Iv Sovica

Tag: mama

Sunđer-metamorfoza

1-woman-cleaning-house-lgn

Pustili mamu iz bolnice. Čim je ušla u kuću krenula prvo da opere ruke. Zastala na vratima kupatila. Kaže: “Šta si ovo uradila wc šolji, izgleda kao nova?” Belinu vidi i bez naočara, jer prosto blješti. Za takav posao ona ne bi imala ni snage, a na mene je, iako me dobro umorio, delovao lekovito. Dok je ona ležala u bolnici ja sam ribala i čistila, dok me ruke i noge nisu ozbiljno zabolele.

Ima to nešto u ribanju, što otpušta tenziju. Ako mi naiđe ona napetost kojoj ne znam uzrok, čim počnem da ribam nešto, osetiću kako popušta: kao da je onaj sunđer u mojoj ruci ventil kroz koji se nervoza ispušta. Ima tih dana kad je jednostavno nemoguće skoncentrisati se na knjigu ili film, kad osećam kao da bih najradije izašla sama iz sebe jer mi je sopstvena koža tesna. Kad mi sve smeta, i samoj sebi smetam. To su idealni dani za sunđer-metamorfozu.

Ne bi se moglo za mene reći da sam opsesivno-kompulzivni lik koji čisti više nego što treba. Najčešće mi je stan u takvom stanju da me malo grize savest što ga ne održavam bolje: vidim po neku flekicu na podu, ali me mrzi da obrišem, vidim paučinu na plafonu ali je ostavljam za sutra (kad mi pajalica bude pri ruci), krovne prozore sam počela da perem dvaput godišnje.

Imam doduše jednu specifičnu fazu u koju upadnem kad se vratim s putovanja. Obično me oduševi čistoća hotela u kom boravimo, sjajne slavine bez ijedne mrlje, glatki podovi i police bez prašine, posteljina koja se menja svaki dan.

Kada dođem iz takvog jednog hrama čistoće, naš stan mi izgleda kao da bi mu dobro došao jedan ribanjac. Onda zasučem rukave i bacim se na spremanje, pokušavajući da ga dovedem u savršen red.

Nije meni do preterane urednosti, ali ima neke harmonije u redu i čistoći. Kada sam bila najdepresivnija, soba mi je bila u najgorem haosu, zgrozim se sad kad pomislim na šta je ličila. Pune pepeljare pikavaca ispod kreveta, čarape na stolu, garderoba i knjige po podu i celoj sobi. Tad mi je to bilo potpuno prirodno stanište, taj moj brlog, znala sam gde mi je šta i to mi je bilo sasvim dovoljno.

A lepo mi je kad se denem u čistom prostoru, taj spoljnji red se preslikava na mene iznutra, smiruje me i čini da stvari u meni izgledaju jasnije.

I tako, kad sam besna, kad ne znam šta ću od sebe, kad se osećam kao da ću pući, i ništa drugo ne pomaže – krenem da sređujem kuhinju ili kupatilo. Najlepši su mi ti poslovi koji uključuju vodu. Lepo kaže Kebra: Voda nosi sve probleme, ja joj zato kažem hvala :D (mada, mislim da nije mislio na vodu iz slavine :D) A rekoše i baje iz Aušvica: Arbajt maht fraj.

Ribanje je najjeftinija, najbrža i najkonstruktivnija terapeutska metoda za otpuštanje tenzije. Mislim da ne pali kod depresije, depresivne ljude bi samo dodatno smorilo, ali kod tih stanja gde biste iz svoje kože a ne možete – nema bolje.

Kad kuhinju dovedem dotle da izgleda kao iz časopisa, rad me potpuno oslobodi. Svane mi. Odmah poželim da i skuvam nešto, u tako čistoj kuhinji postanem u najmanju ruku Džejmi Oliver.

A tek kako je lep osećaj kad završim ribanje kupatila! Pogledam oko sebe i vidim kako sve blista, zbacim sa sebe radnu odeću pa uđem u kadu. Dok mi voda osvežava umorno telo posmatram neoskrnavljenu belinu kade i slavine koje izgledaju kao nove, i osećam se baš kao na odmoru, u nekom lepom hotelu :)

Kad izađem iz kade potpuno sam nov čovek.

Preporođena. Preobražena.

Dva prazna kreveta

hodnik

Čim smo buraz i ja stigli u hodnik na koronarnom odeljenju primetih da je nešto drugačije nego prethodni dan. Staklena vrata koja gledaju u sobu gde su pacijenti na intenzivnoj bila su drugačija. Kao da to nisu ta ista vrata kroz koja smo juče znatiželjno provirivali u nadi da ćemo ugledati mamu.

Prošli put kad smo bili tu samo jedna osoba se kroz njih mogla videti, nismo odmah shvatili da je baš ta osoba naša mama. Bilo ju je teško prepoznati iz tog ugla, sa maskom za kiseonik preko nosa i usta, ali kada je okrenula glavu na stranu bilo je jasno da su to njene istaknute jagodice i njen čuperak kose žut od duvana.

I taj prvi dan čekali smo podosta da nam se neko od lekara ili sestara obrati, pa smo dosta vremena proveli u hodniku zureći kroz staklo. Kraj nje je stajala sprava koja je pokazivala krvni pritisak i još neke stvari. Otkucaji srca u minuti su bili najkrupniji na ekranu, gledali smo kao hipnotisani u te brojeve koji se smenjuju: 78, 80, 82, 78, 80, 78, 82… U jednom trenu mama se probudila, nekako nas spazila, i mi joj mahnusmo, sve sa skakutanjem i kreveljenjem. Broj otkucaja se u trenu pomeri na 92, znali smo da je srećna što nas vidi.

Danas su vrata izlepljena nekakvom neprovidnom folijom, ali nakon dužeg čekanja počeli smo da virkamo kroz loše zalepljene rubove u nadi da ćemo ipak videti mamu. Ugledah prazan krevet. Odvojih glavu od stakla i povukoh se instinktivno unazad. Onda opet približih glavu staklu. Definitivno prazan krevet. Preseklo me preko stomaka, kao da mi je neko istisnuo sav vazduh. Osetih bubnjanje u ušima i tenziju kako me preplavljuje. Gde je?

Flešbek

Brat, baba i ja ulazimo u hodnik bolničke zgrade gde je ležao deda. Deda je danima u bolnici, pre toga je bio kod kuće ali u vrlo lošem stanju, i već sam se na neki način bila navikla na činjenicu da je teško bolestan. Odlazila sam kući vikendom. Burazer me je nazvao u sred nedelje i rekao mi: “Deda već nekoliko dana pita za tebe i govori “samo da mi je Ivanu videti“. Mislim da treba da dođeš”. Znala sam da misli da treba da dođem da se oprostim sa dedom, da je kraj vrlo blizu.

Bolnički hodnik, baba, brat i ja. Dolazimo do dedine sobe. Njegov krevet prazan. Mislimo da su ga prebacili u drugu sobu. Prošetamo hodnikom, zavirimo u druge sobe, nema ga. Nikako neka sestra da se pojavi. Motamo se po hodniku. Kad sestra naiđe i konačno pita šta tražimo, pitamo je za dedu, gde je prebačen.

“Deda Nikola iz sobe te i te?” pita ona.

“Da.”

“A pa on je umro pre možda pola sata.”, kaže odsutnim tonom kao da mi pitamo za hleb u pekari a ona nam saopštava da je rasprodat.

Baba posrće i naslanja se na zid, brat se brzinom svetlosti stvara kraj nje i pridržava je da ne padne, ja stojim kao smrznuta, u neverici.

Zakasnila sam.

Nisam se oprostila.

Dedina žarka želja da me vidi nije uslišena.

Zašto smo toliko odugovlačili polazak u bolnicu?

Dugo me je bolelo to što se nisam oprostila sa dedom, sanjala sam ga mesecima posle tog dana, razgovarali smo, u svim snovima je bio baš onakav kakvog ga pamtim. Sanjam ga recimo na kapiji, svitanje je, ima pušku o ramenu, pošao je u lov. Maše mi. Znam da kad ode neće se vratiti.

Vraćam se u sadašnjost. Zašto dođavola ne izađe neko koga mogu da pitam?! Počeh hodati hodnikom gore-dole. Strepnja mi je isušila usta i ne da mi da dišem. Pokucah na vrata po drugi put i provirih: “Zauzeti smo”, poviče sestra pre nego što sam uspela i da zaustim bilo šta, “ne ulazite, molim vas!” Zatvorih vrata. Teskoba raste, hodam i komentarišem nenormalan broj nalepnica “zabranjeno pušenje”, a potpuno odsustvo bilo kakve klupe. Sad čekamo već četrdesetak minuta, bol u nozi se pojačao, ne znam da li mi je gore kad stojim ili koračam.
Izlazi sestra, konačno. Pitamo je za mamu.

“A, pa nije ona više ovde, ne znam kako vam nisu javili, prebačena je na postkoronarno, nije više u životnoj opasnosti.”

Bože, kako je lepa i prijatna i divna ova medicinska sestra! Tačno bih je izljubila kao da mi je rod najrođeniji :) Skače mi se od sreće, čim čusmo gde se nalazi to odeljenje, hitrim korakom krenusmo ka mami. U to nailazi i tata i delimo s njim radosnu vest. Dok hodamo svi zajedno ka drugoj bolničkoj zgradi osećam da noga boli i dalje, ali je bol nekako dalek, kao u drugoj dimenziji, nema nikakve veze sa mnom.

Kad ugledam mamu kako se osmehuje sve me u trenutku prođe.

Vest

Budim se i vidim poruku od tate:

“Nazovi me kad ustaneš i popiješ kafu obavezno!!!”

Jasno mi je odmah da nešto nije u redu.

Tata je osoba koja mrzi iznenadne loše vesti. Nije kao da postoji osoba koja ih voli, ali tata naprosto misli da nema toga što ne može sačekati da se čovek razbudi i dođe sebi.

Pošto se on prema drugima ponaša onako kako bi želeo da se drugi ponašaju prema njemu, iz sadržaja poruke odmah iščitah da nešto nije u redu. Pomislih da je u pitanju baba: da je pala (ne bi bilo prvi put), da je nešto slomila, da je postala potpuno nepokretna te da su je prebacili u ono krilo doma koje je kao iz horor filmova.

Ja sam ćerka svog oca – popila sam kafu, namolovala farbu na glavu pa ga tek onda nazvala, spremna za bilo kakvu lošu vest.

Uspostavimo video poziv preko Skajpa, vidim da sedi u polumraku s naočarima na očima, namešta se tako da ga vidim.

Pita me: “Je l’ me vidiš, je l’ me čuješ?” (još uvek nismo na ti sa Skajpom). Onda ja njega pitam da li me vidi i čuje, pa se u šali izvinjavam jer izgledam kao kreten, što imam kesu na glavi zbog farbe.

Prethodne noći sam mu se samo porukom javila da sam stigla s puta, pa mi sad kaže mi kako mi nije odgovorio jer je baš u tom trenutku bio zauzet. Mama je baš tad bila ustala, opet ju je bolelo “ono njeno”, pa je sedeo s njom na kauču u dnevnoj sobi, pokušavao da joj pomogne, dok je nije već toliko počelo boleti da zaplakala. Hteo je da zove hitnu, ona nije dala. Kada je procenio da je đavo odneo šalu ipak je pozvao hitnu. Hitna je brzo došla, srećom, i “dali su joj odmah šta su joj dali, a dali su joj nešto i u vozilu dok je bila”. On je seo u auto i krenuo za njima.

Ostala je u bolnici, kažu da nije dobro. Čak i ako ovo prođe, njen srčani mišić je skroz oslabio, izgleda da je ona imala infarkt i ranije, samo nije prepoznala.

Eto tako nekako mi prepričava tata.

Kaže dalje, kada je noću ustajala, žalila se na bol ispod rebara, kašljala do povraćanja, nisu posumnjali na srce, nego su mislili da je od cigara.

Vest me porazila. Svako od nas je bar ponekad razmišljao o svojoj smrti i o smrti svojih najbližih. Za mamu nikada ne bih pomislila srce. Niko u njenoj široj porodici nije imao problem sa srcem. Za nju bih pre pomislila rak pluća, jer već 50 godina puši skoro dve kutije na dan. Ili neka druga rakčina, s obzirom na genetiku.

Tata reče da se jako lako umarala: “Ode do kokošinjca, pokupi ona dva-tri jajeta, vrati se sva zadihana, mora odmah sesti zapaliti cigaru, da malo odmori.”

Pretresošmo sve događaje koji su ukazivali na njen poblem sa srcem, čudeći se kako nismo prepoznali simptome. Završih razgovor naizgled smirena.

Kad ostadoh sa sobom misli počeše da se roje. Vrtim film u glavi, setim se kako sam pitala mamu pre par meseci da li dobro vidi, da li treba da je vodim kod očnog. Pitala me što pitam. Objasnih joj da mi se čini da je kuća malo zapuštena.

“Ma vidim ja”, kaže ona, “ali znaš kad više ne mogu. Teško mi, radim koliko mogu, ne mogu da se opterećujem.”

Tad sam se baš rastužila, jer sam shvatila da je mama ostarila. Ne može više sve kao nekada. Na pamet mi nije palo da je bolesna.

Poslednjih meseci počela je da mi pokazuje da me se zaželela. Kada sam dolazila i odlazila grlila me je čvršće i duže nego ikad.

Svaki put kad bih došla pitala me do kad ostajem. Kad god sam polazila pitala me zar već idem, zar ne mogu da ostanem još malo. To je bilo neobično. Ona jednostavno nije nikad bila tip koji pokazuje da joj neko nedostaje.

Ako se ne čujemo par dana ne kaže mi: “Nedostajala si mi.”, nego kaže: “Sram te bilo, ne setiš se da nazoveš da vidiš jesmo li živi!”

Nikada nisam sumnjala u to da me voli. Ona ljubav pokazuje stvarima koje čini za one koje voli – delima, a ne rečima. Sad me muči to što te njene signale nisam pročitala, ta njena bezazlena pitanja, te njene zagrljaje. Jer ona nikad ne bi rekla:

“Ostani.”

Nikad ne bi rekla:

“Dođi češće.”

Jer ne zeli da se namece, ne želi da bude na teretu. Ona nije osoba koja se žali, ona ne traži, ne zna za sebe da se izbori.

Kada sam bila dete uvek sam govorila da neću nikada biti poput nje. Činilo mi se gubitničkim živeti tako, samo žrtva za druge, podnošenje svega, ostavljanje sebe po strani uvek uvek uvek. I nikad se ne žaliti, ne zvocati, sve podnositi ćutke i sa stoičkim mirom. Za sve imati razumevanja, ne osuđivati, ne žestiti se.

Sada bih volela da sam više poput nje jer znam da ona poseduje duševni mir za kakvim svi čeznemo, i znam da je jedna od najzadovoljnijih osoba koje poznajem. Raduje se malim stvarima, koncentriše se na ono što je dobro.

Poslednji put kad sam bila kod njih toliko je puta ponovila “Evo sunca!” “Divno, kako lep dan!” “Baš volim što nema oblaka!” Uzrok njene sreće ležao je u činjenici da se nakon par tmurnih dana pojavio jedan sunčan. To je sasvim dovoljno za istinsku radost.

Mrak me prelije kad pomislim da se toliko radovala suncu jer je znala da ga više neće videti.

Da li je moguće? Da li je moguće da je slutila?

Da li je moguće da više neću videti kako se osmehuje, da neću s njom razgovarati? Pa ne može sad da ode, toliko toga mi nije rekla, toliko toga je nisam pitala, nisam je upoznala koliko sam želela, ne može sad da ode! Nije fer, nije fer!

Kakav užasan osećaj bespomoćnosti! Zašto ne mogu sad da odem da je vidim? Moram da je vidim! Prokleta intenzivna nega i nemogućnost posete. Nikada se u životu bespomoćnije nisam osećala.

Nisam spremna za ovo. Nisam spremna da je izgubim.

Drugačije je s babom, sa njom se uvek na neki način oprostim, svaki put kad odlazim od nje. Ispitala sam je štošta o detinjstvu, njenoj porodici, braku s dedom, životu uopšte, poznajem je, uzela sam od nje sve što je trebalo da mi da. Već dugo unazad joj uslišavam svaku želju. Dala sam maksimum u odnosu s njom, u svakom smislu. Osećam da je priča zaokružena.

Ovo sa mamom je nešto skroz drugačije. Nije kraj. Ako umre sve će ostati nedovršeno. Praznina će biti prestrašna. Kako da joj pomognem?

%d bloggers like this: