Iv Sovica

Tag: porodica

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Buka u modi, petarde “must have”

Mnogo sam osetljiva na buku izgleda. Čini me nervoznom, zaboli me glava.

Juče sam bila kod burazera, deca mu tako glasno gledaju tv, kao da su gluva. Pa još kad počne cela familija da se nadglasava s televizorom, od urlanja glava počne da mi pulsira. Na žalost, njegova porodica nije nikakav izuzetak, već pre pravilo i tipična slika, tako je maltene u svakoj porodici koju poznajem.

The Scream by Edvard Munch, 1893

Kažu mi da sam se u ranom detinjstvu strašno bojala grmljavine, i zvuka kad avion probija zvučni zid. Ako sam se do tad igrala bezbrižno napolju, u tim trenucima sam bežala u kuću i sklanjala se ispod stola. Ostatku porodice je to bilo veoma zabavno.

Bojala sam se i one muzike na početku Dnevnika. Kada bi ona grunula iz tv-a, takođe sam se zavlačila ispod stola, na moje sigurno mesto. Donja strana ploče od tog stola bila je u potpunosti iscrtana. Iscrtavala sam svod iznad svoje glave kao paleolitski ljudi zidove svojih pećina. Tehnika: kreda, mamini ruževi i flomasteri. Utočište sa mojim ličnim pečatom.

Sad ne mislim da je problem bio u muzici kao takvoj, nego u užasno glasnom zvuku. Dedi je u ratu granata eksplodirala dovoljno blizu glave da mu ošteti sluh, pa se tv kad on gleda morao jako pojačavati, treštala je kuća za vreme Dnevnika i sednica. Inače, taj dedin sluh je bio selektivan, najgluvlji je bio ako mu zatražiš pare, to si morao nekoliko puta da ponoviš da bi te čuo, pa i tada nikad ne bi dobio izgovorenu cifru ;)

Strah od glasnog i iznenadnog zvuka je urođen, a s obzirom da je urođen, sigurno postoji biološka opravdanost za to. Morali smo tokom evolucije to da razvijemo, jer nam je pomagalo da opstanemo.

Setimo se slučaja malog Alberta, čuvenog eksperimenta koji se može naći u gotovo svakom udžbeniku psihologije. Iako to nije priča o strahu od zvuka nego stvaranju emocionalnih reakcija uslovljavanjem, ipak je glasan zvuk bio “kum” emocionalnih reakcija. Za one koji ne znaju, bepcu Albertu su dali da se igra sa belim pacovom, on isprva nije pokazivao baš nikakav strah od pacova. Zatim su svaki put kad posegne za pacovom proizvodili glasan i jak zvuk (zvuk koji bi kod malog Alberta izazivao jak strah). Posledica toga je bila da je dete počelo da se boji ne samo pacova, nego i nekih drugih krzenih ili belih stvari, čak i kada je zvuk izostao.

Hm, kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što ne gledam tv i ne podnosim informativne emisije: ja sam bila mali Albert, a moj pokojni deda zli psiholog Votson :D

U ovo doba godine uvek se iznova pitam: zašto petarde? Od njih nema nikakve koristi, osim pravljenja buke. Kako neko može namerno da pravi buku? Kako neko može biti toliko neosetljiv da ne razmišlja o bebama, maloj deci i životinjama, ako već ne razmišlja o ljudima. Šta kao, volite pse? Kako iko ko voli pse može da baci petardu? Prestanite da lažete, molim vas! Niste ništa bolji od naših političara.

Kažu da zasićenost bukom trajno povišava krvni pritisak i rizik od kardiovaskularnih bolesti. Ako je tako, nije li nam dosta drndanja automobila i autobusa, kojekakvih muzika od svuda, trubljenja kretena vozača koji ne znaju da se ne trubi u naseljenim mestima, šta će nam na sve to još i petarde? Malo nam je buke?

Kako ljudi koji nemaju ‘leba da jedu mogu svoj novac da troše na nešto toliko beskorisno i potencijalno opasno kao što su petarde? Evo noćas sam sanjala onog psa sa raznesenom njuškom čiju sliku sam videla na fejsu juče. Ustala jutros, vidim drugarica postavila vest o deset amputacija prstiju, u Novom Sadu, zbog petardi. Kako je moguće da su ljudi toliko glupi da deci kupuju petarde? Ja se izvinjavam, ali ljudi koji to rade su baš to – glupi, džaba im obrazovanje, očigledno da diploma ne znači i pamet. Šta pokušavaju, da demonstriraju nekakvu moć, silu? Kao, uuu, ja sam strašan i opasan i pravim buku? Ako je tako, jadna vam vaša moć koju na taj način demonstrirate. Ili je to samo jako jadan način da se privuče pažnja? Ako vam je vrhunska zabava da s detetom tokom praznika bacate petarde, moram vam reći, ljutite se koliko hoćete, vi ste nikakav roditelj. Bolje umesto toga naučite dete nečemu što će mu koristiti u životu.

Ma šta kažete, dete hoće pa hoće, ne možete se odbraniti od zahteva za petardama? To vam nije nikakav izgovor. Ako vas grize savest što ne provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, što ne možete sve da mu pružite, ili čak, što ga ne volite dovoljno, ne morate detetu zamazivati oči ispunjavanjem hirova vezanih za petarde. Postoje bolji načini da zaradite poene kod svoje dece. Ako volite svoje dete i istinski brinete o njemu, nikada mu nećete kupiti petarde, niti ih s njim bacati.

S druge strane, glupost izgleda ne izlazi iz mode. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Ako baš imate neodoljivu potrebu da javno pokažete i dokažete svoju glupost, petarde su, naravno, i ove sezone “must have”.

O mom dedi, jednom neobičnom običnom čoveku

Pročitala sam upravo tekst o patrijarhu Pavlu i parčetu gume koje je iskoristio za krpljenje djona svojih cipela, tako me nešto raznežio, podsetio me jako na mog pokojnog dedu.

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda naslikan mojom rukom davno davno, temperom na listu bloka broj 5, gledajući jednu njegovu sliku

Deda je bio interesantno skroman čovek. Potpuno lišen sujete generalno, nije imao mnogo zanimacije oko toga kako izgleda, niti šta nosi na sebi. Većinu godine provodio je u nekakvoj potkošulji bez rukava – ako je u bašti, na njivi, ili u drugom dvorištu, a ako je medj ljudima navukao bi na sebe kakvu god košulju, nije mario.

Pamtim ga u toj potkošulji, uvek nekako obešenoj na njegovom mršavom žilavom telu, zelenim orondjalim lovačkim pantalonama, i nekim prastarim od nošenja izobličenim cipelama nalik vojničkim čizmama. Od aprila do oktobra bio je u toj nošnji, kože tamne i crvenkaste od sunca kao da je indijanac.

Volela sam dedu zaista. Volela sam kad me probudi jednoličan zvuk otkivanja kose, kad izadjem napolje i vidim dedu kako leži pomalo podbočen na travi i deluje tako skoncentrisano i smireno dok otkiva tu kosu, da izgleda kao da je to najvažniji posao na svetu.

Volela sam da gledam kako kalemi voćke, kako zaseca granu jabuke ispred naše kuće i na nju pažljivo postavlja odsečenu grančicu kruške, mesto spoja premazuje nekakvom smolom ili mašću i potom sve to pričvršćuje gumom, obmotavajući je okolo i naposletku vezujući. Za mene, moj deda je bio mag. Sad tek shvatam da nikada nisam videla plod njegovog kalemljenja, na jabuci nikada nije rodila kruška, ali tada to nije bilo bitno bitno, kao što nije ni sada. Deda je činio da svet izgleda uzbudljiv, prepun neotkrivenih mogućnosti.

Sećam se, topao letnji dan, deda naravno u onoj svojoj potkošulji na sred dvorišta, indijanac-crvenokožac plavičasto-sede kose, izvrnuo svoj prastari crni bicikl naglavačke i skida mu gumu. Posmatram kako gumu potapa u vodu i gleda gde će se pojaviti mehurići, zatim čisti taj deo gume i pažljivo lepi flekicu na mesto gde je bila probušena. Bicikl je spreman!
Deda ulazi u kuću i nakon malo vremena pojavljuje se u košulji i pantalonama na peglu, ne znam koliko starim, ali čistim i celim, možda negde zakrpljenim babinom veštom rukom, nogavica prikupljenih najobičnijim štipaljkama da ih lanac od bicikla ne umasti. Ide u centar da podigne penziju.

U povratku svraća u lokalnu kafanu, Papriku, da popije koju i odigra partiju šaha, ako se nadje neko ko igra. Rekoše mi onomad da je u mladosti išao i na takmičenja, ali od njega to nikada nisam čula. Retko smo u tu Papriku svraćali zajedno, mada i to se dešavalo, ponekad posle škole. Pamtim i te trenutke sa radošću, dolazili smo da ja popijem sok, a on rakiju ili pivo. Pokušavao je da me nauči da igram šah. Osnove sam savladala, ali nikada nisam bila posebno dobra, puštao me je često da ga pobedim.

Ponekad, na putu iz škole, sretnem dedu u živom razgovoru sa grupicom ljudi. Sede na klupi u prijatnoj hladovini ispod velikog oraha, piju pivo i raspredaju. Klupa je ispred prodavnice pića. Deda se silno obraduje kad me vidi, kao da se nismo videli sto godina i kao da ne živimo u istoj kući! Obavezno me zaustavi da sa njima popijem sok, onaj na slamčicu, što jedva probiješ njome onu ambalažu. Kada posrčem sok, nastavljam kući, pozdravljamo se srdačno, a deda nastavlja sa razgovorom.

Nije voleo crkvu ni popove, to je otvoreno govorio, mislim da nije bio religiozan uopšte, ali ne sećam se ni da mi je ikad hvalio komuniste, ili bilo koju struju, partiju, zajednicu. Iako je voleo da razgovara sa ljudima, nije bio nekakav ćudljivi i ćutljivi mizantrop, ipak nije želeo da pripada, da bude deo bilo čega. Bio je žestoki individualac, često i na svoju štetu i na štetu svoje porodice. Ja mu to nisam zamerala – moja ljubav bila je bezuslovna – koliko me je samo puta spasio od zlog pruta!

Kad pomislim na njega uvek osetim nežnost. Ne mogu da zaboravim osećaj koji sam imala u odnosu sa njim. Uvek sam se osećala potpuno uvaženo, kao ljudsko biće, nikada suvišnom, dosadnom.

Kako je to divno kada neko uvek ima vremena za tebe, da te uputi, odgovori, objasni…

Iako mi deda nikada nije rekao da me voli, niti se sećam da je ikada pričao o emocijama, osećala sam se bezbedno, prihvaćeno i voljeno. Bilo bi dobro da svako ima jednog ovakvog dedu. Pretpostavljam da ima ljudi koji bolje igraju ulogu oca, ili muža, nego što je to radio moj deda, ali za to kakav je moj deda bio deda – trebalo bi ga posthumno nagraditi medaljom.

Dok pišem ovo na pamet mi pada da je danas njegov rodjendan.

Srećan ti rodjendan deda!

Ako ovo čitaš na nekom nebeskom internetu, znaj – obogatio si moj život, srećna sam što sam te imala!

<span>%d</span> bloggers like this: