide kič i neukus turbo-folka, drugi vide pomaljanje jedne od glava stoglave aždaje nacionalizma, treći teror demokratije, četvrti dokaz dominacije jedne partije nad drugom.

Jebe mi se za sve to. Smarate i vi što hejtujete i vi što likujete.

Sinoć sam ležala i gledala BBC-jev dokumentarac o gotik umetnosti, dok su pucale petarde i prštao vatromet. Eto tako proslavih srpsku Novu godinu, i baš mi je bilo fino. Dok je kroz zidove do mene dopirao promukli Cecin glas mislila sam na to kako moja Bojana peva sa njom, kako joj je lepo sa njenim prijateljima, kako se vesele i kako je zaboravila na sve svoje probleme. Bilo mi je drago što je bar neko srećan.

Sigurna sam da je svako od vas imao po jednu Bojanu tamo u masi. Kada biste se samo malo manje koncentrisali na sebe i svoje potrebe a malo više saosećali sa drugima, ta mržnja bi vas mnogo manje jela. Vama bi bilo bolje :)

Srećna vam srpska Nova godina!

Da se manje žderete zbog stvari na koje niste uticali dok ste mogli ;)

Živeli!

Ja nisam Charlie

Razum i bezumlje

Ne, ja nisam Charlie. Koliko god trenutno bilo popularno tvrditi suprotno, ja nisam Charlie. Ja sam Amir. I musliman sam. I novinar sam. I ta moja dva identiteta mi ne dozvoljavaju da ćutim. Neko površan bi jedva dočekao ovo moje priznanje da se poigra kvaziduhovitom opaskom kako jedan moj identitet puca na drugi moj identitet. I da ustvrdi kako sam sam sebi dušmanin. Ali to tako može djelovati samo na prvu loptu. Baš onu loptu koja ti je tako lijepo sjela na volej pojednostavljivanja. I baš onu loptu kojom si tako razbio komšijski prozor.

Tako bi neki rado da okarakterišu zločin u Parizu. Jednostavnom formulom „Muslimani pobili novinare“. Na stranu to što je takva formula u startu netačna zbog proste činjenice da im to ne odobrava ogromna, ogromna i još jednom ogromna većina muslimana širom svijeta. Zagrebemo li malo ispod površine te zločince možemo optužiti za mnogo goru blasfemiju od…

View original post 497 more words

Jedna zimska impresija

groblje 1

Zateklo me ledeno predvečerje u šetnji po oranicama u blizini seoskog groblja. Govorim sebi tad, gazeći po džombama smrznute zemlje i upadajući u sneg, pazeći da ne padnem i ne razmrskam fotoaparat, kad već volim stara groblja, moram naći neku lepotu i u ovim modernim.

Fotkala sam dok mi se od zime nije ukočio prst na okidaču. Uzalud je zalazak bojio nebo fantastičnim bojama, nisam uspela da ukomponujem scenu tako da mi ne uliva nelagodu. Ni jedna napravljena slika ne ostavlja na mene onaj divan umirujući utisak koji imaju stara groblja zarasla u žbunje i bršljan, izbledelih slova i slika na spomenicima obraslim mahovinom.

Ima nešto odbijajuće u ovim zdepastim mermernim nadgrobnim pločama, hladnim, glatkim poput ogledala, sa ponekim šiljastim oblikom koji remeti grobljansku monotoniju. Spomenici izgledaju groteskno i pretenciozno na goloj travi i pustom krajoliku. Naša groblja odudaraju od okruženja, sa malo ili nimalo drveća, obično na vetrometinama gde ledeni vetar zimi probija do kostiju. Negostoljubiva mesta.

Eto, tu mi je sahranjen voljeni deda, ali ne poželeh da odem do njegovog groba, već samo da klisnem odatle.

image

Setih se nekoliko stihova Besmrtne pesme, zapisane na poslednjim stranama jednog mog srednjoškolskog dnevnika:

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Sreća

Ležim u krevetu u mraku i tišini, čujem samo damare sopstvenog srca, bam, bam, bam, zvoni mi u glavi i svaki udar je bolan, bolno pulsiranje se pojačava sa svakim zvukom ili zrakom svetlosti. Pri tom mi je i hladno.

Kanim se da ustanem neko vreme, a kada to uradim iznenadim se kako mi je sopstveno telo teško i tromo. O glavi da ne pričam. Samo glava teška je dve tone.

Proverim radijatore – tek mlaki. Heh, strava što ste napanjili radijatore za novogodišnju noć, to je prošlo, pa sad možemo i da pocrkamo.

Vratim se u krevet i zavijem se u ćebe i u svoje misli. Dobro je ovako, može biti i gore, zamisli kako je onim ljudima koji nemaju grejanje uopšte, i koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, a ne kao ti, ove smaračke.

Setim se onda fotografije smrznutog kučeta koje videh juče na fejsu, setim se njegovog tankog tankog krzna koje ga čini potpuno nepripremljenim za ovu oštru studen. Da li je  uginulo u miru, kao devojčica sa šibicama? Šta li je bilo u toj maloj psećoj glavi? Rastužim se. Pomislim na dva psa koja sam juče u toku dana videla napolju. Keruša seda na travu ispod nekog visokog žbuna, prethodno njušnjuvši to mesto i okrenuvši se dva-tri puta u krug, verovatno zadovoljna što je našla suvo mesto gde će je zakačiti koji zrak zubatog sunca. Pokušaće da se ogreje pre nego što se spusti duga zimska noć. Drugi pas za to vreme gleda u prolaznike, na jednu pa na drugu stranu, a onda kreće za čovekom koji nosi kesu iz pekare.

????????????????????????

Gde li su oni sada?

Kako li je njima tamo negde napolju? Sigurno drhture od zime, sklupčani u pokušaju da se zagreju, osuđeni samo na svoje tanušno krzno. Verovatno su i gladni, teško je po ovoj hladnoći naći hranu. Treba se pokrenuti, hodati po snegu i ledu možda satima pre nego što se nađe korica hleba.

Odnekud grunu petarda, bol u glavi se pojača. Pas koji miruje šćućuren negde u zimi i mraku sada je verovatno odskočio u vis od straha, ili makar podigao uši, ako je podalje. Glad, hladnoća i strah. Još jedna petarda, još jedna, počeh da ih brojim, izbrojah 16. Debili!

Okrenuh se na drugu stranu.

Iako trenutno ne osećam radost, znam da sam srećna, osećam neko tupo zadovoljstvo zbog svoje ušuškanosti.  Srećna sam što imam krov nad glavom, ćebe u koje mogu da se umotam i hranu u frižideru. Srećna sam što mogu ruke da operem toplom vodom i što ne moram danas napolje. Niko mi ne baca petarde pored glave i život mi ne zavisi od tuđe milostinje.

Malo li je?

%d bloggers like this: