Iv Sovica

Pogledah sinoć jedan mađarski film, Štucanje, od režisera višepoznate Taksidermije. Maltene sam se uzalud mučila da nađem prevod, film nema ni jedan jedini dijalog (niti mu treba). Jedino na početku stoji objašnjenje o događajima u njemu, i ono je bilo stvarno važno da bih uhvatila nit.

Iako radnja filma izgleda kao da se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka, zapravo je priča o nečemu što se dešavalo posle Prvog svetskog rata.

Naime, u jednom mađarskom selu kraj Tise postojala je žena koja je izdvajala arsenik iz vode (negde sam našla da je u vodi iskuvavala one lepljive trake za muve, koje su sadržavale arsenik) i prodavala ga meštanima, koji su ga koristili za trovanje nepoželjnih članova porodice.

Žena se zvala Julija. U selo je došla 1911., muža nije imala, odnosno nije se znalo gde je.

U selu bez lekara Julija je spontano preuzela njegovu ulogu, imala je očigledno dovoljno znanja iz hemije i narodne medicine za vršenje abortusa, bila je nekoliko puta i zatvarana zbog toga. Ipak, iako je imala posla sa zakonom trovanja su verovatno dugo ostala pod tepihom jer je imala rođaka sveštenika koji je potpisivao izveštaje o smrtima.

Stradali su uglavnom muževi nasilnici, alkoholičari, neradnici, a bilo je i slučajnih trovanja. Izveštaji se ne slažu o broju nastradalih, Vikipedija spominje oko tristo ubistava. Ubistva su se dešavala od kraja Prvog svetskog rata pa do 1929., kada su zbog sumnji tela ekshumirana i pronađen arsenik u njima.

Guglanjem saznadoh da je onaj iz priče dobropoznati mišomor ustvari arsenik, te sam iščitala simptome akutnog i hroničnog trovanja. Ljudi u filmu kašljucaju, u krupnom kadru na momente je prikazana plavičasta boja kože, ne bih to znala protumačiti bez prethodnog malog upoznavanja sa arsenikom.

U filmu dijaloga nema, ali zvukova ima, raznih zvukova koji dočaravaju dešavanja i stanja, film je sve samo ne nem. Od mukanja, blejanja, klaparanja točkova bicikla, škripanja vrata, zveckanja posuđa, zujanja insekata, brujanja traktora, do zvuka krticinog kopanja i udaranja motikom u zemlju…

Na samom početku vidimo dedu koji izlazi iz jedne od onih zemljanih kuća, kakvih smo i mi imali na selima pregršt. Kuća je prekrivena slamnatim krovom, najlonima zaštićenim od prokišnjavanja. Deda jednom rukom zatvara vrata, i vidimo zarđalu šarku i staru pocrnelu kvaku na drvenim vratima. Vrata su ona trošna s vidljivim čvorovima na drvetu, podsećaju na mnoga seoska vrata na starim kućama koje sam viđala kao dete. U drugoj starac ruci drži štap za hodanje i kanticu za mleko, onu neku metalnu, sličnu kantici kakvu smo i mi imali nekada, dok smo donosili svaki dan mleko od žene koja je držala krave.

Deda je obučen u iznošene stvari zemljanih tonova, ima pitomo bezubo lice i štuca.

Kraj dede prolazi čovek koji tera krmka negde u komšiluk na parenje, životinja ide polako, a on za njom sve sa štapom. Dok se svinje pare, kamera prati čoveka i ženu, vlasnicu krmače, kako stoje jedno kraj drugog i zadovoljno se smeškaju – biće prasića i mesa dogodine.

Kamera zatim izoštrava prostor iza njih, gde u nekakvoj letnjoj kuhinji starija žena u crnom, sa naočarima debelih crnih okviria, nešto bućka i presipa u bočice. Prisetim se da su je prikazali u nekoj prethodnoj sceni kako bere đurđevak na livadi, setim se da i za njega kažu da je otrovan. Svi detalji u prostoru oko žene su mi poznati, šarena mušema na stolu, plehano posuđe, malo olupani lončić, u filmu sve izgleda onako kako ja pamtim selo kod nas, osamdesetih.

Gledajući živote malih običnih ljudi kakvi smo i mi sami, prosto je neverovatno videti da, dok teče najobičnija svakodnevnica, u pozadini se dešavaju ta strašna trovanja. Ljudi koji jako liče na ljude koje poznajemo rade seoske i kućne poslove, rade na njivi, pecaju, vrcaju med, ali kroz kratke scene se uvek provlači neka zloslutna bočica u fioci, žena koja od druge žene kupuje zamotuljak i plaća joj pozamašan iznos, ili neki iznenadni pad u sred šetnje i sahrana nakon toga. Sanduk se do groblja odvozi na nekom traktorčetu.

Baba, koja liči na mnoge babe iz mog komšiluka, sprema ručak za ukućane, porodica je za stolom. U kuhinji pravi neku paštetu/kašicu za svog muža, u koju sipne i par kapi čarobne tečnosti iz male staklene bočice. Kasnije, u dvorištu, devojčica, njena unuka, iz te posude skuplja ostatke i daje maci, a i sama lizne malo da proba. Scenu umiruće mace sam premotala.

Tokom filma pratimo nekoliko likova od kojih neki umiru, ali i pandura koji počinje da sumnja. Pandur vozi neko terensko vozilo koje me jako podseća na staru Jugoslaviju – radnja bi kompletno mogla da se odvija u Vojvodini.

Postoji nekoliko priča koje govore o tome kako je počelo da se sumnja da se u selu nešto dešava. Meni se najviše dopala ona koja kaže da je u redakciju lokalnih novina stiglo nepotpisano pismo koje govori o ubistvima. U pismu se optužuje jedna osoba, ona kasnije pri ispitivanju upire prstom u drugu, koja na ispitivanju odaje još jednu, a ta još jednu, dok se karte potpuno ne otvore.

Suđenje koje se potom odvijalo nazvano je u ondašnjim novinama suđenjem veka. Optuženo je nekoliko desetina ljudi. Svi koji su osuđeni su dobili višegodišnje kazne zatvora, a dve osobe su osuđene na smrtnu kaznu.