Iv Sovica

Tag: deca

Ne proleće nego smeće u mojoj ulici

Sedim tako kod Bojane na terasi, pijemo kafu, jedemo kolače preostale od Uskrsa, i gledamo u Dunav i naglo ozelenelo drveće. Pričamo tek da se priča, uživamo u toplom vazduhu i mirisu proleća. Prvo sedenje na terasi ove godine – idila.

Odjednom, proleće nešto, odozgo bačeno. Pogledamo se u čudu, ne stigosmo ni da prokomentarišemo, kad proleće i drugo. Plastična ambalaža. Za njom sleće nešto teže, staklena čaša možda…

A eto, pitala sam se baš taj dan dok sam čekala Bojanu ispred njene zgrade, otkud taj iskorišćeni kondom na travnjaku odmah kraj staze. Odakle li je tu stigao?

Bojana gleda nagore, pokušavajući da skonta ko su debili koji bacaju smeće, i usput viče: “Jeste vi normalni?!”

Ne čuje se i ne vidi niko.

Zar se ovakve stvari ne dešavaju samo u novobeogradskim soliterima?

Pitam se, ko su ti ljudi koji to rade? Ko ih je vaspitavao? Kako li izgledaju? Baš me zanima kako izgleda jedan bacač smeća kroz prozor. Možda je to onaj tinejdžer sa slušalicama iz kojih trešti neka elektronika. Možda ona baba sa ljubičastom kosom. Možda je onaj lik koji ide okolo sa čačkalicom međ zubima, onaj što nosi trenerku preko vangle za krofne koja mu zateže majicu a poslednji put je očigledno vežbao u srednjoj školi. A možda su to baš oni kulturni tihi ljudi za koje nikada ne bi pomislio da to rade

Možda neki mentalni bolesnici, ko bi normalan radio tako nešto? Da, to je jedino moguće objašnjenje, to radi neko ko je lud.
Hm, ili možda neko ko je besan? Neko poput besne Dare onomad.

* * *

11043230_344793255725526_5032120265266727042_o

Znate, Dara i Ljubivoje su živeli u jednoj od novosadskih visokih zgrada, takozvanih “kula,” i večito spajali kraj sa krajem.

Bilo je to dva dana pred dobijanje plate. Imali su na raspolaganju neku mizeriju novca koju su morali razvući na ta dva puna dana, pozajmljivanje nije dolazilo u obzir jer već su pozajmili od svih od kojih su mogli pozajmiti. Moralo se izgurati s tim.

Ona je napravila plan.

Dala mu je zadatak: nek kupi u prodavnici testo i konzervu ribe, od toga i onog što ima u stanu moći će neki ručak da zgotovi, a nek obavezno pripazi da mu ostane kusur toliki da od njega mogu sutra kupiti makar svež hleb.

Vratio se Ljubivoje iz prodavnice sav srećan. Vadi iz kese testo i ribu, a zatim i jogurt od pola litre. “Vidi šta sam još kupio, baš će nam dobro ići uz testo!”
“A kusur?”, upita ona, već osećajući ključanje u stomaku.
“Pa nema kusura, taman sam za te pare kupio jogurt!”
Da li je glup, lud, ili samo nevidjeno nemaran?! Nastade svadja, urlanje, u žaru rasprave ona zgrabi prokleti jogurt i frljnu ga kroz prozor. Ni na kraj pameti joj nije bilo da su na devetom spratu. O tome je tek kasnije razmišljala, dok su ćutke jeli testo s krompirom. Ćutali su još od svadje.

Mislila je i o tome kako joj je dosta njega, kako ne može da ga podnese, kako je njegova nepromišljenost i glupost ubijaju. S druge strane, znala je da je on voli, verovatno je niko neće voleti tako, i bilo joj je žao pri pomisli da će morati da ga ostavi. Ali šta to vredi, ako ona njega više ne voli. Da li ga voli? Verovatno ne, na početku je ovakve stvari nisu dovodile do pomračenja uma. Nije joj se dopadalo ono što je postajala kad pobesni.

Iz misli je prenu njegovo mumlanje kroz zalogaje: “E, a šta misliš, je l’ ima šanse da je onaj jogurt ostao ceo? Možda da sidjem dole da ga potražim?”

Preplavi je neko sažaljenje i tuga.

Razišli su se ubrzo nakon jogurt incidenta.

* * *

Eto, tešim se tako, nisu ljudi debili, možda je samo nekom pala klapna. Doduše, sudeći po količini smeća u mojoj ulici, te klapne padaju prilično često.

“U mom kraju su i ove godine na drveću procvetale kese, a trava je prošarana malim papirićima, poput gusto zbijenih cvetića na letnjoj haljini moje bake…” Ovako bi mogao počinjati tradicionalni dečiji sastav Proleće u mojoj ulici, kome bi danas mnogo bolje pristajao naziv – Smeće u mojoj ulici.

Na putu kući zastadoh da uslikam neku krošnju i zrake sunca koji kroz nju probijaju, te podigoh pogled i foto-aparat. Pogled mi se susrete sa ženom na terasi, na četvrtom ili petom spratu. Gleda me u oči i istresa stolnjak u vazduh iznad moje glave, da ne kažem na moju glavu, i radi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Tolika količina bezobrazluka me ušokirala – pa ne mogu čak ni da lažem sebe da me nije videla.

Srećom, primila sam antidot za ovakve situacije. Na nekoliko mesta u mojoj ulici dečija ruka je napravila plakate, od listova iz velike sveske, i zalepila ih na bandere i uglove zgrada.

Na plakatima su ljudi zamoljeni da bacaju smeće u kante i da čuvaju prirodu.

DSC_1042_12

Ima nade :)

Ne znam samo otkud nam tako dobra deca.

DSC_1035_5

Buka u modi, petarde “must have”

Mnogo sam osetljiva na buku izgleda. Čini me nervoznom, zaboli me glava.

Juče sam bila kod burazera, deca mu tako glasno gledaju tv, kao da su gluva. Pa još kad počne cela familija da se nadglasava s televizorom, od urlanja glava počne da mi pulsira. Na žalost, njegova porodica nije nikakav izuzetak, već pre pravilo i tipična slika, tako je maltene u svakoj porodici koju poznajem.

The Scream by Edvard Munch, 1893

Kažu mi da sam se u ranom detinjstvu strašno bojala grmljavine, i zvuka kad avion probija zvučni zid. Ako sam se do tad igrala bezbrižno napolju, u tim trenucima sam bežala u kuću i sklanjala se ispod stola. Ostatku porodice je to bilo veoma zabavno.

Bojala sam se i one muzike na početku Dnevnika. Kada bi ona grunula iz tv-a, takođe sam se zavlačila ispod stola, na moje sigurno mesto. Donja strana ploče od tog stola bila je u potpunosti iscrtana. Iscrtavala sam svod iznad svoje glave kao paleolitski ljudi zidove svojih pećina. Tehnika: kreda, mamini ruževi i flomasteri. Utočište sa mojim ličnim pečatom.

Sad ne mislim da je problem bio u muzici kao takvoj, nego u užasno glasnom zvuku. Dedi je u ratu granata eksplodirala dovoljno blizu glave da mu ošteti sluh, pa se tv kad on gleda morao jako pojačavati, treštala je kuća za vreme Dnevnika i sednica. Inače, taj dedin sluh je bio selektivan, najgluvlji je bio ako mu zatražiš pare, to si morao nekoliko puta da ponoviš da bi te čuo, pa i tada nikad ne bi dobio izgovorenu cifru ;)

Strah od glasnog i iznenadnog zvuka je urođen, a s obzirom da je urođen, sigurno postoji biološka opravdanost za to. Morali smo tokom evolucije to da razvijemo, jer nam je pomagalo da opstanemo.

Setimo se slučaja malog Alberta, čuvenog eksperimenta koji se može naći u gotovo svakom udžbeniku psihologije. Iako to nije priča o strahu od zvuka nego stvaranju emocionalnih reakcija uslovljavanjem, ipak je glasan zvuk bio “kum” emocionalnih reakcija. Za one koji ne znaju, bepcu Albertu su dali da se igra sa belim pacovom, on isprva nije pokazivao baš nikakav strah od pacova. Zatim su svaki put kad posegne za pacovom proizvodili glasan i jak zvuk (zvuk koji bi kod malog Alberta izazivao jak strah). Posledica toga je bila da je dete počelo da se boji ne samo pacova, nego i nekih drugih krzenih ili belih stvari, čak i kada je zvuk izostao.

Hm, kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što ne gledam tv i ne podnosim informativne emisije: ja sam bila mali Albert, a moj pokojni deda zli psiholog Votson :D

U ovo doba godine uvek se iznova pitam: zašto petarde? Od njih nema nikakve koristi, osim pravljenja buke. Kako neko može namerno da pravi buku? Kako neko može biti toliko neosetljiv da ne razmišlja o bebama, maloj deci i životinjama, ako već ne razmišlja o ljudima. Šta kao, volite pse? Kako iko ko voli pse može da baci petardu? Prestanite da lažete, molim vas! Niste ništa bolji od naših političara.

Kažu da zasićenost bukom trajno povišava krvni pritisak i rizik od kardiovaskularnih bolesti. Ako je tako, nije li nam dosta drndanja automobila i autobusa, kojekakvih muzika od svuda, trubljenja kretena vozača koji ne znaju da se ne trubi u naseljenim mestima, šta će nam na sve to još i petarde? Malo nam je buke?

Kako ljudi koji nemaju ‘leba da jedu mogu svoj novac da troše na nešto toliko beskorisno i potencijalno opasno kao što su petarde? Evo noćas sam sanjala onog psa sa raznesenom njuškom čiju sliku sam videla na fejsu juče. Ustala jutros, vidim drugarica postavila vest o deset amputacija prstiju, u Novom Sadu, zbog petardi. Kako je moguće da su ljudi toliko glupi da deci kupuju petarde? Ja se izvinjavam, ali ljudi koji to rade su baš to – glupi, džaba im obrazovanje, očigledno da diploma ne znači i pamet. Šta pokušavaju, da demonstriraju nekakvu moć, silu? Kao, uuu, ja sam strašan i opasan i pravim buku? Ako je tako, jadna vam vaša moć koju na taj način demonstrirate. Ili je to samo jako jadan način da se privuče pažnja? Ako vam je vrhunska zabava da s detetom tokom praznika bacate petarde, moram vam reći, ljutite se koliko hoćete, vi ste nikakav roditelj. Bolje umesto toga naučite dete nečemu što će mu koristiti u životu.

Ma šta kažete, dete hoće pa hoće, ne možete se odbraniti od zahteva za petardama? To vam nije nikakav izgovor. Ako vas grize savest što ne provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, što ne možete sve da mu pružite, ili čak, što ga ne volite dovoljno, ne morate detetu zamazivati oči ispunjavanjem hirova vezanih za petarde. Postoje bolji načini da zaradite poene kod svoje dece. Ako volite svoje dete i istinski brinete o njemu, nikada mu nećete kupiti petarde, niti ih s njim bacati.

S druge strane, glupost izgleda ne izlazi iz mode. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Ako baš imate neodoljivu potrebu da javno pokažete i dokažete svoju glupost, petarde su, naravno, i ove sezone “must have”.

%d bloggers like this: