Iv Sovica

Tag: muzika

Muzika kao štit

image


Kad sam kretala na koncert prebirala sam stvari koje ću poneti. Uvek gledam da ponesem što manje stvari, jer mrzim kad mi od torbe otpada rame, a opet, što sam starija sve više mi stvari treba.

To je ona stara priča: kad imaš 14 godina samo staviš ono malo para u džep od farmerica i to je to, sa 17 ti već treba minijaturna torbica tek da stane kutija cigara, upaljač i ruž (novac i dalje u zadnjem džepu). Sa dvadeset su tu već naočari za sunce ako je sunce, kišobran ako je kiša, ruž, labelo, ključevi, novčanik. Vremenom se prikradu i papirne ili vlažne maramice, a kod fanatika poput mene može se naći i konac za zube (za slučaj da klopam negde napolju), veštačke suze, kutija za sočiva (ako me sočiva počnu žuljati da mogu da ih skinem) – stvarčice bukvalno za sve što bi me moglo zadesiti :) Naravno tu je i telefon, u mojoj torbi od dvadesete otprilike, on je najvažniji od svih pobrojanih stvari.

Ustvari skoro pa najvažniji.

Ima jedna mala stvar koja je jednako važna – njegovo visočanstvo mp3 plejer.

Od drugog osnovne sam uglavnom imala neku spravicu za slušanje muzike, ali nije oduvek bio mp3 plejer. Evolucija je išla prirodnim tokom. Vokmen, pa cd plejer, pa mp3. Ne koristim telefon za slušanje muzike jer on nema dovoljno memorije da primi sve albume. Volim da imam sve uz sebe, jer nikad ne znam šta će mi se slušati.

Muzika mi je užasno bitna, popravlja mi raspoloženje i daje potpuno drugu dimenziju stvarnosti, ali postoji još jedan razlog zbog kog je uvek tu taj mp3 plejer.

On je moj štit.

Danas sam putovala na koncert s Marijom, znala sam da ću imati s kim da pričam usput, pa sam se mislila da li da ga ostavim kod kuće. Vagala sam kratko, ali zdrav razum mi je rekao da ga ipak ponesem…

Nakon baš lepe opuštene večeri i koncerta Apocalyptice ukrcavamo se u bus kojim smo i došle, to je organizovan prevoz iz Novog Sada. Malo smo usput pokisle ali srećne ulazimo u bus. Neko je već na našim sedištima pa mi sedamo na neko drugo mesto, ne znajući da zapravo sedamo ispred dva kretena.
To su ljudi koji su bili isto na koncertu, ali nekog sasvim drugog benda, mi ih ne poznajemo. Već nakon dva minuta sedenja ispred njih počeo je stomak da mi se prevrće od bljuvotina koje su pričali.

U jednom trenutku jedan od njih je postao baš jako neprijatan, u svojim mizoginim komentarima aludirao nešto i na nas dve. Baš me uznemirio, iako ničim nisam pokazala to.
Razmišljala sam kako da rešim situaciju. Treba putovati s njima za vratom narednih sat, sat i po. Ako pitam vođu puta da nas prebaci negde napred, to bi značilo da neko mora ustati da nam ustupi mesto. U busu bi nastalo komešanje, pijani lik bi se možda totalno razjario i možda bih samo situaciju napravila gorom. Šta mogu da uradim? Da se svađam? Ne treba se svađati s pijanim ljudima. Da im odgovorim nešto? Koji smisao? Pa oni i žele samo pažnju. Čak su i tolike kukavice da se ne obraćaju direktno, nego onako, komentarišu kao za sebe, ali dovoljno glasno da budu sigurni da mi čujemo.

Marija kaže da će da spava, ignorisaće ih, a ja onda lepo izvadim slušalice, stavim ih na uši, pustim muziku, malo pojačam taman da ne čujem njihove odbojne pijane glasove, i isključim se. Kao da sam ga gumicom obrisala. I mir.

I tako zapravo ceo život.

Smara me muzika negde, stavim slušalice i pustim svoju.

Smara me taksista, ja stavim slušalice.

Idem u kupovinu i neću da me zaustavljaju promoterke, stavim slušalice.

Glupan iza mene laprda i priča grozote, stavim slušalice.

Muzika kao bedem.

Ako te neko napada samo verbalno, ne moraš da mu pridaješ pažnju, dovoljno je da mu isključiš ton.

Živele slušalice! Živela muzika! Ne samo da je donosilac velike radosti i uživanja, već je jedna savršena ograda koja te brani od svega.

Ubrzo me je muzika smirila, uzela sam telefon da kuckam o ovom neprijatnom iskustvu, taman da ga pretvorim u priču za blog. U busu se svetlo ugasilo, Marija je zadremala, a utihnuli su i smarači iza nas.
Sve je nekako došlo na svoje mesto.

Divljan, Mladenović i Cobain

Za sve godine mog postojanja, samo jedna osoba mi je rekla da voli Vladu Divljana. Znam da ga voli toliko da se ozbiljno premišljam da li da je nazovem i izjavim joj saučešće.

Bez zezanja.

Ova pomama za kačenjem njegovih pesama me podseti na druge dve smrti, koje sam dobro upamtila.

Milan_Mladenovic

Trenutak kad mi je moja tadašnja simpatija saopštila da je umro Milan Mladenović.

Simpatija je bila četiri godine stariji dečko kome je omiljeni bend bio Pink Flojd a pisac Dostojevski. Slušao je EKV, bio je vidno potrešen. A ja nisam osetila ništa, bilo mi bez veze što ne saosećam, ali eto nisam osetila ništa. Ne znam ni da li sam znala nešto od njih, možda Krug i Par godina za nas, a možda ni to. Bila sam klinka i slušala Ganse i američki hard rok. To je bio neki magloviti novembar. Pola godine kasnije, na letnjem raspustu, naletela sam na kasetu EKV-a kod sestre u stanu i potpuno se zaljubila u muziku i tekstove. Od tad pa do danas mislim da je EKV najbolji bend s naših prostora, ikada. Kada su Koncert godine ’95. počeli snimkom EKV-a iz ’93., zurila sam u onaj video-bim mislila kako neću prežaliti što ih nisam ranije otkrila i makar jednom uživo čula. Žao mi je što ih nisam otkrila pre Milanove smrti.

KURT COBAIN

S druge strane, smrt Kobejna je bila skroz drugačija. Njegovo samoubistvo bilo je senzacija. Cela škola je brujala o tome. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da su onda postojale društvene mreže. Muzičke emisije su besomučno vrtele spotove Nirvane. Muzički časopisi koje smo kupovali bili su prepuni priča, nagađanja, intervjua, slika. Ipak, ostala sam imuna, nije me lako vuklo ono što se servira, stvari sam morala otkrivati sama i nikako drugačije.

Taj bend je u moj život ušao nešto malo kasnije, nekako istovremeno sa prvom ozbiljnijom depresijom i mislima o samoubistvu. Osećaj besmisla, besa, očaja, neshvaćenosti, umanjivala je već i sama činjenica da se neko tamo negde osećao poput mene. Muzika me je katarzično oslobađala i doprinosila manjem osećaju usamljenosti. Divila sam se Kobejnu i zavidela mu jer se odvažio da uradi ono o čemu sam ja samo maštala. Bila sam potpuno neprilagođena, sistem vrednosti je bio sjeban, svet je izgledao kao jedno veliko sranje, mrzela sam svet što je takav i sebe što ne mogu da se u njega uklopim. Osećala sam se potpuno nesposobnom da se prilagodim, nisam ni želela da se prilagodim takvom društvu, samo sam želela da umrem. S ove razdaljine gledajući, moglo bi se reći da mi je Kobejn bio idol.

Moju iskrenu ljubav prema Nirvani vređali su likovi koji su bili u fazonu: Ma da, gde ste bili pre nego što se Kurt ubio, sad nakon njegove smrti svi ste kao fanovi. Mislim, kakve veze ima kad je ko umro? Ali bilo me pomalo sramota što eto i ja spadam u tu kategoriju – ljudi koji su tek posle otkrili Nirvanu – kao da je to moju ljubav činilo lažnom a moju fascinaciju manje stvarnom.

Neko te pita šta slušaš, ti kažeš Nirvanu, a onda slede inkvizitorska pitanja: Koliko dugo? ili Od kad?  Kao – oni su pravi fanovi, a ti si samo pozer.

*   *   *

U svetu odraslih, to ide malo drugačije:

S: Bila si Parizu?

Ja: Jesam.

S: Jesi li jela puževe tamo?

Ja: Neee.

S: A pa onda kao da nisi ni bila u Parizu. 

Ja: E, aj nemoj da sereš! :D

Ima ljudi koji će na svaki način pokušati da unize onog sa kim dospevaju u kontakt, pokušavajući time sebi da daju na važnosti i autentičnosti. Ne znam što nas roditelji ne upozore na takve ljude, s obzirom da su prilično česti.

*   *   *

Ha, upravo se na fejsu oglasio dežurni hejter sa podužim statusom. Kaže da od njegovih par hiljada prijatelja otprilike dva i po su postavili nešto od Vlade Divljana ili Idola u proteklih nekoliko godina, a sad je kao svima omiljeni pevač. Moram priznati da se u ovom slučaju slažem sa njim, smorio me zatrpani njuz fid.

Što duhovito napisa jedan poznanik: Ako je sad ovako, ne smem da zamislim šta će biti na fejsbuku kad Bajaga umre ;)

Ljudi umiru, i bilo bi dobro da ih se setimo i za života, a ne samo kad umru. Takođe, bilo bi dobro da ih ne zaboravimo, umesto da ih gurnemo u zapećak sa prvom novom senzacionalnom vešću.

Glasni narodnjaci, ima li šta lepše?

Da se razumemo odmah na početku, nemam ja ništa protiv narodnjaka, niti bilo koje vrste muzike. Uopšte ne mislim da svi treba da slušamo isto, niti da je samo ono što ja slušam ok. Apsolutno sam svesna koliko se svi razlikujemo, da nekog usrećuju tri note jednako koliko nekog drugog čitava orkestralna kompozicija. Ne mislim da je neka muzika BOLJA od druge.

Međutim, mene narodnjaci nerviraju. Ne znam zašto je to tako, ali tako je, i tako je oduvek. Volela bih da sam ravnodušna. Ne želim da mi idu na živce, ali idu mi. Eto, uglavnom me izrazito nerviraju, a ako sam ekstremno dobro raspoložena mogu se usredsrediti na iščuđavanje tekstovima i pokušati da sve to posmatram kao socijalni fenomen, pa me tad manje nerviraju.

Međutim, ono što mi izrazito smeta kod mnogih ljudi koji slušaju narodnjake je njihovo odsustvo svesti da to nekoga iritira, da ne vole svi to. Primera radi, nikada neću pustiti blek metal ako znam da je sa mnom neko ko to ne voli. Kao što ja ne volim da budem maltretirana tuđom muzikom, tako ne želim da ja budem ta koja maltretira.

Prečesto se dešava da ljudi odvrću narodnjake, bilo na tv-u kao pozadinu dok razgovaramo, bilo kao varijantu da se tresu prozori jer se neko, bože moj, veseli, pa je to kao normalno. E pa izvinite, to nije normalno. Šta kao, mi ostali se ne veselimo? Zašto nikad ne čujem neku drugu vrstu muzike da se ori (osim nekog tuc-tuca od komšinice tinejdžerke)? Zato što drugi ljudi imaju SVEST da to nekom može da smeta, da nisu sami na svetu. Ako mi se sluša glasna muzika, staviću slušalice i odvrnuću je. Nikoga neću uznemiravati.

Došla sam kod roditelja, kod njih je uključen tv. Ide ona takozvana “fina” narodna muzika. To je ona koju ovi novi klinci nazivaju izvornom jer je za njih turbo-folk narodna muzika. Meni to sve isto, smeta mi, pa mi smeta. Možda nisam navikla na taj zvuk, drndanja narodnjaka s tv-a u pozadini tokom mog odrastanja nije bilo – slušao se radio 202, mama je birala radio stanicu. Otkako je došla era besomučnog gledanja tv-a, to je postalo normala…

Ručak sam izdržala, skoncentrisala sam se na hranu, međutim, kad sam otišla da se umijem i operem zube nisam izdržala: pasivno-agresivno počnem da zapevam u kupatilu, onako, pravo orijentalno, a baš glasno, da me čuju.

Kaže ćale: Ajde, ajde, a ovi tvoji drekavci su bolji?

Kažem mu: NISU bolji, ali kad si čuo mene da sam ih pustila u tvom prisustvu? 

Kad sam izašla iz kupatila skontam utišana muzika. Mislim se, dobro je, još nije potpuna katastrofa :)

<span>%d</span> bloggers like this: