Iv Sovica

Tag: smrt

Ruža za Ajaksa

image


U dnu naše bašte ima jedna ruža. Posađena je pre nekoliko godina. Pod njom leži Lobo, vučjak, naš ljubimac, sahranjen u ne tako dubokoj raci koju je iskopao moj brat, a u koju smo ga jedne rane jeseni jedva spustili tata, buraz i ja. To je bio prvi put da sam videla tatu da je pustio suzu. Mama je kasnije na tom mestu posadila tu ružu koja, smelo se pružeknuvši sve do obližnje šupe, ubrzo izraste u pravu lepoticu.

image

Eh, da se ja pitam, sve članove porodice bismo sahranjivali baš tu, u dnu bašte, a ne na onom ružnom, kičerajskom, negostoljubivom groblju. Više puta sam pomislila kako bih volela da mi je i deda sahranjen tu. Umesto one pločetine od mermera tamo na vetrometini među ostalim istim takvim, da ima ovde samo mali kamen sa imenom, a ne mora čak ni to. Umesto kamena može neka ruža ili kakvo drvo, jablan, na primer, onako visok i mračan, nek novi život raste iz onog starog i svojim postojanjem podseća nas na promenu i prolaznost svega. Volela bih da mi deda večno odmara baš tu gde je i živeo, u zemlji koju je svojim rukama obrađivao. Tada bih mogla češće otići i obići ga, zasesti sa knjigom ili papirom i olovkom, provesti malo vremena sa sobom i sa sećanjem na njega, odmoriti dušu.

Vi morate da razumete, ja sa ovih modernih groblja samo želim da klisnem, ne znam da li mi je gore kad je pusto ili kad ima ljudi. Kad je pusto sablasno mi je, kad ima ljudi neprijatno mi je. U svakom slučaju nelagodno mi je, i samo želim da što pre odem.

Pitala sam se uvek šta ljudi iz grada urade s ljubimcima kad uginu. Gde ih odnesu, kako ih sahrane?

Kod nas, ruža lepotica će kanda dobiti konkurenciju čim dođe vreme za sadnju. Zemlja je primila u svoja nedra još jednog člana naše porodice. Kraj Loba je pokopan Ajaks, moja duša vesela blentava.

image

Moj drug i čuvar. Uginuo tokom noći, u velikim mukama, dok sam se ja veselila u subotnjem izlasku, a roditelji boravili u bromazepamskom carstvu Hipnosa. Najverovatnije otrovan. Nikada mi to neće biti jasno.

image5

Sećam se kad je neko pre dvadesetak godina potrovao u toku jedne noći sve pse u ulici moje drugarice. Tamo gde su psi držani iza kuće u boksovima, ta osoba je opušteno ulazila u dvorišta i ubacivala otrov u boksove. Ne sećam se da je pokrenuta ikakva istraga. Tako je to u selu, verovatno svaka kuća ima bar jedan otrov negde međ svojim špecijama, il protiv pacova, ili protiv štetočina, ili protiv korova, a i ko sme da upre prstom u komšiju…

Danas smo sređivali deo dvorišta gde je Ajaks proveo svoj najduži sat. To poprište borbe na život i smrt me dotuklo skroz. U agoniji je kopao delove dvorišta, jeo zemlju, pio vodu, povraćao, zatekli su ga ujutro mrtvog, naduvenog stomaka. Ne znam da li mi je gore što ga više nema ili što je umro u najgorim mukama potpuno sam.

Sve se čudim kako je moguće da ništa nisam naslutila, da ništa nisam osetila. Oduvek verujem da imamo neku vrstu veze sa svima koje volimo, da bismo morali znati kad se nešto loše događa, da bismo morali osetiti. A ono ništa, ja sam možda đuskala i pevala dok je on umirao. Kad pomislim na trovača iz mraka s one strane kapije, uzavre krv u meni. Sama izroni kletva: Ruke ti se osušile!

Ne imao od srca poroda,

ni muškoga ni devojačkoga!

Od ruke ti ništa ne rodilo,

ni u polju pšenica belica,

ni u brdu vinova lozica!

Rđom kapo dok ti je kolena!

Ajaks će mi uvek nedostajati, teši me samo saznanje da se zlo obično uništi samo.

Divljan, Mladenović i Cobain

Za sve godine mog postojanja, samo jedna osoba mi je rekla da voli Vladu Divljana. Znam da ga voli toliko da se ozbiljno premišljam da li da je nazovem i izjavim joj saučešće.

Bez zezanja.

Ova pomama za kačenjem njegovih pesama me podseti na druge dve smrti, koje sam dobro upamtila.

Milan_Mladenovic

Trenutak kad mi je moja tadašnja simpatija saopštila da je umro Milan Mladenović.

Simpatija je bila četiri godine stariji dečko kome je omiljeni bend bio Pink Flojd a pisac Dostojevski. Slušao je EKV, bio je vidno potrešen. A ja nisam osetila ništa, bilo mi bez veze što ne saosećam, ali eto nisam osetila ništa. Ne znam ni da li sam znala nešto od njih, možda Krug i Par godina za nas, a možda ni to. Bila sam klinka i slušala Ganse i američki hard rok. To je bio neki magloviti novembar. Pola godine kasnije, na letnjem raspustu, naletela sam na kasetu EKV-a kod sestre u stanu i potpuno se zaljubila u muziku i tekstove. Od tad pa do danas mislim da je EKV najbolji bend s naših prostora, ikada. Kada su Koncert godine ’95. počeli snimkom EKV-a iz ’93., zurila sam u onaj video-bim mislila kako neću prežaliti što ih nisam ranije otkrila i makar jednom uživo čula. Žao mi je što ih nisam otkrila pre Milanove smrti.

KURT COBAIN

S druge strane, smrt Kobejna je bila skroz drugačija. Njegovo samoubistvo bilo je senzacija. Cela škola je brujala o tome. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da su onda postojale društvene mreže. Muzičke emisije su besomučno vrtele spotove Nirvane. Muzički časopisi koje smo kupovali bili su prepuni priča, nagađanja, intervjua, slika. Ipak, ostala sam imuna, nije me lako vuklo ono što se servira, stvari sam morala otkrivati sama i nikako drugačije.

Taj bend je u moj život ušao nešto malo kasnije, nekako istovremeno sa prvom ozbiljnijom depresijom i mislima o samoubistvu. Osećaj besmisla, besa, očaja, neshvaćenosti, umanjivala je već i sama činjenica da se neko tamo negde osećao poput mene. Muzika me je katarzično oslobađala i doprinosila manjem osećaju usamljenosti. Divila sam se Kobejnu i zavidela mu jer se odvažio da uradi ono o čemu sam ja samo maštala. Bila sam potpuno neprilagođena, sistem vrednosti je bio sjeban, svet je izgledao kao jedno veliko sranje, mrzela sam svet što je takav i sebe što ne mogu da se u njega uklopim. Osećala sam se potpuno nesposobnom da se prilagodim, nisam ni želela da se prilagodim takvom društvu, samo sam želela da umrem. S ove razdaljine gledajući, moglo bi se reći da mi je Kobejn bio idol.

Moju iskrenu ljubav prema Nirvani vređali su likovi koji su bili u fazonu: Ma da, gde ste bili pre nego što se Kurt ubio, sad nakon njegove smrti svi ste kao fanovi. Mislim, kakve veze ima kad je ko umro? Ali bilo me pomalo sramota što eto i ja spadam u tu kategoriju – ljudi koji su tek posle otkrili Nirvanu – kao da je to moju ljubav činilo lažnom a moju fascinaciju manje stvarnom.

Neko te pita šta slušaš, ti kažeš Nirvanu, a onda slede inkvizitorska pitanja: Koliko dugo? ili Od kad?  Kao – oni su pravi fanovi, a ti si samo pozer.

*   *   *

U svetu odraslih, to ide malo drugačije:

S: Bila si Parizu?

Ja: Jesam.

S: Jesi li jela puževe tamo?

Ja: Neee.

S: A pa onda kao da nisi ni bila u Parizu. 

Ja: E, aj nemoj da sereš! :D

Ima ljudi koji će na svaki način pokušati da unize onog sa kim dospevaju u kontakt, pokušavajući time sebi da daju na važnosti i autentičnosti. Ne znam što nas roditelji ne upozore na takve ljude, s obzirom da su prilično česti.

*   *   *

Ha, upravo se na fejsu oglasio dežurni hejter sa podužim statusom. Kaže da od njegovih par hiljada prijatelja otprilike dva i po su postavili nešto od Vlade Divljana ili Idola u proteklih nekoliko godina, a sad je kao svima omiljeni pevač. Moram priznati da se u ovom slučaju slažem sa njim, smorio me zatrpani njuz fid.

Što duhovito napisa jedan poznanik: Ako je sad ovako, ne smem da zamislim šta će biti na fejsbuku kad Bajaga umre ;)

Ljudi umiru, i bilo bi dobro da ih se setimo i za života, a ne samo kad umru. Takođe, bilo bi dobro da ih ne zaboravimo, umesto da ih gurnemo u zapećak sa prvom novom senzacionalnom vešću.

%d bloggers like this: