Iv Sovica

Tag: ljubav

Oni

Nedavno su raskinuli. U vezi nekoliko godina, zajedničkog života skoro isto toliko.

Ispratila sam ružan kraj njihove veze, njegovo ignorisanje problema, njeno insistiranje da odu na neko savetovanje, njegov osećaj da ga ona ne voli, njen osećaj da je sama i da je on uzima zdravo za gotovo. Ona je mislila da se on ne trudi, on je mislio da je ona previše histerična. Ispratila sam njene bensedine da bi mogla zaspati, traženje novog stana, pakovanje, poslednje mučne razgovore s njim i odlazak.

Ona ne želi da čuje ni reč o njemu. Ne želi da zna kako mu je. Otišla je i ne želi da se vraća.

On želi da joj piše, nekoliko puta dnevno krene pa odustane, jer zna da sad treba da pusti.

Ona ima nekog novog, kaže da je lepo za promenu imati nekog ko kaže kako si, pita kako si provela dan, ko te nazove da vidi da li si srećno stigla kući, ko izgleda kao da brine.

On je ostao sam u stanu u kom ga sve podseća na nju, mirisi, uspomene, sitnice. Sad ima slobodnog vremena da radi bilo šta, ali ne radi mu se ništa, jer je sve besmisleno. Kao da je sve video mutno, živeo u nekoj ustajaloj vodi, a ovaj udarac ga je razbistrio i vratio mu jasnu sliku, sad zna gde je grešio, ali ne može nazad da to ispravi. Sad zna da su oboje grešili u istom – bili su skoncentrisani na negativno.

Kaže, kada je imao upalu pluća i goreo od temperature, ona je zvala hitnu pomoć.

Sećam se tog dogadjaja, bilo je to ove zime, nije izašla sa nama, ostala je uz njega da ga neguje.

Dok je objašnjavala ovima iz hitne šta se dešava rekla je: Moj muž ima temperaturu 40. Kroz bunilo je čuo to moj muž, i u onom očajnom stanju osetio je na trenutak da je srećan – nazvala ga ja svojim mužem. To je značilo neku bliskost, da pripadaju jedno drugom, da nisu sami. Nazivali su se već oni mužem i ženom, onako među prijateljima, više u šali, ali ovo je bilo nešto drugo, u zvaničnoj prilici, ozbiljnoj prilici. Neverovatno koliko ga je takva jedna sitnica ispunila.

Pa ja ne mogu da verujem šta čujem, mogao bi da piše romane u stilu Mirjam. Romantična budala.

Pitam ga da li joj je to posle rekao. Odmahuje glavom. Idiote! Mogao si joj reći, mogao si je pitati da ti bude žena, mogao si bilo šta ali si izabrao da buljiš u ekran, igraš igrice i živiš status kvo.

Lepo kaže Kjerkegor: Ćutanje je zamka demona.

Zna, sada zna.

„Ali pokušavao sam povremeno da joj se približim. Eto baš skoro, prišao sam joj i zagrlio je, a ona je samo ukočeno stajala. Ustvari dva puta me tako iskulirala“. „Znam, rekla mi je, to je zato što je bila ljuta. Ne možeš je ignorisati danima a onda očekivati da je jedan zagrljaj i cici-mici otkravi.“

Jbt on je pametan momak, ali kao da je slep. Ona takodje. Čudo kako emocije mogu da pomrače i najsvetlije umove.

Bože kako mi je krivo zbog njih dvoje. Nije lako naći nekog ko nam odgovara, ko je tu kada nam stvarno treba, ali i kada nadjemo takvu osobu, treba je čuvati, ne samo u zlu, nego i u dobru. Većina ljudi živi u nekakvoj vrsti nepovezane koegzistencije, i tu su jedni za druge samo ako nešto podje po zlu. Dok je sve dobro, jedva da komuniciraju, onako istinski komuniciraju. Nema deljenja. Učaure se svako u svom svetu, zabavljeni poslovima i hobijima, dok raste jaz između njih a usamljenost se pojačava do nepodnošljivosti.

Zašto moramo nešto da izgubimo da bismo mu prepoznali vrednost?

Zašto je tako teško potruditi se malo, pokazati da nam je stalo i kada je sve u redu? Kada ćemo naučiti da sve što se ne neguje uvenuće?

Oprostite, pisala bih još, ali sad se setih, idem da zalijem svoje cveće ;)

Bakuta u novom ruhu

Bejah u prazničnoj kupovini pre neki dan, te kupih za babu malo veću količinu slatkiša no inače. Ona voli slatko, kao i ja, i ja uživam u biranju šta ću da joj kupim, čime ću je obradovati. U malo kojoj kupovini uživam kao u tom biranju slatkiša za svoju babu, gledam da ne kupujem uvek isto, obraćam pažnju da slatkiši budu mekani, jer jedini zubi koje ima su neki veštaci koji joj baš i ne pašu, pa da se ne muči. I uvek donesem voće, nema voća koje ona ne voli.

Kupih tada i dve kese za paketiće burazerovoj deci, neke s Deda Mrazom, pahuljama i jelkom, ali se ubrzo ispostavilo da nisu dovoljno velike. Hm, imam slatkiše, još neke sitnice za ličnu higijenu, i dve suvišne kese za paketiće. Mogla bih babi paketić da napravim! Biće to verovatno prvi novogodišnji paketić u njenom životu, u 86. godini.

Ne može se reći da je baba imala nekakvo detinjstvo. Odrastala je u velikoj nemaštini, otac je napustio nju i njenu majku, otišao da radi u Francusku i nestao bez traga. Njih dve same, kraj sa krajem. Onda je došao rat, zbegovi, pa posleratna beda… Zapravo nije imala nikad ono bezbrižno detinjstvo, detinjstvo u kom je mažena i pažena, paketić sigurno u životu nije dobila, bar ne takav u šarenoj novogodišnjoj kesi, s mašnom, a ni poklona se kasnije u životu nije baš nadobijala, koliko mi je poznato.

Već neko vreme unazad podseća me ona pomalo na veliko sedokoso dobroćudno dete. Često menja raspoloženja, očas posla prasne u smeh ili se rasplače kad joj bude žao sebe, a voli da se smeje i šali, i sad, kao i uvek, i lako iz plača predje u smeh – a kada se smeje, sve se ori, i smeju joj je oči :)
Zaboravna je, kapriciozna ponekad, ali joj apsolutno ništa ne zameram, nema šanse da se na nju naljutim.

Pomalo me grize savest što je u domu. Prošle godine, govoreći mi po ko zna koji put da želi u dom, rekla mi je ovako: “Znam ja da meni u domu neće nikada biti kao u svojoj kući, ali ne mogu više da podnosim samoću. Bolest i starost nekako guram, ali samoću ne mogu, trebaju mi ljudi, treba mi da pričam sa nekim. Željna sam društva i razgovora.” Onda je dodala: “Vidiš da nikoga ovde više nema, sve je to pomrlo, ovi što još nisu – nikuda iz kuće ne mogu, bolesni kao i ja. Jedina osoba koju vidjam svaki dan je snajka, nekad svrate Borka ili Rada, i to je sve. Sve se to odrodilo, brate moj. Po ceo dan sam sama, ne mogu više.”

Kako je to strašno, svi bliski prijatelji već su pod zemljom, a oni koji su živi, toliko su bolesni, da ne izlaze iz kuće. Tu su članovi porodice koji te posećuju, ali veliku većinu vremena si sam. Sam sa svojom starošću i svojom bolešću. Sam sa svojim mislima. Sa televizorom koji radi po ceo dan da bi zagušio prodorni zvuk samoće. Sam. Dosta ti je svega i nadaš se smrti, ali ona te uporno zaobilazi. Sve je iza tebe. Predivan ti je dan kad te ništa ne boli, a to je retko.

A nekad se svake zime po kućama igrao tablić, sve su to žene koje su nadživele svoje muževe, skupe se, puše cigare, skuva se kafa, možda naspe i rakijica u onu malu čašicu, i kada misle da ih niko ne čuje psuju kao kočijaši, umirući od smeha, uživajući u svom javašluku i kaubojštini.

Kuća u kojoj je baba živela je prazna, prazna i hladna, neobično mi je doći u njenu praznu sobu, spavati tamo a da nje nema, kao da je umrla, sve nekako čudno, prazno odzvanja. A onda se setim da je u domu, i da ću je već koliko sutra videti, pa me to obraduje, kao da mi je data druga šansa da je bolje upoznam i više se sa njom izdružim, pa jedva čekam da svane i da odem da je zagrlim i izljubim, da joj kazem: “Gde si, debela moja!” i promrsim njenu još uvek bujnu belu kosu, da je držim za ruku dok se kikoćemo kao devojčice, ljuštim mandarinu kao što je ona nekad meni, ili da ogovaramo malkice odsutne članove familije.

Otakako je u domu, družimo se češće nego pre.
Dešavalo se ranije da je u svojoj jurnjavi i žurbi jedva vidim. Znam da je ona tu, soba do moje, uvek je tu, samo joj se na brzinu javim, samo da završim još ovo i ono pa ću onda kod nje, i na kraju ne stignem da joj posvetim vreme. A trebalo je nekada i snage za susret sa njom, ako je bila u bolovima ili loše raspoložena, bilo je teško slušati njene jadikovke, na većinu njih nisam imala nikakvu repliku, osim uzdaha raznih vrsta. Znale smo mi ponekad da zaglavimo do kasnih sati pričajući, ali to je bio pre izuzetak nego pravilo. Sad gledam da svaki put posedim par sati kod nje, da se ispričam što više, i da je oraspoložim što više.

Ona uvek kaže: “Niko nema unuke kao ja.”, a ja se mislim: Bogami, koliko si mi puta razvijala pitu s krompirom samo da bih nešto jela, koliko smo godina spavale zajedno u krevetu, a posle i u sobi, iako smo se gurale, jer nisam volela da spavam sama, koliko si puta dežurala kraj mog kreveta dok sam gorela od temperature, stavljala mi na ruke i noge čarape potopljene u rakiju i čekala da mi padne temperatura, pa da odeš da spavaš na sat-dva.

Pa naravno da niko nema unuke kao ti, nije to za džabe, sve si ti to zaslužila draga moja. Nikada te nećemo uspeti paziti ni upola onoliko dobro koliko si ti nas.

Portir reče ocu mom da niko nema toliko poseta kao njegova majka. Naravno i njen rodjeni sin je češće vidja i više priča sa njom nego dok mu je bila pri ruci, u susednoj kući.
Kao da smo odjednom svi postali svesni da je ovo poslednji voz što se tiče vidjanja s njom.

Toliko se prolepšala otkako je u domu da je fotografišem maltene svaki put. Ne mogu da je se nagledam. Na slikama nastalim u njenim poslednjim mesecima kod kuće lice joj je umorno, sivo, njena bujna kosa uglavnom raščupana od ležanja. Nekad je danima znala ležati u krevetu, lekovi protiv bolova ili nisu pomagali ili su je umrtvljivali, nije bila ni za šta. Žalila se na bolove i na sudbu kletu sto je dedu uzela pre nje, a deda je (po njenim rečima) kad je otišao, poneo sa sobom i njeno zdravlje.

Sada se podmladila, lep joj je ten, kosa uvek sredjena, bolje hoda, redovno pije lekove, zadovoljnija je vidno, pa ipak, u dubini sebe, osećam grižu savesti što je tamo. Sama je, okružena nekim drugim ljudima, a ne svojom porodicom. Iako govorim sebi da joj je realno bolje tamo, vidi se na njoj da joj je bolje, ipak taj neki crv kopa u meni skoro stalno.
Iako kažem sebi: Šta bi da je kod kuće sama, šta da opet padne, ko će je podići? A šta ako se slomi prilikom pada, a niko je ne nadje do ujutru?, ipak mi to nešto ne da mira.

Zamolila me da joj kupim neki lep džemperak, da ima za doček Nove godine, biće neka proslava u domu.
“Eh, dok sam ja bila živa,” kaže baba, “kako sam ja umela da se veselim! Volela sam pesmu i veselje više nego išta!” Istina je to, zapravo je ona svojevremeno bila jedno vedro i veselo čeljade. Jako je volela sve vrste proslava, svadbe, rodjendane… Slave se u njeno vreme nisu slavile, ali ona i to bi, samo da je deda dozvoljavao, sve samo da se veseli, dobro jede, i da se porodica okupi. Poslednjih godina je Nove godine dočekivala sama, pa se sad jako raduje ovoj medju ljudima. Prisustvovale su ona i njena cimerka kićenju jelke na njihovom spratu, sad je dobila i paketić od mene, pa me je zamolila da joj kupim taj džemperak, ne mora da bude ne znam kakav, ali da je nov, hoće da bude doterana za doček. Tako mi bilo drago kad sam videla da se nečem raduje, i da nešto čeka, a da to nije smrt ili naš dolazak.

Danas je svratila moja prijateljica da je pozdravi, moja baba je lik iz njenog detinjstva, kao što je i njena baba bila lik iz mog. Reče mi nakon što smo izašle iz njene sobe: “Blago tebi što imas živu babu, ja bih baš volela da je bar jedna od mojih baba živa.”
U trenutku se se osetih tako srećnom, vec dugo vremena se osećam srećnom, kad pomislim da mi je baba još uvek živa. Njena prazna soba u našoj kući me redovno podseća na njen skori odlazak, i uvek osetim ogromnu zahvalnost što imam još malo vremena koje mogu da provedem s njom.

Jako ju je zabavio paketić koji sam joj donela, smejala se u nekoliko navrata, svaki put kad ga pogleda prasne u smeh, i ja sa njom, mislim da nas je ceo sprat čuo. Imam utisak da joj se više dopala ideja o novogodišnjem paketiću, nego sama njegova sadržina. To je bilo jedno oneobičavanje koje ume jako da osveži svakodnevnicu. Volim kad se smejemo zajedno.

O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku

Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.

Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.

Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.

Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.

Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.

U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.

Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.

Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!

Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.

Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…

Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.

Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.

Srećan ti rodjendan deda!

Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!

From: Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo

Pošto sam zaboravila da ponesem nešto za čitanje u busu, pretresem knjige koje imam u pdf-u, da vidim šta ima. To su neke knjige koje mi već sto godina stoje na listi za čitanje, a nikako da dođu na red. Nađem Umeće ljubavi i, pošto ju je baš skoro neko u razgovoru pominjao, uzmem da je čitam.

Evo šta kaže From o zaljubljenosti:

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile usamljene, izolovane, nevoljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto.

Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočarenje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stepenu njihove predjašnje usamljenosti.

O ljubavi:

Da ljubav sadrži brigu, najočitije se ogleda u brizi majke za njeno dete. Nikako nas ne bi mogla uveriti da voli svoje dete ako bismo videli da se ne brine za njega, da propušta da ga hrani, kupa, da mu osigura fizičku udobnost. A nas se dojmi njena ljubav ako vidimo da se brine za dete. Tako je i što se tiče ljubavi za životinje ili cveće. Kad bi nam neka žena rekla da voli cveće a kad bismo videli da ga zaboravlja zalivati, ne bismo verovali u njenu »ljubav« prema cveću. Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo. Gde te aktivne zaokupljenosti nedostaje, nema ljubavi.

O davanju:

U području materijalnog davati znači biti bogat. Nije bogat onaj ko ima mnogo, već onaj ko daje mnogo. Sakupljač koji je uznemiren da nešto ne izgubi jeste, izraženo rečnikom psihologije, siromašan, osiromašen čovjek — bez obzira koliko ima. Bogat je svako ko je sposoban da daje. On doživljava sebe kao onoga koji može od sebe preneti drugima: Jedino čovek lišen svega što ne spada u puko preživljavanje ne bi bio sposoban da uživa u činu davanja materijalnih dobara.

erich-fromm-66468

Pojma nisam imala da je From takva laganica, da o važnim stvarima piše tako jednostavno i pitko. Ne znam ni sama otkud mi taj utisak, ali uvek mi je on zvučao kao neki smarač. Nasuprot mom pogrešnom predubedjenju knjiga mi je jako prijala, te je privedoh kraju sve čitajući dok smo čekali na granici.
Iznenadilo me je koliko je “aktuelan”, u smislu da stvari kojima se bavi su i dalje aktuelni problemi društva i pojedinaca, kao da je knjigu napisao juče.

Dobar je From, treba poslušati šta ima da kaže. Što se mene tiče, definitivno tražim još nešto njegovo da pročitam.

Za početak, evo meni i vama malog privjua jedne njegove knjige čiji je već i sam naslov fenomenalan – Anatomija ljudske destruktivnosti.

http://kljucnekosti.wordpress.com/2014/11/18/e-fromm-narcisoidnost-vode/

<span>%d</span> bloggers like this: