Iv Sovica

Tag: pas

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Da li je ćutanje baš uvek zlato?

Izuzetno sam besna. Evo već nekoliko sati mi je želudac zgrčen kao čvarak, od muke i nervoze koju ne mogu da izbacim. Nema mi druge, pisati moram.

Večeras je, dok smo sedeli pored fontane, do mog društva došao jedan mio pas. Njuškao nas je i mazio se, bio je stvarno pitom i dobar. Moj drugar (u daljem tekstu Pera) je izjavio kako razmišlja da ga gurne u fontanu. Na pamet mi nije palo da je ozbiljan. Čovek ima skoro 30 godina.

Nakon minut milovanja psa, iznenada ga je gurnuo u fontanu. Napolju je hladno (mi smo u jaknama), u fontani još hladnije.  Pas panično pokušava da izadje iz fontane ali klizi i zidovi su previsoki za njega. Potpuno je mokar i van sebe. Neki momak priskače i vadi ga, iako je i Pera na moj zahtev krenuo da ga izvadi. Pas beži dok za njm ostaje trag vode. Ostala sam u šoku.

wet_dog

– Zašto si to uradio?! – pitam ga zaprepašćeno.

– Ma nije to ništa – kaže on.

– Kako nije ništa, zašto si to uradio sirotom psu, jbt, vidiš kako je hladno.

– Ma šta hladno, nije njemu hladno.

– Jesi ti normalan, i da nije hladno gde ćeš gurnuti psa u fontanu?

– Ma daj šta ti znaš, ja VOLIM pse.

– Ako ih voliš zašto si to uradio?!!

– Ja sam sa psima proveo više vremena nego ti, znam ja kako sa njima, znam ja šta oni vole.

– Hoćeš da kažeš da je psu ovo prijalo? Jbt, je l’ vidiš kako je hladno, a i da je leto, zašto bi uradio takvu stvar?

– Ali ja volim pse, ja bih sad njega osušio peškirom i odveo kući da spavam s njim u krevetu. (???)

Ubacuje se Perin drugar, koji je do tada ćutao:

– Ma šta se sekiraš za psa, neće njemu biti ništa, voli on to, to je ulični pas.

– Hoćeš da kažeš da bi ti baš voleo evo sad da te neko gurne u fontanu i da moraš da budeš napolju na hladnoći u mokroj garderobi na tebi dok se ne osuši sama od sebe?

– Ma ti si stvarno jako osetljiva.

– Izvini, to nije tvoj problem, da li sam ja osetljiva. (i pomislih, i koji si ti k…c da procenjuješ da li sam ja osetljiva, prvi put me u životu vidiš)

Znači, nije problem u njima, problem je u meni što sam ja OSETLJIVA.

Diskusija je dalje krenula u više besmislenih pravaca (na primer, kako ja mogu da budem sigurna u to da bacanje u vodu psu nije prijalo), pa sam je prekinula tako što sam najavila svoj odlazak sa mesta dešavanja da bih mogla negde na miru da se saberem. Od momenta kad je pas bio bačen u vodu zaboleo me je stomak i nije prestajao, a srce mi je lupalo kao da je lično meni život u opasnosti. Razgovor nije doprinosio smirivanju.

Zašto sve ovo pišem?

Prvo, već danima razmišljam o svim onim zlim komentarima koje čitam na netu (počevši od onih tipa: “Ma nek je silovana, bolje nije ni zaslužila”, pa do onih upućenih mom poznaniku, članu jednog benda : “Svirate 15 godina i ništa niste uradili, vas niko ne sluša, prestanite da svirate!” ) Ni sanjala nisam da ima toliko zlobe, ludila, zatucanosti i gluposti na ovom svetu. Ali uvek misliš: Ma to su neki drugi ljudi, sreća pa sam se okružila ok ljudima. I kad čitaš o zlostavljačima životinja, i zlostavljačima ljudi, i raznim kretenizmima koje ljudi čine, uvek misliš da su to neki drugi ljudi. Istna je da su monstrumi medju nama. Na to me je podsetio članak jedne devojke koja napisa pre neki dan: ti komentari nad kojim se zgražavamo, to su naši prijatelji, momci, braća, očevi, komšinice s kojima pijemo kafu i prodavačice sa kojima ćaskamo. Valjda me je i zato potresao ovaj slučaj sa psom, ovaj momak je bio jedan od onih “normalnih” (kao onaj “normalan” što (ups!) zadavi zimus svoju bivšu devojku).

Drugo, pročitah danas status moje prijateljice s fejsa:

We must always take sides. Neutrality helps the oppressor, never the victim. Silence encourages the tormentor – never the tormented. (Elie Wiesel)

To mi je bacilo novu sliku na stvari. Nisam nekakav aktivistički tip i ne ulazim u fajtove. Ali zaista, ako ćutimo i gledamo svoja posla, da li je to zaista neutralnost, ili je ipak pomaganje onom ko čini zlo? Prećutkivanjem mi odobravamo.

Više neću ćutati.

I odbaciću sve osobe u svom životu koje se ne ponašaju kao ljudi, bez obzira što ih volim, ili što su moji.  Bar toliku sankciju mogu da im udarim.

%d bloggers like this: