Iv Sovica

Za sve godine mog postojanja, samo jedna osoba mi je rekla da voli Vladu Divljana. Znam da ga voli toliko da se ozbiljno premišljam da li da je nazovem i izjavim joj saučešće.

Bez zezanja.

Ova pomama za kačenjem njegovih pesama me podseti na druge dve smrti, koje sam dobro upamtila.

Trenutak kad mi je moja tadašnja simpatija saopštila da je umro Milan Mladenović.

Simpatija je bila četiri godine stariji dečko kome je omiljeni bend bio Pink Flojd a pisac Dostojevski. Slušao je EKV, bio je vidno potrešen. A ja nisam osetila ništa, bilo mi bez veze što ne saosećam, ali eto nisam osetila ništa. Ne znam ni da li sam znala nešto od njih, možda Krug i Par godina za nas, a možda ni to. Bila sam klinka i slušala Ganse i američki hard rok. To je bio neki magloviti novembar. Pola godine kasnije, na letnjem raspustu, naletela sam na kasetu EKV-a kod sestre u stanu i potpuno se zaljubila u muziku i tekstove. Od tad pa do danas mislim da je EKV najbolji bend s naših prostora, ikada. Kada su Koncert godine ’95. počeli snimkom EKV-a iz ’93., zurila sam u onaj video-bim mislila kako neću prežaliti što ih nisam ranije otkrila i makar jednom uživo čula. Žao mi je što ih nisam otkrila pre Milanove smrti.

S druge strane, smrt Kobejna je bila skroz drugačija. Njegovo samoubistvo bilo je senzacija. Cela škola je brujala o tome. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da su onda postojale društvene mreže. Muzičke emisije su besomučno vrtele spotove Nirvane. Muzički časopisi koje smo kupovali bili su prepuni priča, nagađanja, intervjua, slika. Ipak, ostala sam imuna, nije me lako vuklo ono što se servira, stvari sam morala otkrivati sama i nikako drugačije.

Taj bend je u moj život ušao nešto malo kasnije, nekako istovremeno sa prvom ozbiljnijom depresijom i mislima o samoubistvu. Osećaj besmisla, besa, očaja, neshvaćenosti, umanjivala je već i sama činjenica da se neko tamo negde osećao poput mene. Muzika me je katarzično oslobađala i doprinosila manjem osećaju usamljenosti. Divila sam se Kobejnu i zavidela mu jer se odvažio da uradi ono o čemu sam ja samo maštala. Bila sam potpuno neprilagođena, sistem vrednosti je bio sjeban, svet je izgledao kao jedno veliko sranje, mrzela sam svet što je takav i sebe što ne mogu da se u njega uklopim. Osećala sam se potpuno nesposobnom da se prilagodim, nisam ni želela da se prilagodim takvom društvu, samo sam želela da umrem. S ove razdaljine gledajući, moglo bi se reći da mi je Kobejn bio idol.

Moju iskrenu ljubav prema Nirvani vređali su likovi koji su bili u fazonu: Ma da, gde ste bili pre nego što se Kurt ubio, sad nakon njegove smrti svi ste kao fanovi. Mislim, kakve veze ima kad je ko umro? Ali bilo me pomalo sramota što eto i ja spadam u tu kategoriju – ljudi koji su tek posle otkrili Nirvanu – kao da je to moju ljubav činilo lažnom a moju fascinaciju manje stvarnom.

Neko te pita šta slušaš, ti kažeš Nirvanu, a onda slede inkvizitorska pitanja: Koliko dugo? ili Od kad?  Kao – oni su pravi fanovi, a ti si samo pozer.

*   *   *

U svetu odraslih, to ide malo drugačije:

S: Bila si Parizu?

Ja: Jesam.

S: Jesi li jela puževe tamo?

Ja: Neee.

S: A pa onda kao da nisi ni bila u Parizu. 

Ja: E, aj nemoj da sereš! :D

Ima ljudi koji će na svaki način pokušati da unize onog sa kim dospevaju u kontakt, pokušavajući time sebi da daju na važnosti i autentičnosti. Ne znam što nas roditelji ne upozore na takve ljude, s obzirom da su prilično česti.

*   *   *

Ha, upravo se na fejsu oglasio dežurni hejter sa podužim statusom. Kaže da od njegovih par hiljada prijatelja otprilike dva i po su postavili nešto od Vlade Divljana ili Idola u proteklih nekoliko godina, a sad je kao svima omiljeni pevač. Moram priznati da se u ovom slučaju slažem sa njim, smorio me zatrpani njuz fid.

Što duhovito napisa jedan poznanik: Ako je sad ovako, ne smem da zamislim šta će biti na fejsbuku kad Bajaga umre ;)

Ljudi umiru, i bilo bi dobro da ih se setimo i za života, a ne samo kad umru. Takođe, bilo bi dobro da ih ne zaboravimo, umesto da ih gurnemo u zapećak sa prvom novom senzacionalnom vešću.