Iv Sovica

Nekada sam u prodavnicama uzimala kese, kad smo M i ja tek počeli da svijamo gnezdo – mislila sam da ću im naći svrhu. Slagala sam ih prvo u jednu kesu u špajzu, pa one lepše u fioku, pa odvajala velike i male. One najobičnije koristila sam za smeće. Kada je kesa u špajzu zamenjena većom, a fioka se napunila, shvatila sam da ne proizvodim toliko smeća koliko dobijam kesa. Taman tad sam dobila od drugara tri reklamne platnene kese (pa još crne!), i rešila da mi jedna od njih uvek bude u torbi. Podsetila sam sebe na moju mamu.
Ona oduvek imala u torbi jedan “novčanik”, koji kad se otvori, iz njega se, poput padobrana, raširi platnena kesa.
Od nje sam dobila prve poduke o čuvanju okoline. Naravno, nije nekakav ekološki fanatik, samo radi onoliko koliko je u njenoj moći. Ne samo što ona sama ne baca smeće okolo, nego je i ljude oko sebe naučila da ne rade to. Uvek sam se pitala kako joj se dâ da ide oko kuće i skuplja smeće koje su drugi ljudi ostavili iza sebe. Papiri od sladoleda, kese, omoti od žvaka… Ne mrzi je, stavi rukavice, izađe napolje i pokupi. Nikada je nisam čula da se ljuti na te ljude (kao što ja umem da se naljutim na bacače smeća), jednostavno uradi to kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Sada kad ne može više to da radi, zamoli mene da uradim umesto nje. Ne odustaje :)

Juče sam otišla u prodavnicu, a u rancu mi naravno platnena kesa. Ispred prodavnice na policama voće i povrće. Uzela sam dve banane, dve narandže i upakovani paradajz koji se ne meri. Ušla u prodavnicu držeći sve to u rukama, prilazeći vagi za merenje. Kad sam bila na metar od vage, prodavačica koja je bila tu iskolači oči na mene i prodera se: “A kese?! Gde su kese?! Zašto nisi uzela kese?! KAKAV JE TO NAČIN!”. Ton je bio toliko neprijatan i arogantan da sam odgovorila samo:
“Ja ne koristim kese.”
To sam rekla smireno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Ja ne koristim kese.

Pošto u džepu od torbe skoro uvek imam neku od tih svojih platnenih kesa, kao papagaj svaki dan ponavljam: “Ne treba kesa.”
U početku sam se trudila da svima objasnim zašto neću kesu, bukvalno sam se pravdala, a onda sam na fejsu videla stranicu koja se zove jednostavno: Ne treba kesa. Odmah sam prisvojila tu jednostavnu rečenicu, i manula se pravdanja. Samo se osmehnem i izgovorim to.

Ovi iz komšiluka već znaju, ali sa ostalim prodavcima se bukvalno moram ubeđivati.

Često mi kažu: “Ali besplatne su!”

Na to odgovorim: “To mi je nebitno.”

O ljudi moji, govno da vam daju i kažu besplatno je, da li biste ga uzeli?!

Ko je tu lud?