Iv Sovica

Bejah u prazničnoj kupovini pre neki dan, te kupih za babu malo veću količinu slatkiša no inače. Ona voli slatko, kao i ja, i ja uživam u biranju šta ću da joj kupim, čime ću je obradovati. U malo kojoj kupovini uživam kao u tom biranju slatkiša za svoju babu, gledam da ne kupujem uvek isto, obraćam pažnju da slatkiši budu mekani, jer jedini zubi koje ima su neki veštaci koji joj baš i ne pašu, pa da se ne muči. I uvek donesem voće, nema voća koje ona ne voli.

Kupih tada i dve kese za paketiće burazerovoj deci, neke s Deda Mrazom, pahuljama i jelkom, ali se ubrzo ispostavilo da nisu dovoljno velike. Hm, imam slatkiše, još neke sitnice za ličnu higijenu, i dve suvišne kese za paketiće. Mogla bih babi paketić da napravim! Biće to verovatno prvi novogodišnji paketić u njenom životu, u 86. godini.

Ne može se reći da je baba imala nekakvo detinjstvo. Odrastala je u velikoj nemaštini, otac je napustio nju i njenu majku, otišao da radi u Francusku i nestao bez traga. Njih dve same, kraj sa krajem. Onda je došao rat, zbegovi, pa posleratna beda… Zapravo nije imala nikad ono bezbrižno detinjstvo, detinjstvo u kom je mažena i pažena, paketić sigurno u životu nije dobila, bar ne takav u šarenoj novogodišnjoj kesi, s mašnom, a ni poklona se kasnije u životu nije baš nadobijala, koliko mi je poznato.

Već neko vreme unazad podseća me ona pomalo na veliko sedokoso dobroćudno dete. Često menja raspoloženja, očas posla prasne u smeh ili se rasplače kad joj bude žao sebe, a voli da se smeje i šali, i sad, kao i uvek, i lako iz plača predje u smeh – a kada se smeje, sve se ori, i smeju joj je oči :)
Zaboravna je, kapriciozna ponekad, ali joj apsolutno ništa ne zameram, nema šanse da se na nju naljutim.

Pomalo me grize savest što je u domu. Prošle godine, govoreći mi po ko zna koji put da želi u dom, rekla mi je ovako: “Znam ja da meni u domu neće nikada biti kao u svojoj kući, ali ne mogu više da podnosim samoću. Bolest i starost nekako guram, ali samoću ne mogu, trebaju mi ljudi, treba mi da pričam sa nekim. Željna sam društva i razgovora.” Onda je dodala: “Vidiš da nikoga ovde više nema, sve je to pomrlo, ovi što još nisu – nikuda iz kuće ne mogu, bolesni kao i ja. Jedina osoba koju vidjam svaki dan je snajka, nekad svrate Borka ili Rada, i to je sve. Sve se to odrodilo, brate moj. Po ceo dan sam sama, ne mogu više.”

Kako je to strašno, svi bliski prijatelji već su pod zemljom, a oni koji su živi, toliko su bolesni, da ne izlaze iz kuće. Tu su članovi porodice koji te posećuju, ali veliku većinu vremena si sam. Sam sa svojom starošću i svojom bolešću. Sam sa svojim mislima. Sa televizorom koji radi po ceo dan da bi zagušio prodorni zvuk samoće. Sam. Dosta ti je svega i nadaš se smrti, ali ona te uporno zaobilazi. Sve je iza tebe. Predivan ti je dan kad te ništa ne boli, a to je retko.

A nekad se svake zime po kućama igrao tablić, sve su to žene koje su nadživele svoje muževe, skupe se, puše cigare, skuva se kafa, možda naspe i rakijica u onu malu čašicu, i kada misle da ih niko ne čuje psuju kao kočijaši, umirući od smeha, uživajući u svom javašluku i kaubojštini.

Kuća u kojoj je baba živela je prazna, prazna i hladna, neobično mi je doći u njenu praznu sobu, spavati tamo a da nje nema, kao da je umrla, sve nekako čudno, prazno odzvanja. A onda se setim da je u domu, i da ću je već koliko sutra videti, pa me to obraduje, kao da mi je data druga šansa da je bolje upoznam i više se sa njom izdružim, pa jedva čekam da svane i da odem da je zagrlim i izljubim, da joj kazem: “Gde si, debela moja!” i promrsim njenu još uvek bujnu belu kosu, da je držim za ruku dok se kikoćemo kao devojčice, ljuštim mandarinu kao što je ona nekad meni, ili da ogovaramo malkice odsutne članove familije.

Otakako je u domu, družimo se češće nego pre.
Dešavalo se ranije da je u svojoj jurnjavi i žurbi jedva vidim. Znam da je ona tu, soba do moje, uvek je tu, samo joj se na brzinu javim, samo da završim još ovo i ono pa ću onda kod nje, i na kraju ne stignem da joj posvetim vreme. A trebalo je nekada i snage za susret sa njom, ako je bila u bolovima ili loše raspoložena, bilo je teško slušati njene jadikovke, na većinu njih nisam imala nikakvu repliku, osim uzdaha raznih vrsta. Znale smo mi ponekad da zaglavimo do kasnih sati pričajući, ali to je bio pre izuzetak nego pravilo. Sad gledam da svaki put posedim par sati kod nje, da se ispričam što više, i da je oraspoložim što više.

Ona uvek kaže: “Niko nema unuke kao ja.”, a ja se mislim: Bogami, koliko si mi puta razvijala pitu s krompirom samo da bih nešto jela, koliko smo godina spavale zajedno u krevetu, a posle i u sobi, iako smo se gurale, jer nisam volela da spavam sama, koliko si puta dežurala kraj mog kreveta dok sam gorela od temperature, stavljala mi na ruke i noge čarape potopljene u rakiju i čekala da mi padne temperatura, pa da odeš da spavaš na sat-dva.

Pa naravno da niko nema unuke kao ti, nije to za džabe, sve si ti to zaslužila draga moja. Nikada te nećemo uspeti paziti ni upola onoliko dobro koliko si ti nas.

Portir reče ocu mom da niko nema toliko poseta kao njegova majka. Naravno i njen rodjeni sin je češće vidja i više priča sa njom nego dok mu je bila pri ruci, u susednoj kući.
Kao da smo odjednom svi postali svesni da je ovo poslednji voz što se tiče vidjanja s njom.

Toliko se prolepšala otkako je u domu da je fotografišem maltene svaki put. Ne mogu da je se nagledam. Na slikama nastalim u njenim poslednjim mesecima kod kuće lice joj je umorno, sivo, njena bujna kosa uglavnom raščupana od ležanja. Nekad je danima znala ležati u krevetu, lekovi protiv bolova ili nisu pomagali ili su je umrtvljivali, nije bila ni za šta. Žalila se na bolove i na sudbu kletu sto je dedu uzela pre nje, a deda je (po njenim rečima) kad je otišao, poneo sa sobom i njeno zdravlje.

Sada se podmladila, lep joj je ten, kosa uvek sredjena, bolje hoda, redovno pije lekove, zadovoljnija je vidno, pa ipak, u dubini sebe, osećam grižu savesti što je tamo. Sama je, okružena nekim drugim ljudima, a ne svojom porodicom. Iako govorim sebi da joj je realno bolje tamo, vidi se na njoj da joj je bolje, ipak taj neki crv kopa u meni skoro stalno.
Iako kažem sebi: Šta bi da je kod kuće sama, šta da opet padne, ko će je podići? A šta ako se slomi prilikom pada, a niko je ne nadje do ujutru?, ipak mi to nešto ne da mira.

Zamolila me da joj kupim neki lep džemperak, da ima za doček Nove godine, biće neka proslava u domu.
“Eh, dok sam ja bila živa,” kaže baba, “kako sam ja umela da se veselim! Volela sam pesmu i veselje više nego išta!” Istina je to, zapravo je ona svojevremeno bila jedno vedro i veselo čeljade. Jako je volela sve vrste proslava, svadbe, rodjendane… Slave se u njeno vreme nisu slavile, ali ona i to bi, samo da je deda dozvoljavao, sve samo da se veseli, dobro jede, i da se porodica okupi. Poslednjih godina je Nove godine dočekivala sama, pa se sad jako raduje ovoj medju ljudima. Prisustvovale su ona i njena cimerka kićenju jelke na njihovom spratu, sad je dobila i paketić od mene, pa me je zamolila da joj kupim taj džemperak, ne mora da bude ne znam kakav, ali da je nov, hoće da bude doterana za doček. Tako mi bilo drago kad sam videla da se nečem raduje, i da nešto čeka, a da to nije smrt ili naš dolazak.

Danas je svratila moja prijateljica da je pozdravi, moja baba je lik iz njenog detinjstva, kao što je i njena baba bila lik iz mog. Reče mi nakon što smo izašle iz njene sobe: “Blago tebi što imas živu babu, ja bih baš volela da je bar jedna od mojih baba živa.”
U trenutku se se osetih tako srećnom, vec dugo vremena se osećam srećnom, kad pomislim da mi je baba još uvek živa. Njena prazna soba u našoj kući me redovno podseća na njen skori odlazak, i uvek osetim ogromnu zahvalnost što imam još malo vremena koje mogu da provedem s njom.

Jako ju je zabavio paketić koji sam joj donela, smejala se u nekoliko navrata, svaki put kad ga pogleda prasne u smeh, i ja sa njom, mislim da nas je ceo sprat čuo. Imam utisak da joj se više dopala ideja o novogodišnjem paketiću, nego sama njegova sadržina. To je bilo jedno oneobičavanje koje ume jako da osveži svakodnevnicu. Volim kad se smejemo zajedno.